Danas u Srbiji imamo intelektualnu ravnodušnost

Sagovornici su bili Nataša Kandić, koordinatorka Koalicije za osnivanje REKOM (Regionalne komisije za ratne zločine), i pozorišni reditelj Dino Mustafić, aktivista te koalicije iz Bosne i Hercegovine.

* Pitanje zaštite koju ratnim zločincima pruža vlast u Srbiji ponovo je aktuelizovano kad je sarajevski novinar Avdo Avdić pronašao u Novom Sadu Duška Kornjaču, za kojim je Sud Bosne i Hercegovine raspisao Interpolovu poternicu zbog ratnih zločina u Čajniču. Kornjača nije jedini takav slučaj. Da li se zna koliko je ljudi, optuženih ili osuđenih za ratne zločine u BiH, našlo utočište u Srbiji?

NK: Teško je prikupiti sve podatke jer nije samo u pitanju BiH. Ovde su dobili utočište i oni protiv kojih se i u Hrvatsko i na Kosovu vode postupci za ratne zločine. Sigurno je da ih je oko 100, ali teško ih je sve nabrojati. Osim toga, prošlo je mnogo vremena, mnogi su se integrisali u lokalne zajednice tako da se oni manje-više u Srbiji osećaju sigurno. O njihovim zločinima se čuje tek kad se pomenu u nekoj presudi Haškog tribunala. Ali ovo što je uradio novinar Avdić vrlo je značajno. Podaci koje je on saopštio uznemirili su političare i uspavanu javnost. Deo javnosti na Tviteru bio je ozbiljno uznemiren saznanjem da se u Srbiji prihvataju i skrivaju ljudi koji bi trebalo da budu procesuirani zbog toga što su učestvovali u teškom kršenju ljudskih prava.

* Kako se u Sarajevu gleda na činjenicu da Srbija daje utočište ratnim zločincima?

DM: Moram reći da je poprilično deprimirajuće kad znate da je u susjednoj državi dobio utočiste veliki broj odbjeglih za kojim traga bosanskohercegovačko pravosuđe i protiv kojih su podignute optužnice. Zbog toga ćemo, nažalost, našem potomstvu ostaviti u nasljeđe svijet ubojica. U komšiluku, u haustoru, na stepeništu, na pijaci, u kafiću nikad ne znate da li su neki od ljudi koje srećete okrvavili ruke u jednom od najsvirepijih i najokrutnijih ratova u istoriji savremenog svijeta kakvi su bili ratovi na Balkanu 1990-ih.

* Kad je MUP Srbije postavljeno pitanje zašto nisu uhapsili Kornjaču, oni su odgovorili – a zašto policija BiH nije uhapsila Nasera Orića, za kojim je Srbija raspisala poternicu. Da li su ta dva slučaja ista?

NK: I protiv jednog i protiv drugog je izdata međunarodna poternica. U tom smislu postoji sličnost. Ali kad je reč o tome šta je ko učinio, vrlo je dokumentovano ono što je učinio Kornjača, dok je sud oslobodio Orića zato što nisu nađeni elementi krivične odgovornosti. Jedan je bio pred sudom, a drugi se skriva od pravde. Pošto Kornjača ima državljanstvo Srbije, ustav zabranjuje njegovo izručenje, ali njemu bi se moglo suditi u Srbiji. Ali ne u ovakvoj Srbiji. Da je to ona Srbija iz vremena nakon pada Miloševića, verovatno bi bio započet neki postupak na osnovu dokaza koje je prikupilo Tužilaštvo BiH. Ali Srbija je napustila put kojim je krenula posle 2000. Današnje Tužilaštvo za ratne zločine ne postupa u skladu sa činjenicama i dokazima, ono je pre svega patriotska institucija. Nije pokrenut postupak ni protiv Tomislava Kovača, bivšeg ratnog ministra policije Republike Srpske optuženog za genocid u Srebrenici, ni protiv brojnih oficira JNA, Vojske Jugoslavije i policijskih jedinica o čijoj krivičnoj odgovornosti ima dovoljno dokaza utvrđenih u postupcima pred Haškim tribunalom.

DM: Orić nije bježao od organa gonjenja nego je izašao pred sud. Imao je sudski proces. Ustalom, on je oslobođen i u Hagu.

Ovdje je riječ o političkoj demagogiji, o traženju etničkog balansa u ratnim zločinima. Na legalan zahtjev BiH pravosuđa ministar policije Vulin odgovara – a zašto BiH ne isporuči Orića. Odnosi između država na Balkanu vrlo su se pogoršali u zadnjoj dekadi. Imamo promjenu narativa prema ratovima iz 1990-ih. Štampaju se memoari haških osuđenika u kojima se falsifikuje i do nepodnošljivosti relativizira istina. To puno govori o karakteru aktuelnoga režima u Srbiji. Ali, ne samo u Srbiji. Predsjednik Hrvatske Zoran Milanović takođe odlikuje oficire u najmanju ruku kontroverznih biografija, čak i one za koje postoje evidentni dokazi da su činili zlodjela u 1990-im godinama.

* Zanimljiv je slučaj penzionisanog generala Vojske RS Milomira Savčića, optuženenog za učestvovanje u genocidu u Srebrenici. Nedavno je sud u BiH izdao nalog za njegov pritvor. Kad je policija došla da ga uhapsi, nije mogla da ga nađe. Granična policija tvrdi da Savčić nije ušao u Srbiju, ali postoje spekulacije da je on u Srbiju prebačen helikopterom.

