Danas (1999): Poginula Milica Rakić, sa Kosova izbeglo 600.000 ljudi

U blizini osnovne škole „Svetozar Golubović-Mitraljeta“, povređeno je i petoro ljudi. Raketirana je industrijska zona u Pančevu, rafinerija u Novom Sadu, beogradsko naselje Rakovica, kao i okolina Požege i Valjeva.  Prvi put od početka bombardovanja pogođeni su Subotina, Paraćin i Boljevac.

Šteta od bombardovanja do ovog trenutka iznosila je, prema grubim procenama, 100 milijardi dolara, pri čemu su bili obuhvaćeni oštećeni putevi, škole, fabrike, vojne instalacije itd, uzevši u obzir i gubitak života, „povrede ljudskog integriteta“ kao i „povrede časti i ugleda“. Osim toga, bez posla je ostalo i 100.000 radnika.

Tokom prve tri nedelje agresije, poginulo je oko 500 civila, dok je 4.000 ljudi zadobilo teške povrede, preneo je tada Rojters.

Projektili NATO ubili su 70 albanskih izbeglica i ranili 31 osobu na Kosovu, pogodivši kolonu izbeglica u kojoj je bilo oko 100 vozila. Sa Kosova je, od 24. marta do tada, izbeglo oko 600.000 ljudi, uglavnom Albanaca.

„UNHCR procenjuje da se trenutno u Albaniji nalazi oko 365.000 izbeglih kosovskih Albanaca, u Makedoniji oko 132.000, u Crnoj Gori oko 73.500 i u Bosni i Hercegovini oko 32.300“, prenela je tada Beta.

A povodom, navodno, lažne vesti da je jugoslovenska vojska ušla na teritoriju Albanije, oglasio se tadašnji načelnik Informativne službe Štaba Vrhovne komande, pukovnik Milivoje Novković, kazavši da je ova „gnusna laž“ koju su objavile svetske novinske agencije, „lansirana, nimalo slučajno, ubrzo posle zločinačkog bombardovanja međunarodnog putničkog voza u Grdeličkoj klisuri i neposredno u toku značajnih diplomatskih inicijativa za sprečaavnje eskalacije rata na Balkanu“.

„Bolesni umovi koji su krenuli u potčinjavanje celog sveta gube sva razumna merila kada osećaju da dosadašnjim lažima ne mogu ni pred svojim građanima da objašnjavaju moralni i politički slom, i ogromne troškove surove agresije na SRJ“, saopštio je tada Novković.

On je naglasio da se ovakvim vestima preokretće činjenica da albanski teroristi neprekidno pokušavaju da pređu na teritoriju Jugoslavije.

Kako su mediji preneli ove nedelje, zbog ratnog stanja u zemlji doneta je odluka o izmenama načina upisa u srednje škole i na fakultete u školskoj 1999/2000 – da će se upis u srednje škole vršiti isključivo na osnovu uspeha u osnovnoj školi, a upis na fakultete na osnovu uspeha u srednjoj školi.

Novinar Slavko Ćuruvija sahranjen je 14. aprila na beogradskom Novom groblju, a od njega se, ispred kapele, oprostila tadašnja spoljnopolitička urednica Evropljanina Ljiljana Smailović, rekavši kako je na poslednjem sastanku Ćuruvija rekao dve stvari: „bombardovanje Srbije nezakonito je, nelegitimno i nemoralno“ i da „neće da radi novine za cenzore“.

„Pravio je novine za evropsku Srbiju iako je i sam govorio da svaki Evropljanin barem jednom u životu mora biti antievropljanin. Bio je hrabar čovek za razliku od onih koji su ga mučki ubili, s leđa, i onih koji su bombardovali s neba“, rekla je tada Smailović.

Opraštajući se, govorio je i novinar Voja Žanetić.

„Da DT treba sutra da se pojavi na kioscima ne bi bilo reči koja bi mogla da okarakteriše događaj zbog kojeg smo se skupili. Kakva ironija da se o smrti čoveka koji se bavio vestima ne može napraviti vest, jer ona zvuči užasno i bez nadnaslova, naslova i antrfilea. Na Uskrs, između dve uzbune u Beogradu ubijen je Slavko Ćuruvija“, kazao je Žanetić.

A nakon što su sanirane štete koje je kompanija Mek Donalds pretrpela tokom NATO bombardovanja, sredinom aprila tri restorana – „Slavija“, „Bezistan“ i „Fontana“ – počevši sa radom, odlučila je da u centru grada bude podeljeno 3.000 besplatnih sendviča.

Mek Donalds je, tokom prve polivine aprila 1999. godine, podeo preko 6.000 kilograma hrane, sokova, mleka i ostalih proizvoda.

„Ovaj humani gest ukazuje na „lokalano lice kompanije“, u koje se uklapa i podatak da se mnogi zaposleni nalaze među braniocima otadžbine“, saopštila je tada ova kompanija.

A građani su, za vreme 26 dana bombardovanja, u skloništima proveli oko 300 sati, što se da zaključiti ako se računa da je svaka uzbuna trajala u proseku 12 sati, mada je „najduži“ dan u skloništu trajao 20 sati.

Profesor Defektološkog fakulteta Žarko Trebješanin ukazivao je da bi to vreme trebalo iskoristiti na što bolji način – deca bi trebalo da glume, crtaju, pišu, rade nešto što bih oslobodilo straha. Atmosfera, razume se, nije uvek bila takva.

„Ljudi bezvoljno sede, ili još gore leže po nekoliko sati i zuje u prazno. Šire se katastrofične priče i najcrnje glasine. To je prilično nezrela atmosfera i ona ubija“, upozoravao je tada profesor Trebješanin.

Sajt Danasa objavljivaće rubriku „Iz arhive Danasa“ svake nedelje, kada će podsećati na to šta su bile vesti sedam dana pre tačno 20 godina.