Dan koga se stidi ceo grad

Dok se ovaj rvao sa napadačem, nesuđena žrtva je iskoristila gužvu i pobegla. Tada su prišla još trojica vojnika i složno se pridružila onom sa bajonetom. Kundacima i šutiranjem pretukli su ga do smrti.

Više nije dolazio sebi. Preminuo je u bolnici šest dana kasnije, 27. januara. Lekar Stanko Buha, koji je isključio aparate na koje je bio priključen kad je mozak prestao da radi, kaže da mu nikad nije bilo teže: „Ovaj mladić je jedini čovjek o čijoj smrti sam ja odlučio, uz prethodnu konsultaciju kolegijuma neurohirurga iz Beograda i njegovog oca.“

Otac je na spomeniku sinu napisao: „Umro je vršeći svoju ljudsku dužnost.“

Jedan od četvorice napadača, nekadašnji karatista, otac dvoje dece i jedini koji je, dve godine kasnije, na suđenju izrazio žaljenje, poginuo je uskoro na ratištu. Ostali su osuđeni na po dve godine i četiri meseca zatvora. Navodno, sud nije mogao da dokaže ko ga je ubio, pa je ubistvo okvalifikovano kao tuča koja je kao posledicu imala smrt. Otac, inače pravnik, koji ne želi ni da pominje njihova imena jer neće da „ovu tragediju pretvara u ličnosti“, ipak kaže: „Ja se sa tom kvalifikacijom nikako ne mogu složiti, jer za tuču je potrebno dvoje. Ne mislim na njih. Više se pitam kako se osjećao sudija koji je takvu kaznu izrekao.“

Ubice su odavno izašle iz zatvora i sad su svi tu, jedan u gradu, dvojica u okolini. Nesuđena žrtva je pobegla glavom bez obzira, pa sad živi u Švedskoj, oženjen je i ima dvoje dece. Otac, koji je pred rat izgubio i drugog sina kad se srušio motorni zmaj, izgradio je dve kamene fontane – jedna je u kafani, druga u obližnjem manastiru Tvrdoš. Tu su, manje-više i svi iz kafića koji, sleđeni od užasa i straha pred uperenim automatima, nisu ni pokušali da se suprotstave pijanim vojnicima dok su gazili njihovog prijatelja. Svako na svoj način se bori sa demonima koje im je doneo taj 21. januar. „Za mene je tog dana umro grad koji sam voleo“, rekao je jedan od očevidaca.

Dogodilo se to u Trebinju te strašne ratne godine. Danas mnoge ulice i pasaži nose ime ubijenog mladića. U Pančevu, Sarajevu, Novom Sadu, Sanskom Mostu, svi stanovnici jedne ulice u Bihaću potpisali su peticiju sa zahtevom da ulica nosi njegovo ime, takvih predloga ima i u Tuzli, Foči, Podgorici, a uskoro će se ovom spisku pridružiti i Beograd. Proslavljeni košarkaš Dejan Bodiroga, koji je izgradio sportski centar u Trebinju, odlučio je da mu da ime nedužne žrtve, a udruženje mladih novinara Republike Srpske i Helsinški komitet građana Banjaluke raspisuju konkurs sa njegovim imenom za profesionalno izveštavanje o marginalizovanim i ranjivim grupama.

Reč je, dakle, o Srđanu Aleksiću, čija je strašna sudbina i veliki čin inspirisala reditelja Srdana Golubovića da napravi film „Krugovi“ (scenario Srđan Koljević i Melina Pota Koljević, igraju Aleksandar Berček, Leon Lučev, Hristina Popović, Nikola Rakočević, Boris Isaković, Vuk Kostić), koji je već osvojio značajna priznanja na festivalima Sanders u SAD i Berlinaru i naišao na izvanredan prijem i kod publike i kod kritike. Novinari su u Berlinu, gde je dobio Ekumensku nagradu, ocenili da je ovaj film „jedan od najimpresivnijih primera za filmsko suočavanje sa ratovima na Balkanu“. U američkoj državi Juta, nakon projekcije filma ekipi je prišao jedan vijetnamski veteran i grleći ih govorio im da su „Krugovi“ priča njegovog života. U razgovoru za Danas reditelj je naglasio: „Srđan je moj lični heroj i heroj moje generacije. U njegovom delu je sublimat svega što ja osećam prema tom krvavom ratu.“

