Dani Nišvila

kao i prošle godine. Pomislio sam kako sam bio dalekovid pre par meseci kada sam odustao od režije džez mjuzikla „Od Srbije do večnosti“ na otvaranju jubilarnog XXV Nišville jazz festivala. Koncept režije je podrazumevao simultanu igru glumaca, balerina i muzičara na tri stejdža Letnje pozornice. Neke od vodećih svetskih muzičkih zvezda dobile su zadatak da napišu songove o viskiju New Orleansa i srpskoj šljivovici, podeljene su uloge Rej Čarlsa, Bili Holidej… Ostao mi je nerešen samo glumac koji bi igrao lik Al Kaponea koji, koristeći džezere kao paravan za ilegalno točenje pića, stvara od njih zvezde. Prohibicija je izvukla džez orkestre uz zadimljenih ćumeza u velelepne dens dvorane.
I onda povratak u više nego simboličnu stvarnost: Na Letnjoj pozornici me dočekuje lokalni Al Kapone sa sumnjivim ugostiteljskim ugovorom o zakupu ulaznog platoa ovog najvećeg i najlepšeg otvorenog amfiteatra na Balkanu, i bahato postavljanim Tuborg tendama na mestu našeg prošlogodišnjeg Sky stage-a. Grad je bezuspešno posredovao umesto da realizuje nalog Zavoda za zaštitu spomenika Građevinskoj inspekciji i poruši im bespravno postavljene tende. Kažu da još nije postavljen načelnik Građevinske inspekcije. Dakle, ne samo da bismo bili sprečeni da održimo probe i sklopimo mjuzikl, već ne bismo mogli ni da postavimo planirane tri stage-a.
Podne je i čini mi se da vreme duplo brže prolazi. Jedan od sponzora – građevinska firma uopšte ne dolazi celog dana, zato u predvečernjim satima pronalazimo veštog preduzimača čiji radnici rade cele noći kako bi montirali konstrukciju za desni stage.
Bili Kobam završava prvi dan workshopa za bubnjare u sali Niškog simfonijskog orkestra vidno zadovoljan. Nastavlja sutra u 10. Vraćam se na Letnju pozornicu. Stižu cevi, daske, spojnice….
Iza nekadašnjeg filmskog platna (uklonjenog zbog Horskih svečanosti), otkrio sam savršeni (ali nezavršeni) projekat ruskog arhitekte iz 1958. godine: četiri betonske garderobe na dva sprata. Predivna zamisao za backstage, o čijoj delimičnoj realizaciji skoro niko u gradu nije imao pojma pa sam se osećao kao arheolog koji je slučajno došao do velikog otkrića. Da bi adaptirali makar dve garderobe izbacili smo 10 kamiona, odnosno oko 50 tona šuta. Varimo metalne gelendere za stepenište, postavljamo futere, nameštamo vrata, krečimo (preko neomalterisane cigle), unosimo itisone i lepimo plakate preko posebno ruiniranih delova zidova. Pozajmljujemo ogledala, nameštaj, internu televiziju i prostor poprima obrise backstage-a. Privatni preduzetnik završava napolju konstrukciju za drugu scenu.
Đole (Magic light) na earth stage (velikoj bini Letnje pozornice) završava montiranje svetla , odnosno konstrukciju sa 3.5 tone reflektora. Mada (Audio video system) strpljivo čeka da postavi ozvučenje.
Dva sata sna – pa nazad!
Shvatam da nećemo uspeti da postavimo Sky stage. U hodu menjam raspored učesnika prve večeri. Ispred „Kalče“, stari saradnik Cajko montira praktikable za četiri bubnjara. Ovde će završni čas imati bubnjari polaznici workshopa koji drži Bili Kobam. Tačno u podne bubnjari zauzimaju mesta, u sredini, za klavir seda Keiko Borjesen, mikrofon uzima nova pevačka zvezda Jose James, a sa četiri strane grada pristižu četiri orkestra: dva dixieland (beogradski i niški) i dva brass (jedan belgijsko-francuski i jedan naš – južnjački). Na temperaturi od 39 stepeni počinje neviđena žurka uz spontani ples veće grupe prolaznika.
Festival je otvoren.
Vozači dovoze sa Beogradskog aerodroma Gillesa Petersona i grupu Brand new heavies. Iz Sofije stižu Soon Kim Quartet, egipatska grupa Eftekasat i bend holandske pevačice Giovance – pa se svi oni zatim smenjuju na press konferenciji. Paralelno radim otvaranje i u Dimitrovgradu. Sviraju Tarhana i Eftekasat.
Pristiže i ekipa RTS-a sa četrdesetak ljudi. Premoreni prethodnim terenom, ipak stižu da blagovremeno pripreme kompletnu tehniku za snimanje prve festivalske večeri. Ljubav njihove ekipe i Festivala je obostrana i traje već godinama.
Tri video bima (6×5 metara) prenose uživo Sinđelićevu režiju.
