Damir Imamović: Provincijalno smo opsednuti vlastitim sitnim razlikama

Njegov album Singer of Tales referentna Transglobal World Music lista proglasila je Evropskim albumom godine (2020), dok je za njegov ukupni rad sagovornika Danasa ugledni britanski magazin Songlines proglasio Najboljim muzičarem Evrope u maju ove godine.

Damir Imamović napisao je i knjigu o istorijatu žanra – Sevdah: Muzičko putovanje kroz tri stoleća.

Sa svojim istraživačko-obrazovnim projektom SevdahLab, ili putujući labaratorij sevdaha, već punih deset godina u formi interaktivnih predavanja i radionica Imamović objedinjuje istraživačku i muzičku stranu svog delovanja.

Jednu takvu radionicu pod nazivom Balkanski zvuk održao je nedavno, u oviru 22. Internacionalnom džez festivalu u Kragujevcu.

„Kad sam počeo time da se bavim, iskreno sam bio razočaran koliko se o tome malo pisalo. Ili su postojali etnomuzikološki radovi koje su pisali vrlo stručni ljudi i koji nisu bili baš najadekvatniji (zbog svoje stručnosti) za širu publiku ili, pak, novinski tekstovi, čisto estradnog tipa: biografije, ko je prodao koliko ploča ili ko je s kim bio u braku ili u svađi i slično… A mene je interesovala kako i odakle su nastale te pesme, na kojim su instrumentima bile izvođene, koja su bila njihova prva izdanja… uopšte kompletna historija te vrste muzike“, objašnjava Imamović svoj istraživački pristup ovom tracionalnom žanru.

Sagovornik Danasa ističe da je u njegovoj porodici postojala tradicija sevdalinki.

„Nisam bio ni svjestan kada i kako, jednostavno sam ih popio uhom ali, to ipak nije bilo dovoljno. Trebalo mi je vremena i truda da uđem u taj svjet, pričam sa starijim muzičarima… Onda sam sve to nazvao SevdahLab i pre korone sam svake godine u Sarajevu organizovao veliku radionicu na koju su dolazili ljudi iz cjele Juge i Zapadne Evrope“, pojašnjava on, dodajući da je to ponekad više javno predavanje za širu publiku koju ne interesuju toliko detalji poput skala, tehnike disanja i glasa… „već ih zanima odakle pesme potiču, kako su se mjenjale kroz vreme, uz koje instrumente su se nekada pjevale…“

Damir Imamović trudi se da stvara novo znanje o toj muzici.

„Današnjeg čovjeka interesuju drugačije stvari jer živimo u svjetu u kome postoji ogroman pristup tolikom broju informacija ali da se zagrebe dublje… To novo znanje jeste specifično i stručno ali je i vrlo široko i može da komunicira sa ljudima koji nisu ni muzički ili pjesnički obrazovani već naprosto zainteresovani“, ističe Imamović.

Tema njegove kragujevačke radionice na Džez festivalu bila je Balkanski zvuk i logično je pitanje šta za nega to tačno predstavlja.

„Mi, ovdje, između sebe vrlo jasno znamo šta je Vranje, Kosovo, Makedonija, Bosna… Hercegovina (hercegovački etno sevdah), šta su radijske škole iz Beograda, Sarajeva, Podgorice… ili, šta je novokomponovana muzika… Međutim, moje iskustvo sviranja vani po Evropi i Americi, pokazalo mi je, iskreno, da je njima to sve isto. Kao kad mi slušamo indijsku muziku, svaka nam zvuči isto. Shvatio sam da smo mi provincijalno opsednuti vlastitim, sitnim razlikama“, smatra on.

Kao ilustraciju navodi anegdotu sa nastupa u Švajcarskoj gde je organizator u najavi napisao Damir Imamović dolazi i donosi svoj sevdah.

