Dalaj-Lama i Toma Piketi

Kao što znamo, to se nije desilo, već su ove zemlje prigrlile model tržišnog kapitalizma.

Sistem kakav je socijalizam, koji podstiče ravnopravniju distribuciju dobara, u idealnom smislu bi trebalo da funkcioniše pomoću aktivnog moralnog principa koji nedostaje kapitalizmu, što je i razlog zašto Dalaj-Lama u principu njemu daje prednost. Ipak, dodaje kroz smeh, marksizam se nigde na svetu ne praktikuje u svom izvornom obliku kako je zamišljen.

Svestan je da preterana državna regulacija umrtvljuje dinamiku tržišta i da je kolektivistički model ekonomije previše ustrojen od vrha nadole. Shvata i da je potrebno da bude više preduzetničke slobode. U svom idealnom obliku, sistem bi trebalo da uspostavi ravnotežu između slobode i altruizma.

Model saosećajne ekonomije kakvu zamišlja Dalaj-Lama spaja preduzetnički duh sa dobro promišljenim mehanizmima socijalne pomoći i progresivnim porezom na bogatstvo. Švedska se nameće kao uspešan radni model koji možemo uzeti za primer. O uspešnosti sadejstva ovih faktora u takvim zemljama svedoče manje razlike u bogatstvu građana i manji broj prebogatih pojedinaca.

Dalaj-Lama to već dugo javno zagovara, ali je njegovo stanovište dobilo potvrdu tek nedavnim naučnim istraživanjima i podacima do kojih su došli autori poput francuskog ekonomiste Tome Piketija, koji u svom delu Kapital u 21. veku analizira ekonomske tendencije tokom više vekova kako bi pokazao da će oni koji raspolažu novcem koji mogu da investiraju uvek zaraditi više nego oni koji moraju da rade da zarade platu. Kapitalizam je sistem koji omogućuje da se bogati obogate mnogo više nego radnici. Čini se da je sve veća nejednakost između bogatih i siromašnih ugrađena u same temelje privrednog sistema slobodnog tržišta.

Pre nekoliko godina, kad su mu saopštili da je sve više milijardera na svetu, Dalaj-Lama je bio zbunjen. Zašto bi iko hteo da ima toliku količinu novca, upitao je svog ličnog prevodioca Tuptena DŽinpu. Naposletku, zaključio je, „čovek ima samo jedan stomak“.

Smatra da se uspešnost ekonomije ne pokazuje time koliko ima milijardera, već opštim blagostanjem svih stanovnika. Kapitalizam može delovati kao sila dobrote samo ako u njega bude inkorporirana istinska briga za sve ljude na svetu.

To je Dalaj-Lama rekao u svom obraćanju na simpozijumu konzervativnih eksperata u Vašingtonu. Pošto ne skriva da je više naklonjen ekonomiji orijentisanoj na saosećanje, tako je i rekao okupljenim stručnjacima. Na iznenađenje mnogih, razgovor je, po njegovom mišljenju, protekao vrlo dobro.

Nedelju ili dve kasnije, predsednik ovog komiteta eksperata objavio je u NJujork tajmus autorski tekst o Dalaj-Laminoj poseti u kojem je, između ostalog, napisao: „Kao i svako drugo sredstvo, tako i kapitalizam može poslužiti u dobre svrhe ako u sebi sadrži moralnu osvešćenost. Samo ona dela koja su motivisana brigom za tuđu dobrobit mogu biti istinski konstruktivna.“

„Za Dalaj-Lamu“, pište dalje u istom članku, „ključno pitanje jeste to da li pozitivna svojstva kao što su zdravlje i bogatstvo koristimo na konstruktivan način da pomognemo drugima… Zagovornici slobodnog preduzetništva ne smeju smetnuti s uma da moralnu osnovu sistema ne čine ni profit ni efikasnost. NJegovu suštinu čini stvaranje mogućnosti za one pojedince kojima je to najpotrebnije.“

Iako sintagma „stvaranje mogućnosti“ može biti različito protumačena zavisno od pozicije na političkom spektru, Dalaj-Lama smatra da je poenta jasna: da bi čovečanstvo dostiglo pun procvat ključno je da se u svojim delima svi vodimo načelima pravde i saosećanja.

To, kako se navodi u članku, u kontekstu ekonomije znači donošenje „praktičnih propisa utemeljenih na moralu i empatiji“, koji će služiti kao sigurnosna mreža za siromašne slojeve. „Vašington treba da bude više nalik Dalaj-Lami“, glasi zaključak teksta. Baš kao i London, Peking, Moskva i NJu Delhi, dodao bih, za početak.

