Zanimljiv je fenomen što Srbija ima predsednika koji je populista, a država je u procesu pridruživanja Evropskoj uniji, makar u teoriji, jer ipak postoji ta dilema da li ići brže ka pridruženju ili održavati jake odnose sa Rusijom.
To je verovatno jedan od retkih primera evropeidnog populizma, što samo pokazuje da populizam uvek dolazi zajedno sa nečim drugim, on nije ideologija koja može da postoji samostalno, odgovara Danijel Albertaci, istraživač populističkih teorija na Univerzitetu Birmingem, na pitanje da li je Vučić populista bez ideologije, kako ga je nedavno okarakterisala sociološkinja Vesna Pešić, i da li populisti uopšte imaju ideologiju.
*Populizam nije novi fenomen, ali danas se mnogo priča o njemu, zašto je toliko aktuelna tema?
– Populističke partije su danas vrlo etablirane, kako u zapadnoj tako i u istočnoj Evropi, povrh svega vidimo radikalnog desnog populistu na čelu Sjedinjenih Američkih Država. Ako pogledate definiciju on se savršeno uklapa u taj opis, zapravo je vrlo ekstreman primer. Pričamo o populizmu zato što ga ima svuda. Razvio se zato što su populisti iskoristili narastajuće nepoverenje u parlamente, vlade, i strah ljudi od ubrzanih promena koje su posledica globalizacije. Kada ljudi pomisle ‘moja zajednica se menja a ja nemam mogućnost da kažem da se meni to ne sviđa’, populisti nude rešenje za osećaj nebezbednosti, u fizičkom ali i u kulturalnom smislu.
*Zar nije paradoks što ljudi iz straha od promena, rešenje traže u populističkim strankama čija je glavna odlika to što se menjaju?
– One menjaju neke aspekte svog diskursa, ali nude nešto što ni levo ni liberalno orijentisani ne žele da dodirnu a to je pitanje identiteta i bezbednosti. Tu je ključ populizma. Oni su jedini imali hrabrost da se bave nekim fundamentalnim pitanjima – kako moja zemlja nema moć da mi pomogne, kako Evropska unija upravlja nama kad je ni ne razumemo. Ovo je stvarni problem, ljudi ne razumeju kako EU funkcioniše, kako se društvo menja.
*U kojoj meri onda populizam utiče na rad institucija, da li pokušava da ih kontroliše, da li je to centralizacija?
– On je pretnja za koncept podele vlasti na izvršnu zakonodavnu i sudsku. Najočigledniji primer je kada se sudije uključe u političke procese, ako odluče da pokrenu istragu nad političarem, čak i ako je premijer, predsednik, ili se čak usude da ga okrive, za populiste je to neprihvatljivo. Njihov argument je da sudija nije izabran, on nikoga ne predstavlja i nema pravo da kaže političaru da li radi svoj posao kako treba. Time se napada srž liberalne demokratije – ustavni sud, bez njega demokratija ne može da funkcioniše, ali sudije se ne biraju.
*Da li je populizam onda pretnja za demokratiju, može li da je ukine?
– On je pretnja za liberalni element liberalne demokratije, ne i demokratiju samu. Demokratija znači vladavina naroda, možete da imate populističku demokratiju u kojoj je vladavina većine, i radi se ono što većina želi. Možete da imate slobodne izbore, slobodne medije ali volja većine je ono što se radi. Što znači, ako populisti odluče da ne možete da budete gej, ne možete da budete gej. Jer tako većina želi. Zato je pitanje manjina jako važno i povezano je sa problemom podele vlasti.
Medijima trebaju populisti i obratno
*Političarima populistima ne odgovaraju profesionalni mediji, već propaganda. Kako profesionalni mediji da opstanu pod populističkom vlašću?
– Tabloidizacija medija je vođena načinom na koji mediji pokušavaju da opstanu, zbog zarade je u interesu medija da stvore prijateljsko okruženje za populiste jer su oni ti koji dramatizuju, prave predstave, a to privlači publiku. Medijima trebaju populisti ali i populistima mediji, kada pogledate kako su svoj diksurs oblikovali, vidite da uvek postoji jasan neprijatelj, vrlo direktan, uvek podela na nas i njih. Mediji to obožavaju jer javnost to traži.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