„Posle koncerta obratila mi se jedna starija gospođa i kaže da je nastup bio predivan ali da je malo razočarana jer je očekivala da je sevdah instrument, poput indijskog sitara“, smeje se on napominjući da kad je Balkan u pitanju, ljudi na Zapadu očekuju velike romske orkestre, čitavu Guču, horove…

„A ja im pjevam neke melanholične, tihe pjesme… Onda im to bude čudno i obavezno naglase da ovo nisu čuli s Balkana. Jednostavno kad se pomene ovo područje u muzici, naučili su na nešto drugo“, iskren je Imamović, priznajući da je jedno vreme imao „opsesiju kako stranci vide našu kulturu“.

Po njemu, nama iz naše perspektive nema jednog balkanskog zvuka.

„Sve je to vrlo različito po regionima, ali ljudima u svijetu to zvuči slično ili čak isto. Onda sam ja na svojoj radionici (vokalna – predavanje plus pjevački dio), pokušam da razgovaram s ljudima, pokažem im historijski dio kako su se stvari razvijale, i do čega smo, otprilike danas došli. Ipak, radi se o umetnosti a ne nauci u kojoj je sve egzaktno i to apsolutno nije nužno za izvrsne pjevače da imaju to znanje, ali ono je super jer može da ti pomogne da napraviš neki novi korak u već poznatom žanru“, zaključuje sagovornik Danasa.

Ne krije i da mu ovogodišnje priznanje časopisa Songlines znači puno.

„Mi smo ovdje, u južnoslavenskim prostorima, sistematski uništili sve naše institucije vrjednovanja. Ja ne mogu da se požalim, već više od decenije i po sviram, dobro sam prihvaćen, dobio sam mnoge nagrade i priznanja za sevdah, autorsku muziku u sevdahu kao i u pozorištu i na filmu. Ali vidim da našim ljudima, naprosto, strana nagrada, pošetno mnogo više znači. Ljepa je stvar zato što taj magazin je možda poslednji časopis na planeti koji stvarno, sistematski prati dešavanja u tradicionalnim vrstama muzike širom svjeta i na svim kontinentima. A ljepo je kad vidiš da neko bez ikakvih štela, onih naših kuhinja, lobija, povlačenja za rukav… odluči da si ti uradio nešto zaista vrjedno što treba nagradit“, iskren je Imamović.

Po njemu to je „baš odjeknulo“ i to u užasnoj situaciji.

„U godini kovida, tata mi je umro u novembru, nema svirki, zatvoreni svi po stanovima… odvratno jedno vrjeme i prvo mi je album proglašen najboljim evropskim albumom, pa onda ja kao muzičar, po mišljenju Songlines, a dobio sam i nagradu od Udruženja nemačkih muzičkih kritičara. Nevjerovatno! I to u godini kad sam odsvirao samo tri koncerta“, kaže Imamović, još uvek pod utiskom.

Ove godine već je nastupao u Nemačkoj, Češkoj, Sloveniji, Sarajevu… a sprema se za koncerte u Zagrebu, Dortmundu na prestižnom Klangvokal festivalu, za turneju po Danskoj…

Žao mu je što se sadašnji nastupi odvijaju „sve po mjerama“ i „što negdje gdje je moglo doći 500 ljudi sad ih ima 76 (smeh)“, ali „uvijek sviraš za one koji su tu“. „Svi jedva čekamo da ovo prođe da možemo normalno radit. Nevjerovatno kako smo došli u ovu situaciju da se svijet za godinu dana pretumbao“, u neverici je Imamović.

Zbog toga je i njegov prošlogodišnji nastup na kragujevačkom Arsenal festu bio samo za internet publiku. A dopao mu se i kragujevački Džez festival.

„Organizatori zaista rade sjajnu stvar. To se primećuju na atmosferi u gradu, na licima klinaca koji dolaze da čuju nešto što prije nisu, divno. Ne bez razloga jer ima i tradiciju već 22 godine“, završava on obećavajući da će i na njemu nastupiti, ne kao predavač već kao muzičar. Držimo ga za reč.