Počinjemo diksilendom, a zatim Duško Gojković otvara festival. Lično mu uručujem nagradu za životno delo, a on se sa svojim Internacionalnim be bop kvintetom revanšira koncertom za pamćenje. (Sledećeg jutra , Duško meni neformalno uručuje note za kvintet svoje kompozicije posvećene festivalu „Nisville jubilation“). Opet diksilend pa Bili Kobam sa svojim bendom Culture mix predstavlja „vrući“ CD. Za kraj prve večeri – BBC DJ Gilles Peterson i ekskluzivac njegove etikete, pevač Jose James. Gilles, međutim treba da krene (sa još nekim učesnicima) za Beograd oko 03.00 takoreći direktno sa scene, ali jedan od fanova (iz ekipe muzičkog sajta B92) nudi sopstveni prevoz do Surčina, pa DJ, uz oduševljenje svih njegovih poštovalaca produžava svoj nastup za ceo sat.
Opet dva sata sna – pa nazad!
Budi me vozač koji vraća bend Bilija Kobama. U međuvremenu je kompletiran Sky stage i kreću tonske probe. Razmažena karipska pevačica i manekenka Giovanca traži da deli stage sa Brand new heavies. Njen bubnjar preteruje u zahtevima i traži probu od najmanje dva sata. Nedostatak sna čini svoje, kažem im da vežbaju kod kuće, isplaćujem honorar, skidam ih sa programa i šaljem na sofijski aerodrom. Menadžerka sastava Brand new heavies insistira da im platim prenoćište u Beogradu na aerodromu, iako im je smeštaj plaćen i za tu noć u Nišu – inače neće nastupiti. Plaše se da ne zakasne za let 16. avgusta u 13.00. Ucena im uspeva i ipak priređuju sjajan koncert. Dobijaju Grand prix Nišvila, a jedino N’Dea Davenport kapira ko je čovek čije ime nagrada nosi, i podižući statuu obraća se publici: „Za kralja ciganskog bluza“. Uzgred, istog dana londonski „Guardian“ donosi veliki članak o Šabanu Bajramoviću.
Zahvaljujući Nišvilu, a zbog nastupa Rosenberg trija, u Niš dolazi ambasador Holandije. Koliko političari sa severozapada cene umetnike video sam kada je njegova ekselencija Ron van Dartel zajedno sa polaznicima gitarskog workshopa čekao Stohela Rozenberga da zbog problema sa „zgusnutom satnicom“ tog popodneva (press, ručak, tonska proba …) stigne u salu Simfonijskog.
Devojke iz hostinga zadužene za Trio Rodnija Džonsa i Donalda Harrisona, „žale“ mi se da su im muzičari, oduševljeni festivalom, organizacijom i gradom, dali po sto dolara i rekli da na takvo gostoprimstvo nisu nigde naišli. „Rekle smo im da to ne dolazi u obzir, ali oni nisu hteli ni da čuju. Uramićemo te novčanice za uspomenu“ – pravdale su mi se one.
Sa Sziget festivala direktno na Earth stage Nišvila, publiku razigrava New York Ska Jazz ensamble. Nestvarno deluje nastup Misterioznih glasova Bugarske, kao i virtuoznost Jana Vaclava Vaneka. Britanski bluzer Ian Siegal insistira i dobija „Jack Daniels“. Sendviče ne pominje. Leb i sol praše, ali scenu drži Dado Topić koji je ozbiljno shvatio moj predlog posle podnevnog pressa da izvede dve Šabanove pesme. Ispisujemo mu reči na romskom, on stavlja naočare i besprekorno peva „Đelem Đelem“ i „Geljam Dade“. Puno duše, srca i emocija za veliko finale.
Poslednji „razvoz“ učesnika ka beogradskom i sofijskom aerodromu. Uspevam da uhvatim delić njihove ushićenosti festivalom. Objašnjavam im da ne mogu odmah sledeće godine da nastupe na Nišvilu. Možda one naredne. Egipćani nude gostoprimstvo u svojim kućama u Kairu – ako ikada naiđemo tamo. Pozdravljam se i sa, sada već vidno raspoloženom ekipom RTS-a. „Snimili smo pravu stvar“ – kažu. Potpuno sam zaboravio na Dadu Topića i menadžera Iliju. Američki producent Džeri daje intervju lokalnoj TV stanici. Hvali festival. Beskrajno pozitivan Dado ponavlja to isto. Pun entuzijazma prihvata kako ideju o novom CD-u tako i o ulozi voditelja na sledećem Nišvilu.
Raščišćena je cela Letnja pozornica. Naravno, par sitnica se uvek zaboravi. Izvinićemo se NKC-u koji odmah posle Nišvila u tom prostoru organizuje „Filmske susrete“.
Kompletna ekipa organizacije sređuje utiske uz roštilj u „Nišlijskoj mehani“. Trese me groznica od visoke temperature. Lekovi će me dići do sutrašnje – poslednje press konferencije, a onda medijska tišina do sledećeg avgusta. Dok se kroz maglu prisećam izjave nekog od suvlasnika neke bespravno postavljene tende kako on „može da organizuje Nišvil tri puta bolje i jeftinije“, a koji je više puta cepao scenografiju festivala kako bi se natpis Tuborg video na snimku RTS-a – ponovo mislim da je Al Kapone izgubio prvobitnu funkciju mecene džezera. A onog mog Al Kaponea sa početka priče, pomislih, odlično bi odigrao – naravno Džej Ramadanovski uz engleski prepev pesme „Ni na istok ni na zapad“.