Glavne ekonomske teorije polaze od pretpostavke da je čovek zapravo homo oeconomicus, da smo mi racionalni pojedinci vođeni sopstvenim interesima koji donos trezvene sudove usmerene na ispunjavanje svojih želja. Primera radi, ekonomska teorija predviđa da će investitori težiti da ostvare maksimalan profit, čak i ako to podrazumeva izvestan rizik. Neuronauka nam kaže da takva motivacija počiva na stimulativnom dejstvu dopaminskih receptora.

S druge strane, konsultantima za investicije odavno je poznato da kod mnogih ljudi prilikom donošenja odluka koje se tiču novca u mozgu dolazi do posve drugačijih procesa i aktiviranja neuronskih kola koja signaliziraju na neku pretnju i štite nas od opasnosti. Zbog delovanja ovog nagona za sigurnošću ljudi su skloni da izbegavaju rizik, pa tako i onaj povezan s novčanim transakcijama.

Kako bi izgledala ekonomija utemeljena na neuronskim procesima koji u čoveku ne pobuđuju strah i koristoljublje, već dobru volju i radost?

Pojedini ekonomisti u svojim istraživanjima uveliko razmatraju takvu mogućnost. U svojim razmišljanjima oni ne polaze od unapred usvojene pretpostavke da su osnovno ekonomsko merilo htenja samoživog potrošača. Njihovo stanovište je novo i drugačije, jer smatraju da ono što ljudi zaista žele jeste trajna sreća, a ne posedovanje sve više stvari.

Kad sam se zbog rada na ovoj knjizi našao s Dalaj-Lamom u Italiji, rekao mi je da je od lorda Ričarda Lejarda upravo dobio poziv za učešće na konferenciji posvećenoj fenomenu sreće. Sticajem okolnosti, moja supruga i ja smo naredne nedelje posetili lorda Lejarda u njegovom kabinetu u Londonskoj školi ekonomije.

Svrha našeg života, rekao nam je lord Lejard tom prilikom, trebalo bi da bude ostvarenje najvećeg mogućeg stepena sreće – i umanjenje ukupne količine nesreće – u svetu oko nas. Najraniju formulaciju ovog principa nalazimo u ekonomskoj teoriji Adama Smita i DŽeremija Bentama kod kojih se mera uspešnosti jedne ekonomije pokazuje opštim blagostanjem u kojem žive ljudi. Taj ideal pružio je podsticaj lordu Lejardu da se bavi ovom temom.

On, međutim, ističe, da se ta prosta premisa zagubila negde tokom 20. veka, dok je univerzalna mera prosuđivanja ekonomskog uspeha određene države postao BDP, takozvani „bruto domaći proizvod“, ukupna vrednost u proizvodnji roba i usluga (u bliskoj relaciji s njim je i BNP, to jest „bruto nacionalni proizvod“. Pretpostavljalo se da što više novca ljudi budu imali, to će imati više mogućnosti u životu i veće šanse da žive u blagostanju.

U današnje vreme, u dominantnoj ekonomskoj misli smatra se da ljudi donose racionalne odluke na osnovu jasne predstave koju imaju o vlastitim interesima. Prema ovoj aksiomatskoj tvrdnji, ukupan zbir racionalno donetih odluka predstavlja način na koji tržište određuje pravu vrednost nečega. Ova teorija se pokazala pogrešnom mnogo puta tokom istorije kad je došlo do pucnjava špekulativnih finansijskih mehura, počev od pomame za lalama u Holandiji tridesetih godina XVII veka sve do nedavnog spektakularnog finansijskog kraha 2008. godine.

Poslednjih godina eklatantno se pokazala još jedna velika slabost BDP kao mere uspeha, kako tvrdi Lejard. Država može imati ukupan BDP na zavidnom nivou i ako se mala elita obogati preko svake mere, dok za to vreme široke mase tavore na dnu. Ekonomski mehur zapravo pokazuje da se mali procenat ljudi obogatio, prikrivajući činjenicu da je za veliku većinu stanovništva blagostanje sve manje dostižno.

Kad oba roditelja provode mnogo vremena van kuće, jedva sastavljajući kraj sa krajem, da bi platili boravak u vrtiću za svoju decu, profit ostvaren u obdaništu dodaje se na BDP, a da se pri tom zanemaruje stres kojem je izložena ta porodica.

To je razlog zašto se država visoko rangirane na skali ostvarenog bogatstva istovremeno ne nalaze pri vrhu zemalja u kojima je najveće blagostanje, naročito ako u njima vlada velika ekonomska nejednakost. Uzimajući BDP kao jedino merilo, gube se potpuno iz vida troškovi koje sa sobom nosi nejednakost, kao što su slaba zdravstvena zaštita, stambeno pitanje i problem ishrane stanovništva, što sve zajedno decu stavlja u veoma težak položaj i čini većom verovatnoću da će kad odrastu živeti u siromaštvu.

