One nedelje pred Uskrs još kad je samo „fajtalo“ i rominjalo, pitao sam koleginicu u Redakciji i u šali i u zbilji, na šta je podseća ova kiša. Kaže, pa proleće, april, a da ugodi mojim čestim ruralnim izlivima dodaje – mislite dobro je i za useve? Kažem joj da to upozorava na poplave.
Veli, pa neće valjda od ovako malo padavina, a ni snega nema mnogo…
Ne znaš ti, draga moja šta su sve Srbi, ogrezli u nemaru, sposobni da bace u svoje potoke i reke, poentiram. Znajući, doduše, da uzrok izlivanja nije samo to, ali u mentalitetskom smislu, posvemašnje pretvaranje zemlje u smetlište, ne mora da se uvek i bukvalno odnosi samo na bacanje otpada u nekad (i na papiru) pitko vodno bogatstvo kojim se još neopravdano dičimo.
I obistinila se već za neki dan moja retorička zlogukost. Zapravo, uopšte nije bilo ni teško pretpostaviti da će se ponovo izliti na nekim od – prebrojaše stručnjaci – 170 crnih tačaka sklonih propuštanju poplava iz korita. Kao što samo neozbiljni ne žele da vide da iz godine u godinu sve manje padavine izazivaju sve veće poplavne nevolje.
To je dakle predvidljivo, ali je sledeće gotovo nezamislivo i za najzagriženije analitičare nacionalne autodestruktivnosti: pored toga što se ovde pesticidi i herbicidi u poljoprivredi uglavnom neumereno i nestručno koriste, („ma turi malo više, sve će to gospoda da pojede“) a baš dok ovo pišem objavljeno je da od 800 ispitanih vrsta ovih „korisnih otrova“ 40 odsto ne odgovara kvalitetom važećim standardima, oni su počeli da se koriste i u „estetske svrhe“. Video sam po selima, a ima i ovde u Beogradu primer u ulici Vojislava Ilića, kod onih sad veoma in noćnih klubova kraj Kožarske škole, kako ljudi, da ne bi održavali travu (i korov) ispred kuća i pored ulica sve to prskaju herbicidima.
Ovim smo na pojavnoj strani dobili kulturu sprženih travnjaka, a u civilizacijskoj matrici još jednu recku što pokazuje kako mrzež, gotovanstvo i nemar lako mogu da se pretvore u primitivno uverenje da se tim trovanjem trave samo ide ukorak sa modernim tehnologijama. Jer, šta su motika, kosa i kosilica prema herbicidu! A kiša će to da spere, nema veze što će se kišnica zatrovati.
Dakle, na planu nebrige o životnoj sredini, ovoga puta i bukvalno i simbolički, kiše prethodne dve priče spajaju u jednu – naše poplave nisu samo rušilačke, već i otrov(a)ne.
Srbija nepobitno živi u krizi vode, a ako se ništa ne promeni, neće proći dugo da je neće ni imati. Možda i pre vremena za koje futuristi predviđaju velike ratove za tečno jedinjenje dva atoma vodonika i jednog kiseonika. Na takvu izvesnost sada ukazuje to što se cisterne sa pijaćom vodom sve češće dovoze u područja koja su donedavno smatrana za izvore zdravlja.
Pa zašto su poplave u Srbiji tako lako, „na prvu kišu“, predvidljive, zašto su garantovano ponovljive i tendencijski sve većih razmera?
Najpre, zato što se na svim nivoima ovaj fenomen posmatra optikom „fahidiotizma“, a on ne traži samo poznavanje hidrologije, ili vodoprivrednog inženjerstva ili klimatologije. Naprotiv, njihovi uzroci su ispleteni od sveg onog što i društvo i državu čini onakvom kakva je, a što je, obrni-okreni svojevrsna hronika istorijskih, političkih i društvenih apsurda a oni jesu paradigme i to ne samo za poplave.
Potom , jer se Srbi i građani Srbije, uz sve druge podele, jasno dele i na „uzvodne“ i „nizvodne“ i to ne samo po rečno-geografskom, već i društveno-hijerarhijskom i političkom principu. One prve, gornje malo je briga za probleme onih što su nizvodno, dole, a svi zajedno su zadojeni opsesivnom nadmoći izraženoj u poruci „ne može nam niko ništa.“ Taj duh, uz veru u princip „ima ko će to da reši“, a da to nismo mi sami, olakšava divljačko prljanje i zagađivanje. U rekama, potocima, jarugama, na serpentinama kroz lepe bukve šume, divljim deponijama je, ne đubre, već veliki deo višedecenijske materijalna kulture ove zemlje. U rečnim koritima, kroz odbačene stvari, bolje nego kroz poluzatvorene muzeje mogla bi se, recimo, čitati sva lutanja i vrludanja nedavne istorije.
