Danilo Kiš: Ovo je sve što znam o sebi…

Prepiska Danila Kiša i Vladimira Križinskog

Université de Montréal; Programme de littérature comparé, 10. avgust 1982.

Dragi Danilo,

Nisam odgovorio na tvoje pismo od 15. maja, jer sam želeo da ti saopštim pouzdane i dobre vesti. Evo ih: bićeš pozvan na sledeće susrete. Upravo sam primio pismo od gospodina Žan-Gija Pilua, organizatora Međunarodnog kvebečkog susreta pisaca. Dakle, moja je molba urodila plodom.

Tema narednog susreta biće LJubav i literatura. On će se održati od 15. do 19. aprila 1983. Pilu će ti uskoro uputiti zvaničan poziv na tvoju parisku adresu. Nadam se da ćeš ga prihvatiti. Uveren sam da ćeš ti biti jedna od velikih zvezda tog susreta.

Ja ne poznajem Vladimira Žuravskog, tvog poljskog prevodioca za Kulturu. Nadam se da ti Jugosloveni neće praviti probleme ako se taj prevod pojavi u Književnom institutu Kultura. Ta izdavačka kuća, koja je objavila veliki broj verodostojnih knjiga o Poljskoj i SSSR, u Poljskoj je na zlu glasu. Tvoji neprijatelji u Jugoslaviji očigledno bi mogli da zloupotrebe taj aspekt problema. Ali, u stvari, ne vidim da je to od većeg značaja.

Peščanik je jedan veliki, veliki roman! Još jednom čestitam!

Da li ti je Žorž Križje dao moju Formotopiju?

Pozdravljam Paskal i prijateljski pozdravi tebi, Vladimir.

P. S. Javi se što pre Suzan Sontag da bi je obavestio o svom učešću na skupu. Trebalo bi da ona organizuje tvoje intervjue, itd. u Americi. Ti treba da odeš u NJujork.

(1985)

Dragi moj Danilo,

Srdačno ti zahvaljujem za Enciklopediju mrtvih. Obećavam sebi da ću je čitati polako, uživajući u svakoj rečenici, u svakoj pauzi i osnovnim odlikama tvojih narativnih, diskurzivnih i kognitivnih postupaka. Knjiga je sjajna i ono što sam pročitao čini mi se izuzetnim, fascinantnim, velikim. Volim dašak tvoje ironije, volim preovlađujuć ton ove knjige i koji mi je već dobro poznat iz tvojih ostalih knjiga. Sve je to vrlo lično, a ponekad negde između Borhesa i Krleže, čemu se pridodaje Andrićeva mudrost. Moje čestitke Paskal za njen, kao i uvek, izuzetan prevod. Imam utisak da je ovoga puta uistinu prevodila con amore e con ragione. Ti si previše veliki pisac da bi promašio Nobelovu nagradu. Dakle, Danilo, pazi i daj nam za dve godine jedan nobelovski roman.

Prijateljski i najsrdačnije te pozdravljam, Vladimir.

10. VIII 85.

Dragi moj Danilo,

Primio sam jedno za drugim tvoja dva pisma. (…)

Lekarski izveštaj me iznenađuje i rastužuje, ali verujem da nije nešto ozbiljno. U svakom slučaju mogu ti dati jedan prijateljski savet: ne prihvataj to romantično, već se osloni na svoj snažni životni elen. Ali nastoj da manje pušiš i da ležeš ranije no obično (!!!).

Srećan sam što čujem da su ti se svidele moje pesme i zahvaljujem ti na tvom velikodušnom prevodu.

Prijateljski pozdravi i srdačne misli, Vlad.

2. XII 85.

Dragi moj Danilo,

Zahvaljujem ti za pismo i za slanje prevoda mog sletanja u Beograd. Na tome sam ti zaista zahvalan. To je već treća moja pesma koju si preveo.

Ono što kažeš o Borhesu u odnosu na tebe čini mi se tačnim. Borhes, to je apstrakcija. Iz tog razloga ću podneti tvoju kandidaturu za Nobelovu nagradu. To postaje ozbiljno. Šaljem ti fotokopiju pisma koje sam upravo primio. Želim, dakle, da podnesem tvoju kandidaturu. Reci mi iskreno nekoliko sugestija, kako bih dobro obrazložio tvoju kandidaturu. Možeš li mi pružiti podatke o tvojim prevodima na strane jezike. I sve elemente koje mogu istaći.