Srđan Aleksić imao je 27 godina kad je ubijen. Bio je vrlo omiljen u gradu i vanserijski talenat u mnogim oblastima, posebno u sportu i umetnosti. Još kao osmogodišnjak postao je pionirski prvak Bosne i Hercegovine u plivanju, u disciplini 50 metara prsno. Dobio je brojna priznanja i kao glumac-amater. Poslednje je bilo na Festivalu dramskih amatera Jugoslavije u Vranju 1992. To je bila nagrada za najbolju mušku ulogu u predstavi „San ratne noći“, koju su trebinjski glumci igrali i onda kada je u okolini besneo pravi rat. Jedan ugledni pozorišni kritičar je o ovoj predstavi napisao: „Ovi ljudi nisu glumili, oni su sa sobom doneli komad rata ovde i prikazali nam ga ovde na sceni.“

Aleksići su oduvek živeli u slozi sa svojim susedima, među kojima je bilo i dosta Bošnjaka i Hrvata. Sa prvim komšilukom, Bošnjacima Babovićima i Dizdarevićima, bili su kao braća. U Drugom svetskom ratu upravo je porodicu Aleksić „upozorenjem da se moraju skloniti jer dolaze ustaše“ spasao Trebinjac Huso Čerimagić.

„Srđan je odgajan u takvom okruženju u kojem niko nije vodio računa o tome ko pripada kojoj klasi, ko ima više novca, a kamoli o nacionalnostima. Gledalo se samo na čovječnost“, kaže njegov otac Rade, penzionisani pravnik i nekadašnji trener košarkaša Leotara.

Srđan je bio u vojsci, ali je, kažu Trebinjci, prvi i jedini vojnik koji je otvoreno, ispred Opštine, „zgađen onim što se dešavalo na dubrovačkom ratištu“, protestovao i bacio pušku. I pre tragičnog dana, on je u nekoliko navrata odbranio svoje komšije Bošnjake od nasilnika. „Razočarani onim što se u ratu dešavalo“, pričao je Rade Aleksić novinarima, „i Srđan i ja smo znali da u Trebinju, ipak, ne vlada kolektivno ludilo, da ne mrze svi oni koji iz straha ćute, pa sam bivao vrlo ponosan kada bih od drugih, nikada od njega samog, sve više slušao o njegovim 'ratnim podvizima', koji su glasili ovako: Srđan pomogao ovome, spasio kuću onome, zaštitio prijatelja, komšiju, jednom riječju sačuvao obraz. Nekada je čak i on savjetovao mene, pa se i danas često sjetim kada bi mi rekao: 'Tata, nemoj ti slučajno kavgu negdje zapodjenuti. Ovo su luda vremena, lako se poteže oružje i lako se gine.“

A u sudu besni advokat optuženih je glasno izgovorio: „Tako mu i treba kad je branio baliju!“

Taj „balija“ Alen Glavović redovno iz Švedske poziva telefonom oca Radeta. Uvek ga poseti kad dođe u Trebinje. Obavezno obiđe i Srđanov grob, položi na njega cveće. I on je, kao i većina trebinjskih Bošnjaka, bio u Vojsci Republike Srpske. Tih dana bio je na bolovanju, bio je ranjen na frontu. A sarajevsko Oslobođenje ga je ovako citiralo:

