„Moja najveća ljubav je pozorište. Živi kontakt sa publikom je nešto najlepše.
Lepo je druženje sa kamerom, ali kada to završite, ostaje zapisano i tu se sve prekida. Predstava tek treba da živi. E, to je ono što je najlepše u pozorištu“, izjavila je jednom prilikom glumica Nela (Danijela) Mihailović ovenčana nagradom „Raša Plaović“ za glumačko ostvarenje na svim beogradskim scenama u sezoni. Priznanje sa imenom velikana glume pripalo joj je za ulogu Danice Čvorović u predstavi „Balkanski špijun“ u njenoj matičnoj kući, Narodnom pozorištu, u kome igra od svoje diplomske predstave pa evo sve do danas. Tome ima tačno četvrt veka, a sve se zbilo u godini velikog jubileja – 150. godišnjici nacionalnog teatra. Sve ovo odigralo se u senci zbivanja oko smene doskorašnjeg upravnika NP Dejan Savića, odnosno zahteva za njegovu smenu baš od strane dramskog ansambla, nezadovoljnog tretmanom ovog sektora, smenom njenog prvog čoveka Željka Hubača, koji je iza sebe imao samo uspehe, i sve to baš u godini jubileja. Zato je Nelino obraćanje povodom nagrade bilo i prigodno, ali i borbeno.
„Narodno pozorište je 25 godina moja matična kuća, matica, jezgro, centar, srce, duša, dom, zemlja, majka. Kad neko dirne u to, kad pokuša da ga omalovaži, da uruši, da ponizi, onda se podigne glas. Ovih dana smo svi iz ove kuće podigli glas, i čuli su nas, i hvala onima koji su nas čuli. Taj glas smo podigli pre svega zbog sebe ali i zbog toga što smo dužni generacijama koje dolaze posle nas i svim onim velikanima koji su stvarali na ovoj sceni. Jedan od njih je svakako veliki gospodin Raša Plaović. Čast je držati ovu nagradu koja nosi njegovo ime. Ovu su oni retki trenuci sreće koje pamtite ceo život“, poručila je Nela Mihailović na uručenju nagrade na svečanosti povodom Dana pozorišta.
U to pozorište kročila je ona sa jednom od najuspešnijih klasa Fakulteta dramskih umetnosti, koju je vodio čuveni profesor Vladimir Jevtović. Bili su to: Nataša Ninković, Vojin Ćetković, Sergej Trifunović, Nebojša Glogovac, Boris Pingović, Karolina Cimeša i još dve Danijele – Kuzmanović i Ugrenović. Diplomska predstava ’93. bila je Šekspirova „Ukroćena goropad“ u kojoj je Nela igrala Katarinu i to je učinila 100 puta. Tadašnji direktor NP Aleksandra Berček rekao je da će pozorište nastaviti da ih stipendira i tako su ostali u njemu do daljih angažmana a Nelin angažman je bio baš tu.
Nela Mihailović rođena je 16. oktobra 1969. u Valjevu gde je završila osnovnu i srednju medicinsku školu. U Beograd je došla da studira medicinu, ali je ipak završila na FDU. Udata je za kompozitora Vladimira Petričevića, imaju dve ćerke – Martu i Petru. Sa Vladimirovom sestrom, glumicom Suzanom Petričević igra već dugo u drami „Plastika“ koja se osvrće na probleme savremene žene, pre svega pitanje njenog izgleda, starenja, suočavanja sa njim. U privatnom životu tih problema nema, neretko i sa uspehom već igra majke i tetke glumcima i glumicama tek deset godina mlađim od nje, kako kaže, njeno je lice lako postariti, ali i podmladiti. Igra jednako i građanke i seljanke, likove iz popularnih domaćih serija, a uloga u filmu „Led“ takođe joj je donela jedno od priznanja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