Očekujem tvoj odgovor. Sutra putujem u Madrid. Vraćam se 17. XII. Dakle, nadam se da ću zateći tvoj odgovor. Znači, uskoro.

Prijateljski pozdravi Paskal i naravno tebi, Vladimir.

Pariz, 15. decembar 1985.

Dragi moj Vlad,

Juče sam se vratio iz Jugoslavije i zatekao tvoje ljubazno pismo. Beograd je tužan i sve više i više socijalistički. Bogu hvala, uvek znam da me čeka Pariz.

Tvoja ideja da me kandiduješ za Nobelovu nagradu duboko me je dirnula. Šta mogu da ti sugerišem? Mogu ti reći u nekoliko reči kako ja vidim sopstveno delo, ako nije neskromno da svojih desetak knjiga nazovem delom. Sve u svemu, na tematskom planu, to je jedna jedina opsesija: naš vek, sa svojim opresivnim sistemima, odnos između žrtve i dželata, stalna upitanost o razlogu takvog stanja sveta; ili, kao što sam rekao u jednom tekstu (Teme i varijacije u „Homo poeticus“): „… za intelektualce ovoga veka, ovog našeg doba, postoji samo jedan ispit savesti, postoje samo dva predmeta iz kojih se pada ne na godinu, već zbog kojih se gubi pravo (moralnog) glasa jednom za uvek: fašizam i staljinizam“. (Ova školska formulacija samo je razvijanje rečenice jednog jugoslovenskog pisca koji je govorio da je „roman velika matura književnosti“.) Na planu forme, u meri u kojoj to nije isto, u mojim pripovetkama i romanima, kao i u mojim teorijskim tekstovima, postavlja se isto pitanje o vrednosti i smislu literature i njenoj funkciji, opsednutost modernošću, stalno traganje za efikasnim sredstvima izraza, što će reći neanahroničnim, stalno kolebanje između efikasnosti i taštine literature. Žan Rikardu, koga često citiram, mogao bi, u trenucima verovanja, da posluži kao moto moga pisanja (citiram po sećanju): „Bez prisustva literature smrt jednog deteta u svetu ne bi imala veći značaj od smrti neke životinje u klanici“. Čime se hoće reći da literatura daje smisao toj smrti, daje joj ljudsku težinu, i samim tim je ublažava, i u krajnjoj instanci, odnosi pobedu nad njom. Ovakva koncepcija literature čini da su moje knjige lišene svake nacionalne posebnosti, i pre svega svakog partikularizma i da obuhvataju: vrlo različita mesta i epohe. S predominantom onog što se naziva Srednjom Evropom, tim Vavilonom rasa, religija i jezikâ. Jaka prisutnost jevrejskih sudbina samo je posledica gorkog ličnog iskustva, ali nikad obrađivanog samog po sebi, već pre kao paradigma žrtava totalitarizma. Takav siže, težak i ostetljiv za književnu obradu – delikatan zbog skrivene patetičnosti – obrađen je (ako mi dopustiš ovu hladnu i distanciranu samoanalizu) objektivno, bez milosti, pa čak i s ironijom. Erudicija je ta koja stvara tu distancu i objektivnost u odnosu na prikriveni lirizam.

Ovaj dugačak prikaz za mene je tim lakši što sam, kao što znaš, pišući u isti mah razmišljao o književnosti, otud Homo poeticus i Čas anatomije, čiji su rezime ovi redovi.

Kao što i sam znaš, o literaturi se razmišlja jednako dok se piše i prevodi i opsednutost formom, kratkoćom i efikasnošću dugujem jednako svojoj lektiri i svojim razmišljanjima i svojim bezbrojnim prevodima francuskih, ruskih i mađarskih pesnika: istinska škola šegrtovanja.

Moje su knjige prevedene na 15 jezika. (…)

Ovo je sve što znam o sebi…

U Parizu sam do 10. januara i predstoji mi veliki rad na pisanju teksta za SAD. Kakav užas! Provedite lepo novogodišnje praznike. Grlim vas oboje, Danilo.

