Damir Pavić: Život i rat

Zato je moja majka rekla: „Neće moj sin biti Ante, Antin, pokojnog Ante.“

Kod katolika je običaj da se kod krštenja deteta u crkvi daju tri imena. Prvo ime je ono koje ulazi u dokumente. Druga dva imena su obično vezana za dedu ili za babu i za sveca. Tako sam ja dobio ime Damir. Ante sam dobio po dedi, a Marko jer sam rođen Na svetog Marka.

Moj otac, kad je Siniša rođen nije to poštovao. NJemu se dopalo ime Siniša, pa neka bude Siniša prvo. Nikola je bio mamin otac. Kad je pop upitao oca: Šjor Ante, koje ćemo ime dati? Rekao je: Siniša prvo, a onda Nikola i Momčilo. Pop je rekao, ne može. Kako ne može? Momčilo i Siniša nisu naša imena.

A čija su? Ovo je moje dite a ne tvoje. Da ga krstiš. Inače ću ovde na sred crkve da te prebijem ko mačku. Sve se to završilo dobro. I ostala su sva tri imena, Siniša, Nikola i Momčilo.

Mada nije trpeo popove, otac je obožavao svoju majku Mandu koja je bila pobožna. Kada je ona umrla u osamdeset i četvrtoj godini, pred smrt mu je rekla: Ante, ja znam šta ti misliš o popinu, al’ da mi bude bar jedan. Majko, biće ih svih 30 koliko ih ima u crkvi. I bilo je 30 popova na njenoj sahrani. Ko da je suveren bila.

* * *

Dođe rođendan mladog kralja Petra, 6. septembar. Moj otac izvisi jugoslovensku zastavu. Vijori se ta zastava kroz prozor naše kuće u Sinju. A preko puta naše kuće su popovi. Centralni deo grada zauzimala je velika katedrala sa sjemeništem. Otac je imao veliki revolver. Bio bi spreman i da puca.

Noću su prolazili pijani seljaci iz okolnih sela. Vijori se ona jugoslovenska zastava, a oni počnu da mu psuju srpsku…, ne znam ni ja šta. On opali u mrak sa prozora, dva metka u vazduh, a oni se razbeže.

Atmosfera u gradu se kvarila. Očeva poslastičarska radnja nije donosila nikakav prihod. Splićani su dolazili da kupe kolače kod njega, a Sinjani nisu. Poštovali su ga, ali nisu ga baš mnogo voleli kao Jugoslovena. Tek jednog dana, ja ne znam kako, sa majkom se dogovorio i mi avgusta 1938. dođemo u Beograd.

* * *

Sećam se tog 6. aprila 1941. Sedmog aprila je otac rekao mojoj mami da nas čuva, nas dvojicu, da on mora da se javi, imao je vojni raspored. – „Kud ćeš, Ante?“, kaže, „Ti imaš 51. godinu. Kud ćeš? Vidiš da je ovde sve ludo, ne zna se ni ko pije ni ko plaća“ – „Ne, ne, moram Jelena. Moja zemlja je u pitanju.“ – Meni su nejasni ti dani. Da li je on nekoga našao, da li je on video da je to opšte rasulo, svakako se on posle par dana vratio kući i rekao je mojoj majci: „Kad vaskrsne Jugoslavija, a vaskrsnuće, onda ću da se obrijem“; i pustio je bradu. Svi su za vreme okupacije gledajući tu njegovu bradu mislili da je on pop.

* * *

Ja sam ipak još uvek derle. Nemci su ušli 12. aprila, ja sam napunio 12 godina, 25. aprila. Ušao sam u taj rat kao dečak a izašao sam iz rata kao kurir, Komande pri Vrhovnom štabu … Te četiri godine su mene oblikovale. U tim burnim ratnim godinama sam naučio svašta.