NK: Potpuno je jasno da je on dobio institucionalnu podršku da napusti BiH i da se skloni u Srbiju. To je još jedan primer nakaznog postupanja institucija Srbije koje vodi državu u rasulo. Ako granična policija kaže da nema podatak da je u Srbiju ušao neko ko ima ime i prezime i koga traži druga država, znači da su naše institucije pod potpunom političkom kontrolom. Mnogo je takvih primera koji treba da zabrinu svakog normalnog čoveka i da se zapita kuda to Srbije ide. Danas je sve više političara koji negiraju činjenice koje je utvrdio Haški tribunal. U tome prednjači ministar policije Vulin koji kaže – kakve su to sudske činjenice ako su one protiv Srba. Ovih dana se vodi čitava kampanja protiv jednog udruženja istoričara koje je organizovalo obuku za korišćenje haške baze podataka. Prihvataju se jedino tzv. patriotska tumačenja neposredne prošlosti.

* Da li je neko iz pravosuđa BiH dojavio Savčiću, pa je on nestao na vreme?

DM: Postoje osnovane sumnje da ga je neko upozorio. Snimljeni su i neki telefonski razgovori i to je u medijima obznanjeno. Ovdašnje istraživačko novinarstvo često otkrije umješanost državnih službenika i visokih zvaničnika u prikrivanje zločinaca i tragova zločina, ali nakon toga niko ne odgovara. Šutnja pojede te informacije. Danas imamo situaciji da su ljudi, koji bi trebali nemirno spavati i živjeti u strahu zbog onoga što su učinili, ne samo zaštićeni nego su i uzoriti građani. Optuženi, pa čak i osuđeni za ratne zločine, vraćaju se u politički život često i kao kandidati na izbornim listama. Oni ponovo, sa istom strašću kao 1990-ih, šire mržnju i netrpeljivost. Mi svjedočimo vrlo nestabilnoj regionalnoj političkoj situaciji. Javljaju se vrlo opasne sintagme kao što je ona o srpskom svetu koja je na neki način eufemizam za Veliku Srbiju. Skoro pa sedmično izgovaraju je visoki dužnosnici Srbije. Imamo otvorene pozive na čerečenje BiH, na rehabilitacije dogovora Tuđman – Milošević iz Karađorđeva…

* Mnogi od onih koji su pobegli u Srbiju nakon što su optuženi za ratne zločine uopšte se ne kriju. Gostuju na režimskim televizijama, posebno na TV Happy, i to se smatra potpuno normalnim.

NK: Zbog televizija kao što su Happy, Pink i niza drugih na kojima se afirmišu srpski svet, srpstvo i patriotizam, shvaćen na nakaradni način, imamo anestezirane građane. Nedavno je obeležavanje sećanja na žrtve Oluje režirao Dragoslav Bokan, vođa paravojne formacije Beli orlovi. I svi su ćutali dok mi kao Koalicija za REKOM nismo rekli da je sramotno da se uopšte neko usudi da se obrati žrtvama sa skupa koji je režirao čovek koji je vodio Bele orlove. Da li je moguće da u političkoj eliti nema bar jedne osobe koja će reći da je to nedopustivo. Tužno je što danas u Srbiji imamao intelektualnu ravnodušnost. U vreme kad je besneo rat u BiH i kad su srpske snage činile zločine, imali smo neverovatno energičnu intelektualnu javnost.

* Najeklatantniji je slučaj Novaka Đukića, bivšeg generala Vojske RS koji je u BiH pravosnažno osuđen na 20 godina zbog masakra na Tuzlanskoj kapiji 1995. Nakon izricanja presude on je pobegao u Srbiju i tamo mirno živi.

DM: Ne samo što mirno živi nego se vrlo često i javno oglašava. Možete misliti kako se tek osjećaju članovi porodica tih žrtava. To su traume koje se prenose transgeneracijski. Da ne govorimo šta to znači za BiH i za Tuzlu, grad koji je i u ratnim okolnostima sačuvao gradski, multietnički život. Granata, čije je ispaljivanje naredio ratni zločinac Đukić, imala je vrlo jasnu poruku – ubiti za sva vremena multietnički život, podijeliti to društvo, učiniti narode međusobnim neprijateljima… Društva na Balkanu su trenutno u historijskom regresu. Tu prije svega mislim na Srbiju. A BiH je uvijek refleksija stanja u Srbiji i Hrvatskoj. Ona se teško može stabilizirati dok u noj postoje isturena odeljenja mentora iz Beograda i Zagreba. Mislim na spregu Čovića i Dodika. U pitanju su dva agresivna nacionalizma – Dodikov secesionistički i Čovićev segregacijski.

NK: Slučaj Đukić pokazuje da Srbija potpuno ignoriše institucije u regiji. Đukić i njemu slični ovde su zaštićeni. Pogledajte ko je stalno na televizijama Happy i Pink. Oni koji su osuđeni za ratne zločine. Oni nastupaju kao eksperti i objašnjavaju šta se dogodilo u ratu. Mi imamo osuđenog ratnog zločinca koji je proglašen počasnim građaninom jedne opštine u Nišu. Kad je reč o Kornjači, građani su se uznemirili zato što je to ipak Novi Sad. Odjednom su saznali da je lekar, koji se pojavljuje na TV i deli savete o pandemiji, bio tokom rata predsednik kriznog štaba u Čajniču i da je optužen za ratne zločine. Kovač je biznismen u Srbiji. Sve se to slilo ovde zato što je Srbija učestvovala u svim ratovima. Ovde se skrivaju i optuženi Srbi sa Kosova. Svima za koje ima indicija da su počinili ratne zločine Srbija je dala državljanstvo. Oni su potpuno zaštićeni i nema šanse da im iko sudi.