Prepiska Danila Kiša i Eve Nahir

Pariz, 27. apr. 86.

Draga Eva,

Ne znam šta ću da učinim od Vaše potresene priče, koja živi u meni intenzivno. Ne znam kako da joj priđem književno. Svaki mi pristup toj realnosti izgleda kao izdaja realnosti, a ja uvek verujem da od toga može možda da se napravi nešto.

Zar ne biste to mogli, kao činjenice, gole činjenice, samo zapisati? To bi značilo mnogo. Razmislite, molim Vas. Ili makar da se to izdiktira u magnetofon. Znam da Vam to teško pada, ali pokušajte. Vredi truda.

Mislim na Vas sa zahvalnošću i poštovanjem.

Vaš odani, Danilo Kiss.

Shaar Haamakim, 14. 5. 86.

Dragi Danilo,

Bila sam veoma dirnuta Vašim pismom. Kao i Vašom željom, da Vašim umešnim perom stavite na papir i da to ostane za večita vremena moj čemeran i težak život.

Raul je bio pre dve nedelje kod mene i dogovorili smo, da posle njegovog povratka iz Španije, dođe ovamo, sedi sa mnom koliko je to potrebno i stavi na magnetofonsku traku ovu moju priču.

Ja sam dobila odobrenje od sekretarijata Kibuca za gostoprimstvo Tajtelbauma. Jako se nadam da će to da se ostvari i da će Vam poslužiti i da ću time ispuniti želju moje kćeri Tijane, da se ne zaboravi što se ne bi trebalo zaboraviti. Osim toga, možda će time biti postignut i moj mir, jer me to proganja, što Vi možete razumeti.

Hvala Vam na pažnji i razumevanju.

Srdačno, Vaša Eva Nahir.

Pariz, 27. juna 86.

Draga Eva,

Izvinite, zbog dugog odsustva iz Pariza, tek sam sada u stanju da Vam odgovorim.

Vaša ideja s magnetofonom je izvrsna. Utoliko pre što će Raul, uveren sam, postavljati profesionalno svoja pitanja i što ćete imati u njemu pažljivog sagovornika.

(A propos: Raulovu sam posetnicu izgubio, tako da nisam uspeo da mu se javim, niti da mu zahvalim na njegovoj velikoj ljubaznosti. Molim Vas učinite to za mene, i pošaljite mi njegovu adresu.)

Ja putujem za Beograd kroz dva-tri dana, i ostajem u Jugoslaviji dva meseca. Voleo bih da već početkom septembra imam Vaše magnetofonske trake i da ih preslušam. Šta i kada bih mogao od toga da napravim, zasad naravno ne mogu da Vam kažem, sve to zavisi od mnogo stvari.

Važno je u prvom redu da sve to bude zabeleženo, to je već prvi korak, prva pobeda nad zaboravom. Videćete, i Vama će biti bolje.

Srdačno Vaš, Danilo Kiss.

Shaar Haamakim, 23. 7. 86.

Dragi Danilo,

Kao što ste mi Vi pisali da Vam moja priča ne da mira i živi u Vama intenzivno, to se isto dešava sa mnom i u meni. Ja tačno osećam da ste baš Vi i to jedino Vi, koji ste shvatili tačno svu tragediju koja me je snašla, i ne da mi smiriti se. Još više u meni živi, kako sam sad pročitala Vašu knjigu Rani jadi. Koju je knjigu sad poslao netko jednoj poznanici. To što ste preživljavali kao dete, a moja Tijana je slično prošla jer je sa šest godina ostala sama na ulici. Otac umro, mati zatvorena.