Imao sam lepu tetku, sve su mi tetke bile lepe, a moja mama je bila najlepša. Rođene su bile u Imotskom. Imao sam tetku koja je bila udata u Kruševcu. Onda me mama poslala jednog dana leta ’42. godine kod tetke da me prehrani. Nismo imali ništa da jedemo. U Kruševcu su bili Bugari, bugarski oficiri, koji su se udvarali tetki Antoniji. I oni su videli da se preko mene može doći nekako do tetke. I tako bio sam im drag, kobajagi.

Video sam da tu može nešto da se iskamči. Onda je bila jako popularna Zlatna arda, najbolja bugarska cigareta, i ja donesem pun kufer Zlatne arde u Beograd i provučem to nekako na železničkoj stanici. Pazite, to je ’42. godina. Meni je 13 godina, ratno vreme, ja sam već toliko odrastao po mišljenju svojih roditelja, da mogu da odem do Kruševca sa presedanjem u Stalaću na uskotračnu železnicu, da odem i da se vratim i da oni ne brinu toliko o meni. Mislili su da sam toliko zreo da se snađem i u okolnostima koje ne bi bile uobičajene. Ja sam doneo Zlatnu ardu, jedanput ili dvaput i tapkao cigare kod bioskopa Beograd. Nije mi loše išlo, mogu da vam kažem.

I jednog dana, bio neki žandarm jako opak, koji je stalno u određeno vreme izlazio iz Bulevara i dolazio do Terazija da nas šamara, kako mu kad padne napamet. Ja sam bio tu posle podne. Ispred sebe imao sam moju robu. On je krenuo ka meni i ja sam onako mahinalno pošao unatrag i osetim da sam nagazio na nečiju nogu.

Pogledam, nemački oficir sa, danas bi se to reklo, sponzorušom. Ja sam premro. Dobro, imam trinaest godina nikad ne znaš šta može da ti se desi. Ja počnem da mu se izvinjavam. Naučili smo u školi, malo nemački, ja trta-mrta, ona, mi pomaže. Pa kaže, ja ću ti pomoći šta je bilo. Ja kažem izvinjavam se pa ja nisam namerno nagazio gospodina.

Ovaj me žandar juri stalno. Da l’ sam ja tog oficira podsetio na njegovu decu, ili ne znam, ili sam mu se dopao. On je pozvao tog ovog žandarma, vrlo ozbiljno i rekao da njemu nije dužnost da juri decu po ulicama već da se stara o redu i miru u gradu. I ako ga još jedanput vidi da me maltretira neće dobro da se provede.

Ja sam bio car posle toga. Nikad tu ženu više nisam video, tu plavušu. I dan-danas gajim tako neka nežna osećanja prema plavušama.

* * *

Kad je došlo oslobođenje, ’44. godine, Cvijićeva ulica koja je imala četiri drvoreda bila, je prepuna ruskih vozila. Bilo je čak i tenkova sve dole do ulice Kneza Pavla,/do 29. novembra/. Štab jedinice, bio je u našoj kući. Neka tri mlada oficira i gomila vojnika koji su spavali po podu. Od 20. oktobra do 1. decembra ’44. Bili smo puni oduševljenja, mi deca, došla je sloboda.

Imali smo dva omladinska doma koji su meni bila bliska. Jedan dom je bio u Čarli Čaplina ulici, a drugi je bio u današnjoj zgradi Radio Beograda, dole u prizemlju. Tu sam upoznao nove drugove. Imali smo nekog prijatelja, visokog oficira iz Sinja koji nas je posetio.

Dogovorio se sa mojim ocem da ja odem u vojsku. Meni je tada 15 punih godina, imam zaboga pet razreda gimnazije kao da imam dva fakulteta; kaže da će mi biti dobro i on mene može da smesti u komandu artiljerije. Dobro. Odem ja u Užička broj 2 u komandu artiljerije. Tamo sam bio kurir i čuvao sam stražu. Bila je dobra hrana.

Jednog dana nas je postrojio jedan mladi oficir. Sve oko mene oni Krajišnici i Kordunaši.