„Nijedna riječ nije toliko jaka da bih njom mogao opisati Srđana i djelo koje je učinio da zaštiti drugog i 'drugačijeg'. Plemenitost, ljudskost, čojstvo i junaštvo, hrabrost… samo su dio onoga što je krasilo našeg Srđu. Moja je obaveza dok sam živ da redovno posjećujem Srđanov grob i, naravno, njegovog oca Radeta. I svojoj ću djeci ostaviti u amanet da nakon mene to nastave činiti, jer sam, zahvaljujući Srđanu, danas sa njima i sa svojom suprugom“, kaže Alen Glavović. Međutim, on priznaje da mu svaki odlazak u rodni grad teško pada, kao i to da već godinama tamo odlazi s tremom, ali i strahom, jer ljudi koji su zavodili teror po Trebinju i danas mirno hodaju ulicama. 'I pored svega, najteže mi je otići na Srđin grob. Jezivo je… on mrtav, a ja živ iako je bilo zacrtano sasvim suprotno. Ja bih trebao ležati na njegovom mjestu, ali on to nije dozvolio', govori Glavović. Iako je rat uništio mnogo šta, on vjeruje u istinska prijateljstva, koja je sačuvao i u najtežem periodu. 'U Trebinju imam brojne prijatelje koje nikada nisam, niti ih danas gledam kroz vjeru ili naciju. Tu, prije svega, mislim na drugove iz fudbalskog kluba Leotar, gdje sam igrao 12 godina. Razliku pravim samo među dobrim i lošim ljudima, te gradskoj i raji sa sela, koja je u Trebinju najviše belaja i napravila. Ali, ne smije se zaboraviti da je 90 posto gradske raje stalo u zaštitu svojih Trebinjaca. Zato i jeste svih 6.000 Bošnjaka uspjelo izaći iz grada. Jeste bilo svega, ali bilo je ljudi koji su se uspjeli oteti nacionalizmu i svemu što je s njim došlo', tvrdi Glavović. 'Žalosno je to što je na Balkanu nacionalnost i dalje ispred svega. Zato i napisi o mom slučaju obično glase:'Srđan odbranio Bošnjaka'. Poznavajući tog momka, ja sam siguran da on nije stajao u zaštitu ni Bošnjaka, ni Srba, ni Hrvata… Srđan je, prije svega, branio čovjeka', kaže Glavović.“

U Trebinju je do početka rata živelo oko pet hiljada Bošnjaka, a kraj krvoprolića u gradu na Trebišnjici dočekalo ih je nešto manje od hiljadu. Uprkos pojedinačnim pretnjama, pritiscima, pa i rušenju džamija, oni su tu ostali sve do tog januara 1993, kad je većina otišla u Crnu Goru, odakle su se uglavnom raselili po svetu.

Za Trebinje je specifično i da se većina Bošnjaka odazvala 1991. na poziv za mobilizaciju tadašnje JNA. A posle njenog povlačenja iz Bosne i Hercegovine, sredinom proleća 1992. ostali su u Vojsci Republike Srpske. O tome kakvi su bili borci, komandant bataljona Trebinjske brigade Hercegovačkog korpusa Vojske RS Dragan Pavićević kaže:

„Ni po čemu se nisu razlikovali od Srba. Znači, bilo ih je i dobrih i prosečnih i loših boraca. To je i normalno, jer je reč o ljudima koji su živeli u istom gradu, u istim ili vrlo sličnim uslovima i formirali se na isti način. Što se tiče rasporeda dolaska na liniju fronta posle odmora, moram reći da su ga se, po pravilu, pridržavali.“ Milenko Kukurić je rat proveo u Informativnoj službi Hercegovačkog korpusa. Na početku rata u bivšoj Jugoslaviji, kaže on, trebinjski Bošnjaci su se masovno opredelili da brane svoj grad i opštinu, čiju su trećinu teritorije „okupirale regularne jedinice Hrvatske vojske“. Taj deo trebinjske opštine je na kraju pripao Federaciji BiH. „Do početka 1993. Bošnjake niko nije dirao, niti im je bilo teže nego Srbima. Pogotovo im probleme nisu pravili trebinjski Srbi. Izgrede, u kojima su stradali i Srbi, uglavnom su pravile pridošlice – dobrovoljci. Osim toga, na remećenje odnosa u Trebinju mnogo je uticao i talas Srba proteranih iz mesta u dolini Neretve. Ni Srbima tada nije bilo lako. Uostalom, više je Srba u Trebinju stradalo od Srba nego od Bošnjaka“, kaže Kukurić.