Elem, zašto sad pišem. Naravno, moja veza duševna sa mojom Tijanom, koja živi u Dallasu/Texas, veoma je duboka, još dublja time što sam je sama podizala i naravno ona zna o svemu šta se dešavalo i šta se dešava sa mnom. Pisala sam joj o Vašoj poseti, nadama da će se ipak možda ostvariti njen san da će biti stavljena na papir Golgota moja i njena kroz to. Dobila je moje pismo gde joj pišem o Vašem pismu, i u 4h ujutro zove Dallas. Uzela je opet da čita Vašu knjigu Borisa… Kako ona kaže: pero i osećanja tog čoveka, majko, su jedini pozvani da opišu tu tragediju Čoveka kao što si Ti. On će te shvatiti; tvoja bol ga boli, jer je pun osećanja, a to je najbitnije, da to ne bude suv opis već večita predaja budućim generacijama, meni, mojoj deci i svima koji imaju u sebi još trunak humanosti. Sad shvatate zašto moram da Vam se javim. Osetila sam da ima hemija između mene i Vas. Dakle, nešto se mora učiniti. Ja ću nastojati, a unapred sam Vam zahvalna, da ćete me shvatiti i primiti u sebe, kao nešto što Vam je važno i bitno.

Mi ćemo i dalje ostati u vezi, jer se moj susret sa Vama duboko urezao u moju dušu i ja sam Vam veoma zahvalna za Vaše saosećanje.

Pozdravljam Vas srdačno, Vaša Eva Nahir.

Shaar Haamakim, 24. 4. 87.

Dragi Danilo,

Opet je prošlo vreme, a ja nisam čula ništa o Vama, tj. od Vas, jer o Vama sam čula od Tajtelbauma, da je Vaše stanje bolje, ali najviše me je obradovalo što sam čula od dr Ginzburga, koji se jako toplo interesuje za Vaše stanje, i njegovo je mišljenje bilo veoma optimističko. On je veliki stručnjak za plućne bolesti u Vojnoj bolnici u Beogradu.

Koliko me je to obradovalo, mislim da nema potrebe da Vam kažem, jer sam u mislima toliko sa Vama.

Mi smo opet kod kuće u našem lepom Kibucu. Ovde je već leto i očekujem već svoju unučad, Tijaninu decu.

Danilo dragi, ako ste raspoloženi, jako bih se obradovala da mi javite kako ste. U meni imate jako prisnog i dobrog prijatelja, kome je jako stalo do Vas.

Želim Vam sve najbolje od sveg srca. Srdačno i toplo Vas pozdravlja, Vaša Eva Nahir.

Pariz, 6. jula 1988.

Draga Eva,

Hitam da odgovorim na Vaše ljubazno pismo. Hvala Bogu, dobro sam. Spremam se za jedan izlet po Francuskoj, a petog avgusta idem u Beograd i Dubrovnik.

Kao što Vam je po svoj prilici poznato, u Jugoslaviji su se pojavile neke knjige o Golom Otoku, od kojih je najbolja ona Miroslava Popovića. Sigurno ste čuli za nju.

Što se tiče naših planova, stvari stoje ovako: ja sam onda, napustivši Izrael, izgubio Tajtelbaumovu vizit-kartu, i nikad mu nisam rekao ni hvala za sve što je učinio za nas. Stoga Vas molim da mi pošaljete njegovu adresu, kako bih mogao da mu se javim. Voleo bih da dobavim te trake, mada mislim da bi njih trebalo ustupiti Dragoslavu Mihailoviću, koji sprema knjigu razgovora sa bivšim Golootočanima. Neke od tih razgovora već je i objavio u Književnim novinama. To je objektivno, pošteno – užasno. Ja bih tu mogao da odigram ulogu posrednika. Ali to mi treba što hitnije, pre mog odlaska u Jugoslaviju. Dakle, najbolje bi bilo da mi se trake pošalju ovde, na moju parisku adresu, preporučeno i tako da stignu pre 5. avgusta.

S druge strane, imam još nekih planova sa Vama. Moj prijatelj Aleksandar Mandić, televizijski reditelj, zainteresovao se za Vašu priču i dogovorili smo se da dođemo najesen k Vama s televizijskom ekipom. Vi biste pred kamerom odgovarali na moja, ili njegova, svejedno, pitanja i pričali (kao u filmu Šoa), naravno, ako se slažete sa tim. To bismo zatim prikazali na TV Beograd i, naravno, možda i u nekim drugim centrima. Nadam se da nemate ništa protiv takvog jednog posla.

Dakle, do skorog viđenja u Izraelu.

Srdačno Vaš, Danilo Kiss.

Pariz, 3. avg. 1988.