Bilo je proleće. Šta ko ima od škole, pita. Jedan kaže ja imam dva osnovne, onaj tri osnovne, onaj završio, četiri, ja imam pet razreda gimnazije; ja kao da sam rekao akademik. „Pa jel’ ti znaš još neki jezik, bilo bi dobro sem ovog našeg maternjeg, pita. Kažem, nemački sam učio u školi, znam prilično, a kao svaki Dalmatinac znam italijanski. „Pa to se traži,“ oduševi se oficir.

* * *

I mene oni opreme vrećom pisama i još četiri poverljiva pisma koja sam gurnuo u nedra. Dobijem mašinku, iz koje nikad nisam ranije pucao. Dobio sam revolver TG i krenem na stari zemunski aerodrom gde me je čekao avion. Rekoše mi kome da se javim, dobio sam objave, imam te papire i danas.

Pečat Vrhovnog štaba, Komanda Artiljerije, da se meni kuriru Damiru Paviću svako vozilo da i bilo koja služba izađe u susret. Šta god mi treba moraju da mi daju. Nisam ni bio svestan koliko sam bio uvažen.“Damir Pavić se upućuje u Zadar, Split i Knin.“

Tu je bio avion namenjen padobrancima. Ima dva reda metalnih sedišta sa strane. Dva Rusa, nemaju više od po 25 godina. Jedan vozi, drugi je rezerva. Ja uopšte nisam bio svestan šta je moglo da mi se desi, kud ja idem, naravno roditeljima ništa nisam rekao. Pa bilo je to toliko uzbudljivo, glava mi puna želje za nekim avanturama.

I mi krenemo. Imajte na umu da se kroz sve ove rečne doline i puteve iznad kojih letimo, još uvek povlače nemačke trupe. Mi letimo ka Boki Kotorskoj, samo što ne dodirnemo vrhove planina. Jedan Rus vozi, drugi ispija votku. – Kaže ‘ajde potegni – Ja kažem, ne pijem. „Ne piješ, pa kakav si ti vojnik pobogu?“ Pazite, a on je rezervni pilot, možete da mislite.

Oni su izgleda dobili vest za vreme leta da nije bezbedno ići Jadranskom obalom, pa smo mi otišli prema Bariju, a odatle smo išli posle u Zemunik. Znači dva puta smo prešli Jadran. U Zemuniku već toplo vreme, mart mesec. Tu mi dadoše džip i ja iz Zemunika pođem do Karlobaga pa posle, krenem obalom gore da stignem Armiju. I stigao sam je u Bakarskom zalivu. Raportiram generalu Petru Drapšinu, predam mu sve i poverljiva pisma. A meni je rečeno kad obavim posao da se vratim u Zemunik i da čekam prvi avion za Beograd.

I Drapšin mi kaže: – Jesi gladan? – Kako da nisam gladan. Opet hleb i šta je još bilo. Onda me neko prebacio do Crikvenice, pa odatle ću dalje…. Sedim na obali i jedem, rasterećen pisama i obaveza. I vidim ide brod od Bakra, izlazi iz zaliva i naiđe na minu, pun regruta. Dosta se ljudi podavilo. Uglavnom su bili kontinentalci. Sećam se tog užasa koji me spopao, ne možete da pomognete. Bili su možda na dva tri kilometra od mene.

Četiri godine posle toga sa tog istog mesta krenem na Goli Otok. Iskrcaju me iz voza i tu odem na Goli Otok. Šta je život.

* * *

Kući, juna meseca ’45. godine, roditelji me dočekaju bog zna kako. Oni su već bili informisani o meni. Završio sam odlično preostala tri razreda gimnazije. Maturiram. Možete misliti, bio sam Titov stipendista. Ta stipendija nije bila mala, bila je veća od, ili jednaka plati mog oca koji je radio u nekoj radnji.