Samo ovde, i to kod Niša, na Kutinskoj reci postoji most koji se po pravilu, legalno i legitimno, gradskim odlukama, ruši kod svake poplave, pa i ove sadašnje, i gradi posle nje. I tako pet-šest puta. A ima i onaj kod Prijepolja koji je izgrađen posle jedne poplave, da bi ga ponovo porušila sledeća – njegova priča jednako može da bude priča o sirotinji i nedostatku sredstava, ali i o pomešanim lokalnim i republičkim nadležnostima. I koja god da je, začinjena je podatkom da samo u Srbiji odstupanja od normativa u utrošku građevinskog materijala u putnoj privredi idu od 30 do čak 70 odsto. Sve ono preko toga se rasturi u nebrizi, birokratiji, ili krađom…
Sad se izgleda pojavila nova lokalna prevara – proglasi se vanredna situacija ili mutna voda, da bi se od države namakla neka kinta. Ili poeni, jer ako je voda lažno mutna, lokalni bogovi mogu da se veoma brzo pohvale sposobnošću da je lako izbistre…
Zbog (socijalnog) mira u kući ovde se zatvaraju oči pred tim da su u pogubnom procesu deruaralizacije brđani, u potrazi za boljim životom ili poverovavši lažima o njemu, sišli u nizine i izgradili kuće na mestima na kojima njihovi preci nikad to ne bi činili. Stoga u svakoj od naših poplava u vodi ogrezne zapravo – divlja gradnja. Ali, državu to neće biti briga, jer ona osirotelim građanima (i biračima) već povlađuje time što će legalizovati bezmalo sve te bez dozvola, ali što je važnije, bez ikakvog plana, podignute objekte.
U zemlji u kojoj je većina bunara pretvorena u kloake, unuci predaka iz atara bistrih potoka, sada žitelji prašnjavih vodoplavnih ravnica, ne žele, a često i ne mogu, ni septičke jame da naprave, ali čekaju i kukaju da im, pre neki ljubljeni lider, nego država, uvede kanalizaciju. Dotle, truju nizvodno.
Samo valjda ovde vlasti propisuju vodotokove prvog i drugog reda, pa će o jednim kao brinuti državni, a o drugima lokalni organi. A to često znači – ni jedni ni drugi. Zato se ovih dana uzvodni i nizvodni organi prepucavaju o nadležnostima – dok takvu logiku ne potkvasi, ne podrije, ne podloče i ne potpopi viša prirodna logika – kad naiđe poplava ona ne zna da li plavi koritima prve ili druge kategorije. Bujice neće mariti ni za podelu odvodnih kanala na poljoprivredne i one druge, pogotovo kad su i jedni i drugi zarušeni…
Izvori i vrela sve su češće predmet pohote biznismena koji bi da flaširaju i prodaju vodu. Kao prirodni resurs i potencijalna koncesija oni su u nadležnosti države. Ali, izgradnja objekata, fabrika i skladišta u rukama su lokalnih vlasti. Ne mora da se zamišlja, jer prepričavamo stvarni primer, šta se dešava kad dovitljivi privrednik kupi svu zemlju oko rečnog izvora. I dobije dozvole (a i ne mora, može i na divlje, uz malo korupcije već će se nekako legalizovati) da tu, na privatnoj svojini gradi objekte. Džaba državi republička nadležnost nad vrelom, kad je ono već pod opsadom privatne svojine i skalamerija od zgrada… Još ako se to dešava u kraju koji jedno ministarstvo vidi kao budući turistički raj, a drugo kao bogato nalazište, recimo nikla, zamešateljstvo je potpuno.
A poplave huče zemljicom Srbijom. Nad njima, manirom kakav koriste političari kad lažu i obećavaju, metanišu konzervativni meteorolozi i izvlače umirujuće statistike o stogodišnjim prosecima padavina, temperatura, jačine vetrova i uveravaju nas kako nema ni govora o klimatskim poremećajima, već su sve to sitne promene vremena.
A, nad ugroženom vodom konfederalizovana ministarstva o kojima se govori da se zovu vlada se dovikuju: nije to ekologija, to je poljoprivreda, nije poljoprivreda, nego energetika, pređite na drugi šalter… to je turizam.
A najglasnije viču, kao sada – to je komunalni problem.
Ne, u Srbiji koja stotinama godina nema nikakav dugoročni nacionalni problem, ovaj problem nije komunalni, već baš taj, civilizacijski i – nacionalni.
Samo kad se to vidi i o tome postigne minimalni nacionalni konsenzus ima šanse za rešenje. Kako sačuvati vodu – mogao bi se zvati taj razvojni projekat kome bi se saobrazile sve politike, i makroekonomska i privredna i ona u poljoprivredi i ekologiji i saobraćaju, rudarstvu i turizmu, u endžio-ovima… Šta plaćati, šta kreditirati, šta seći, šta sejati, šta saditi, gde kopati … tako se čuva voda.
Sa takvim pristupom bio bi moguć i kanal Dunav – Egej. Ali, šta to beše?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