O razlozima masovnog odlaska Bošnjaka iz Trebinja postoje dve verzije – bošnjačka i srpska. Za mnoge, okidač za egzodus bila je tragedija Srđana Aleksića, jer, kako kaže predsednik Opštinskog odbora Stranke demokratske akcije i potpredsednik Skupštine opštine Trebinje Ervin Pobrić, „strah se uvukao u Bošnjake, većina je razmišljala šta im se sve može dogoditi, ako je ubijen Srbin koji je hteo da zaštiti svog prijatelja Bošnjaka, koji je, kao borac VRS, teško ranjen na frontu“.

Danas u Trebinju živi 45.000 Srba i jedva oko 300 Bošnjaka.

Uprkos ratu, mržnji, propagandi, mediji u svim krajevima Jugoslavije zabeležili su zločin u Trebinju. Jedan od najpotresnijih tekstova napisao je pozorišni kritičar beogradske Borbe Milutin Mišić:

„U ovih tridesetak godina, otkako sam sudbinom profesije prinuđen i da ispisujem reči poslednjeg oproštaja od bardova našeg glumišta, nisam se osećao toliko potresenim kao sada kada se opraštam od Srđana Aleksića, glumca-amatera iz Trebinja. U prekjučerašnjem broju Borba je, opisujući izgon trebinjskih Muslimana, napisala da je među retkima koji su pokušali tome da se odupru bio mladi Srđan Aleksić, koji je, štiteći svoga druga Muslimana, pao pod kundacima ispred zgrade milicije. Mladi Srđan je platio glavom samo zato što se drznuo da od 'svojih' zaštiti druga čija je jedina krivica što pripada 'drugima'. Nastavljajući da svoju ulogu iz predstave doigrava i u životu, Srđan Aleksić je, ujedno, odigrao svoju ulogu ZA VEČNOST…“

Ubrzo su ovu tragediju zatrpali novi, sve brojniji, suroviji i masovniji ratni zločini. Uspomenu na Srđana nastavili su da gaje samo njegov otac, zatim „balija“, nekoliko prijatelja, retki uporni novinari u traganju za „pozitivnim primerima“ i pojedinci koji su odbijali da zaborave strašan događaj. Većina je baš želela da sve zaboravi. Jedni zbog sramote i kukavičluka, jer u sličnim situacijama nisu ništa učinili da pomognu i pokušaju da spreče zločin, drugi zato što su verovali da su žrtve dobile šta su zaslužile, jer su pomagale „balijama“, „četnicima“, „ustašama“. Najuporniji tragač za ljudima koji su pomagali onima druge vere i nacije bila je i ostala Svetlana Broz, beogradska lekarka sa adresom u Sarajevu, predsednica nevladine organizacije GARIWO (The Garden of the Righteous Worldwide), inače Titova unuka. Ona je u svojoj knjizi „Dobri ljudi u vremenu zla“ sakupila brojna svedočenja o ljudima koji su rizikovali, žrtvovali se da pomognu drugima. Autoru ovih redova pričala je kroz kakav pakao su mnogi od njih prošli samo zato što nisu okrenuli glavu i ćutali. Čak i danas mnogi su izolovani u svojoj sredini, pa se i ne usuđuju da pod svojim imenom pričaju o događajima zbog kojih bi ih, u nekim zdravijim sredinama i vremenima, proglašavali herojima. Najgore je u onim sredinama koje Svetlana Broz zove „crnim rupama“, u kojima, kako kaže, „žive pojedinci potpuno zdravih nazora, ali su marginalizovani do te mere da nemaju ni posao, ni mogućnost da normalno žive, kojima se preti, na koje se vrše atentati, čiji automobili lete u vazduh, a deca su im bez perspektive, zahvaljujući fašističkim opredeljenjima vlasti. Ti su ljudi u svojoj sredini tretirani kao izdajnici sopstvenog naroda“. Kako bi rekao Ivo Andrić, „u zemlji mržnje najviše mrze onoga ko ne umije da mrzi“.