Ja se upišem na Elektrotehnički fakultet i silovito sam krenuo. Izređao sam desetke u prvoj godini što nije bilo lako. Došao sam do matematike. A pre toga sam imao jedan razgovor na fakultetu. Obojica od tih nisu više živi. Jedan je išao sa mnom u školu, stariji dve generacije od mene. Drugi je bio neki, ne znam odakle. Al’ dobre su karijere napravili. Jedan je završio u Kuala Lumpuru kao konzul, a drugi je završio u ambasadi u Rimu.

Pozovu oni mene, već je izašla Rezolucija, već je ’49, na razgovor, prijateljski. Kaže mi ovaj što je išao sa mnom školu: „Kako ti bre toliko poznat u Drugom rejonu, svi te znamo. Evo godinu dana sam na fakultetu, nema te nigde?!“

Kažem, ovde sam da studiram, nisam došao da pričam.

„Pa dobro, šta, tebe ne interesuje politika. Ovo je drugarski razgovor, znaš. Šta ti misliš o Rezoluciji, pročitao si je.“ Pa ja kažem – jesam. „Pa?“ Pa ima tu stvari koje su pogrešne naravno s naše jugoslovenske tačke gledišta, ima stvari o kojima može da se raspravlja.

I naravno, oni me prijave.

* * *

Jedne noći, ne znam tačno datum u leto ’49. ja sam uhapšen. Ne znamo mi još ništa o Golom. Nas šesnaestorica u sobi na mansardi na Obilićevom vencu, tamo gde su oni okrugli prozori u sobičku. Ja sam bio najmlađi u toj sobi.

Jedan pop je bio tu među nama, neke devize je muvao, katolički pop, niko sa njim neće da razgovara. Ulazi milicioner. Imao je četrdesetak godina i nosi pregršt papira. Kako se zoveš, pita. – Tako i tako – Potpiši se. Ti se potpišeš, al’ on ti ne da papir, ne možeš da vidiš šta piše.

Dođe kod mene, Jel’ ti jasno to I to?! Potpiši! – Ja kažem, potpisaću ako mi date kopiju. Šta to znači ja da vam se potpišem i pojela maca. On me gleda onako dobroćudno. Pita: – Kako si spavao noćas? – Pa, ja kažem malo me grizu ove stenice, navikao sam, nije to strašno. – A jesi čuo jauke? – Jesam. – E pa jel’ znaš šta, bio je tu jedan pametnjaković, tu ispod, koji nije hteo da potpiše ako mu ne daju primerak.

Ubili boga u njemu. Nemoj, bre sine, dobićeš batine pa ćeš da potpišeš, al bolje da potpišeš bez batina. Ja vidim da je čovek u pravu, potpisao sam i tako sam dobio dve godine….

* * *

Vezali su nas jednog za drugog, jednog mladog čoveka sa jednim starijim. I mi smo tako u paru ušli u kamion, do Topčidera na železničku stanicu. Tu je bio teretni voz i onda smo krenuli za Crikvenicu. Tu smo izišli. Sećam se te moje nelagode kad smo zastajali na pruzi da se obavi nužda. Bilo me sramota, ali nisam mogao ništa tu da uradim.

Dole je bio brod Punat. Doplovili smo do Golog Otoka. Nema brod gde da pristane, nema luke, to je plićak i brod dođe do dubine koju dozvoljava gaz, a onda vi skočite u vodu, idete po onoj vodi ka obali gde vas već čekaju. Ali bilo je onih koji su se strmoglavili, bacali su ih čuvari u potpalublje. Samo ih gurnu. Bilo je tu i preloma.

Nekad u šali kažu da sam prvoborac, među prvima sam stigao na Goli. Skočio sam sa pramca u plićak i izišao na obalu. Tamo su nas čekali sa onim špricevima , diditiem i robijaškim uniformama. Tako je počelo moje robijanje.

Ali to je druga priča.

(Prilog iz druge knjige„Glasom pisana istorija“ koja je u pripremi)