Danas presude za pobunu „crvenih beretki“

Prema optužnici Tužilaštva za organizovani kriminal, Jedinica za specijalne operacije je od 9. do 17. novembra 2001. godine otkazala poslušnost nadređenima iz Resora državne bezbednosti, povukla svoje pripadnike, od kojih su neki obezbeđivali najviše državne zvaničnike, u centar u Kuli i obustavila komunikaciju s komandom. Nominalno, razlog za povlačenje pripadnika „crvenih beretki“ bilo je hapšenje braće Banović i njihovo izručenje Haškom tribunalu. Naime, odbrana tvrdi da su pripadnici JSO poslati u akciju pod lažnim naređenjima i da su bili izmanipulisani od strane tadašnjeg ministra policije Dušana Mihajlovića. Iz tog razloga, tvrdili su optuženi tokom trajanja postupka, prekid protesta bio je uslovljen Mihajlovićevom ostavkom i donošenjem zakona koji bi regulisao saradnju sa Haškim tribunalom.

S druge strane, tužilaštvo tvrdi da se radilo o oružanoj pobuni sa političkim ciljevima koja je ugrozila ustavni poredak zemlje. Takođe, dodaje se u optužnici, pobuna beretki je poslužila kao uvertira u ubistvo premijera Zorana Đinđića. Prema navodima tužilaštva, pobunu je organizovao Milorad Ulemek Legija, u tom trenutku bivši komandant JSO. Zamenik tužioca Dragan Rajković je u završnoj reči za Ulemeka zatražio zatvorsku kaznu od 12 godina. Za Zvezdana Jovanovića, bivšeg pripadnika Jedinice, zatraženo je 10 godina, dok je za preostalih pet optuženih tužilaštvo tražilo zatvorske kazne u rasponu od tri do pet godina.

Pobuna beretki, u okviru koje su pripadnici jedinice pod punom opremom u dva navrata blokirali saobraćaj u Beogradu i u blizini Vrbasa, okončana je nakon smene u vrhu Resora državne bezbednosti i postavljanja ljudi koji su odgovarali pobunjenicima.

Kao ključan momenat postupka smatra se iskaz komandanta JSO u trenutku pobune Dušana Maričića Gumara, koji je pred sudom izjavio da bi pripadnici jedinice iskoristili oružje da ih je neko napao. Za tužilaštvo ovo je dokaz da se radilo o oružanoj pobuni, a ne o mirnom protestu. Maričića su naknadno veštaci proglasili nesposobnim da prati tok postupka, a teza odbrane je da Maričić nije bio u stanju da učestvuje u suđenju ni kada je dao sporni iskaz.

Advokati odbrane su potvrdu svoje teze da se radilo o protestu pronalazili u ležernom ophođenju članova tadašnje vlade, a posebno su voleli da ističu izjavu premijera Đinđića koji je na sednici Vlade o pobuni govorio kao o protestu. Takođe, odbrana je naglašavala političku dimenziju optužnice smeštajući je u kontekst predizborne kampanje za izbore 2012. godine.

Prvooptuženi Ulemek služi zatvorsku kaznu od 40 godina zbog ubistva Đinđića, ubistva Ivana Stambolića, atentata na Ibarskoj magistrali, zločina Zemunskog klana i pokušaja ubistva Vuka Draškovića. Zvezdan Jovanović, koji je pravosnažno osuđen kao neposredni izvršilac ubistva Đinđića, takođe služi 40 godina. Ostalih pet optuženih sa slobode čeka presudu, dok je postupak protiv Maričića razdvojen, zbog njegovog zdravstvenog stanja.

Treći pokušaj

Suđenje za pobunu JSO dva puta je vraćano na početak i to oba puta zbog promene u sastavu sudskog veća. Najpre je predsednik veća sudija Vladimir Vučinić rasporedom prebačen van Specijalnog suda, da bi se malo kasnije to desilo i članu veća Aleksandru Trešnjevu. Zajedničko za oba ova slučaja je da je premeštanju sudija prethodio njihov javni konflikt sa predsednikom Višeg suda u Beogradu Aleksandrom Stepanovićem.