Evo još jedne neprijatne činjenice: za siromašan sloj radnog stanovništva, čija jeftina radna snaga stvara više bogatstva na vrhu ekonomske lestvice, slabe su šanse da će se uzdići do višeg nivoa po ostvarenim zaradama.

Pored toga, upozorava Dalaj-Lama, ekonomija zasnovana na potrošačkom načinu života i verovanju u beskonačan rast postepeno će morati da se prilagodi nižim standardima u realnosti. Ekonomski ideal neograničenog rasta neodrživ je kao merilo uspeha. Ovo stanovište izrazio je, recimo, ekonomista Erns Fridrih Šumaher u svojoj knjizi Malo je lepo: ekonomija po meri čoveka.

Unutar kampusa, gde je trebalo da se nađemo s Ričardom Lejardom i da zajedno ručamo, moja supruga i ja prošli smo kraj univerzitetske knjižare gde je u izlogu na vidnom mestu bila izložena uticajna knjiga Kapital u 21. veku Tome Piketija. Očigledno je da je ovaj naslov privukao dosta pažnje u Londonskoj školi ekonomije.

U svojoj analizi, međutim, tumačeći podatke koji se odnose na Evropu i Sjedinjene Američke Države, Piketi je jedno smetnuo s uma, a to je kako su za to vreme prošli siromašni slojevi stanovništva širom sveta.

Na globalnom talasu ekonomskog rasta stotine miliona ljudi, možda čak milijarde, izdiglo se sa samog dna socijalne lestvice. U rasponu od četrdeset godina počev od 1970. broj ljudi na granici siromaštva koji žive sa svega dolar na dan smanjio se širom sveta za čitavih 80 odsto. U tom periodu je došlo do povećanja životnog standarda radnika u nekada „nerazvijenim zemljama“, u Brazilu, Rusiji, Indiji i Kini, takozvanim zemljama BRIK-a.

Ovo izuzetno dostignuće ipak nije dovelo do smanjenja jaza između siromašnih. Broj superbogatih pojedinaca širom sveta postao je u istom periodu mnogostruko veći. Prema Piketiju, problem s kapitalizmom leži u samim pravilima igre, jer kolač koji treba da se podeli u nesrazmerno većoj količini ide vlasnicima kapitala na štetu radnika.

Ipak, nije svaka barka zaplovila nošena ovim talasom. Izmeštanje proizvodnih procesa iz razvijenih u nerazvijene zemlje znači, pored ostalog, da neki od radnika u zemljama s nekada dobrostojećim privredama sad zarađuju znatno manje nego što su njihovi roditelji zarađivali na istim poslovima tokom svoje karijere (mada je istovremeno položaj nešto bolji za jeftiniju radnu snagu u siromašnim zemljama).

Prema Piketijevoj teoriji, jaz između bogatih i siromašnih s vremenom postaje sve veći. I zaista, u 2016. godini bogatstvo koje se nalazi u rukama osamdeset najbogatijih ljudi na svetu otprilike je jednako celokupnom bogatstvu više milijardi ljudu u donjoj polovini ekonomske lestvice. Reklo bi se da svet ide u pravcu stvaranja izolovanih ostrvaca prebogatih pojedinaca u moru koje čini ogromna i nezaštićena masa čovečanstva.

U zaključku globalno sprovedenog istraživanja o društvenim slojevima sa dna platežne skale pomalo nategnuto se kaže da ipak ima dobrih vesti. Prema predviđanjima, broj ljudi koji žive u krajnjoj bedi u budućnosti neće biti veći od milijardu. Ako preformulišemo ovaj iskaz, to znači da će oko nas uvek biti sirotinje.

Obično se smatra da je ideja vodilja kapitaliste naprosto to da zaradi novac, konstatuje Dalaj-Lama. No, napominje, kapitalistička teorija mora da se proširi tako da bude na korist većine čovečanstva i to ne isključivo u finansijskom smislu.

Najnovija knjiga na srpskom jeziku čitanog autora Danijela Golemana nosi naslov „Sila dobrote – Dalaj-Lamina vizija za naš svet“ (Geopoetika, Beograd 2016). Knjiga je nastala na osnovu dugogodišnjeg praćenja aktivnosti tibetanskog verskog vođe. Goleman dopadljivim publicističkim stilom prenosi čitaocima širom sveta zanimljive poglede na život, čoveka i društvo ovog duhovnika. U dogovoru sa izdavačem prenosio odlomak o Dalaj-Laminom razumevanju ekonomije. Izbor i oprema teksta redakcijski.