Draga Eva,

Evo sam preslušao do kraja sve trake koje mi je Raul poslao. To je odličan materijal, a u prvom redu za našu buduću emisiju za TV. Potresno! Ovaj materijal, sa Vašom dozvolom, daću za Književne novine, gde je Dragoslav Mihailović već pokrenuo tu temu i dao model: preneti svedočanstvo od reči do reči, pitanja i odgovore, sa komentarima u post scriptumu. Komentari samo daju u najkraćim crtama poneku osnovnu biografsku crtu o ličnostima koje se u tekstu pominju. Naravno, kada su u pitanju žive ličnosti, onda se mora njih pitati da li da budu pomenute celim imenom i prezimenom ili samo inicijalima itd. U svakom slučaju, o tome ćemo se još dogovoriti, jer se nadam da ćemo naš intervju ostvariti. Mandić je za to jako zainteresovan, kao što sam Vam rekao. A što se tiče Ženi, to sam, naravno, i mislio: da vas dve, uporedo ili odvojeno (svejedno) iznesete svoja golootočka iskustva, sa jednim kratkim autobiografskim osvrtom na početak. Pitanja bih postavljao ja ili možda nas dvojica (Mandić). O svemu tome ćemo se dogovoriti na vreme.

Sutra putujem za Beograd, ostajem u Jugoslavije do sredine oktobra. (Miloša Pocerca 30, Bgd.)

Želim Vam dobro zdravlje i sve najbolje, Danilo Kiss.

Pariz, 12. dec. 88.

Draga Eva,

Spremam se za Beograd, gde ću ostati desetak dana. Tom prilikom ću se dogovoriti sa Mandićem za približno tačniji datum našeg dolaska u Izrael. Mandić mi je, inače, javio da su sve smetnje otklonjene i da je Beogradska televizija odobrila taj projekat („našeg Šoa“).

Žao mi je što u vreme kada Vaša kći dolazi u Bgd, neću biti tamo.

Želim Vam puno zdravlja. I do skorog viđenja, Danilo Kiš.

Pariz, 14. april 1989.

Draga Eva,

Hvala ti na divnom pismu. Mislim da smo obavili lep posao. Najzad si uspela da se ispovediš. Čuo sam se sa Dragoslavom Mihailovićem. Kaže da si ga impresionirala. On je oduševljen materijaloma koji mu je Mandić pokazao. Pokušavamo da pronađemo neku od upravnica logora. To bi bilo sjajno: da ih osvetlimo. A kad se sve to izmontira, biće to sjajan, potresan film… Prekosutra putujem za Dubrovnik. Pozdravi mnogo Tijanu. Tebe i Moše grlim, Danilo Kiss.

Knjiga Danila Kiša „Iz prepiske“

Knjiga Danila Kiša „Iz prepiske“, koju je priredila Mirjana Miočinović, nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga, predstavlja književni događaj godine. Iz književne i lične zaostavštine Danila Kiša pred čitaoce je stigla velika knjiga prepiske od dečačkih i mladićkih dana do meseci uoči piščeve smrti. Na više od 630 strana nalazi se Kišova prepiska s prijateljima, piscima, prevodiocima, saradnicima, urednicima, izdavačima i čitaocima. Prepiska podrazumeva najrazličitija književna, politička ili ljudska stanovišta: od Miroslava Krleže do Oskara Daviča, od Milovana Đilasa do Borislava Pekića, od Sergeja Dovlatova do Bulata Okudžave, od Mirka Kovača do Miodraga Bulatovića, od Karla Štajnera do Dragoslava Mihailovića, od LJube Popovića do Marije Čudine, od Petra Vujičića do Predraga Matvejevića, od Vide Ognjenović do Ilme Rakusa, od Čarlsa Simića do Suzan Sontag, od Milana Kundere do Marka Stranda, od Zuke Džumhura do Milovana Danojlića…

Danas u dogovoru sa Arhipelagom objavljuje dve Kišove prepiske iz 1980-ih: s profesorom Vladimirom Kržinskim i sa Evom Nahir, junakinjom Kišovog i Mandićevog dokumentarnog filma „Goli život“. Oprema teksta je redakcijska.