Darko Cvijetić: Lišeni smo svake vrste sigurnosti

Zbog pandemije, to se desilo u popodnevnom terminu, pre policijskog časa. Predstava se i naredna dva dana igrala pred manjim brojem ljudi a izvedbama su prisustvovali i direktori i selektori pozorišnih festivala iz regiona.

Sad već čuveni prijedorski Crveni soliter, nikao je od šarenih lego kockica na pozornici sa svojim likovima koji su potvrdili da je „samo mrtav čovek video kraj rata“. Ovo vertikalno selo i sve predratne, ratne i poratne priče iz njega prevedene su na pozorišni jezik. Premijera, ali i novi roman Darka Cvijetića Što na podu spavaš, koji je u Srbiji objavila Književna radionica Rašić, povod su ovom razgovoru sa književnikom čija oba romana nikoga nisu ostavili ravnodušnim.

* S obzirom da ste u Prijedoru već decenijama reditelj i glumac, kako ste se osećali dok ste gledali kako su drugi postavili „Šindlerov lift“ na scenu?

– Bio sam prisutan na probama i pratio sam proces rada, međutim, bez obzira koliko sam mislio da o pozorištu znam, ovo je jedna potpuno drukčija pozicija. Ostao sam zapanjen videvši sopstvene likove, ljude koji su ili stvarni ili sam ih na neki način domislio. Čak u jednom momentu u predstavi Admir Glamočak igra mene kao personu koja je napisala knjigu i to je bilo zaista zapanjujuće. Kad su me pozvali da se zajedno sa glumcima poklonim pred publikom, naprosto sam počeo da plačem jer, tada mi se faktički dogodio vrhunac. Nema puno takvih trenutaka u životu, pogotovo autorskih. S druge strane, Kokan Mladenović je neverovatan reditelj, i uspeo je da roman Šindlerov lift potpuno nadgradi, da mu da jednu kompaktnost koja čak i nadilazi sam roman i ulazi u jedanu drugu sferu teatričnog jezika koji je potpuno vanserijski, brehtovski.

* Da li je primenio neki poseban postupak?

– Njegov rediteljski postupak meni je jako zanimljiv. U našem teatru gotovo da niko nije upotrebljavao te brehtovske metode koje, na primer, Oliver Frljić radi po Lemanovim metodama. Glumci nisu navikli da i glume likove i da su u isto vreme i komentatori tih likova ali, u ovom slučaju, u pitanju su veliki sarajevski glumci koji su savršen glumački tim s kojim je Kokan radio i predstavu Sjećaš li se Doli Bel. Uspeo je napraviti integralno delo koje u sebe sažima i dosta moje poezije. Posebno je treba gledati jer, posebno se i doživi. Još uvek pokušavam da se saberem od svega toga jer, bilo je zaista šokantno. Videlo se da je i publika bila šokirana.

* Da li vas je neka scena posebno iznenadila, da je postavljena kroz neko rešenje koje niste očekivali?

– Mogao bih sada da vam nabrajam puno scena koje su me žestoko dirnule. Predstava je toliko kompaktno režirana da je ona zapravo timski proizvod ali svako od glumaca ima po desetak minuta koje su samo njegove. To je tako briljantno. Kokan je iz temelja mog romana pravio jedno zasebno tkivo, pronašao je potpuno drugi, adekvatan jezik koji je teatrično rešenje nekih klasično poetskih slika. Rekao sam mu da je veliki poznavalac poezije jer je njegov način režiranja čista poezija.

Evo, posebno me je dirnula scena kad dvojica dečaka, drugara razmenjuju sličice fudbalera, a kasnije, kad su odrasli, igraju ih dvojica glumaca koji razmenjuju mrtve na ratištu. Po istom principu po kojem su nekad razmenjivali sličice pa je Sušić vredeo više, sada izgovaraju: „Imam kapetana, za njih ćeš mi dati tri vojnika“… doista stravična scena. Kokan je čak i tu scenu uspeo poetizirati.

* Redovno pišete kolumnu „Iz crvenog solitera“ za portal Žurnal.info. Soliter je bio nepogrešiva metafora za život u Jugoslaviji tokom socijalizma, a nažalost, i velika metafora raspada te zemlje tokom 1990-ih i totalnog raspada svake ljudskosti. Da li je soliter i danas sublimacija svega što se dešava oko nas?

– On je sada jedna poprilično ispražnjena ruina koja i dalje stoji na svome mestu, pun starih ljudi. Na svakom spratu su bar po dva stana prazna. Kad bih hteo da opišem svoju bivšu domovinu, ja bih je opisao kao crveni soliter. Čak me je italijanski izdavač romana Šindlerov lift pitao da li soliter nazivam crveni zbog ideologije. Ne, on je napravljen od crvenih cigli i uvek smo ga u Prijedoru tako zvali. Danas kad smo ispražnjeni od svih mogućih ideologija, kad je ostao ovaj suhi nacionalizam koji nam uzima zadnje kapi krvi, prošlo je suviše vremena, a ništa se ne događa. Nema više radnika, čak ni stanara. Nekad je u blizini solitera bilo nekoliko fabrika koje su danas potpuno prazne, devastirane. Možda će one jednoga dana ponovo zaživeti, ali to se još ne dešava. Zasad, crveni soliter deli potpuno sudbinu bivše domovine.

* U pesmi „Granica“ Zagajevski ima stihove: „Gorka je besmrtnost zemalja što spavaju na mekim mapama od voska, zemljama čije granice premešta vetar“. Ko na podu spava, nakon što je naša domovina spavala na tim mekim mapama, a granice joj pomerao tornado nacionalizma?

– Roman Što na podu spavaš u nekom svom emotivnom naboju naslova je zapravo podsećanje na odsutnost ognjišta, odsutnost kreveta, odsutnost mesta gde bismo mogli da spavamo, sanjamo… Naprosto lišeni smo kreveta i svake vrste sigurnosti. Naša je sigurnost danas je potpuno razrušena, neutemeljena. Bukvalno smo na podu, zgrčeni u nekom fetalnom položaju, napušteni. Onog dana kad je moj otac otišao sa ovoga sveta, osećao sam neku vrstu obaveze da njegovu logorološku crtu koju je on vukao čitavog života, napišem. Proganjao ga je Jasenovac ali, on je ipak oženio moju majku Hrvaticu, dakle tata nikad nije bio nacionalista. Moji roditelji su bili Jugosloveni i mene su tako odgojili. To je neka vrsta duga koji sam osećao prema tati, prema njegovoj patnji, jer on je žestoko sebi zamerao što 1990-ih nije uspeo da spasi moga brata.

* Ovo je roman i o vašem bratu koji se kao osamnaestogodišnjak, na početku opsade Sarajeva, zatekao kao pripadnik JNA u kasarni „Viktor Bubanj“ koja će biti opkoljena?

– Oni su svi, jako mladi, iz svih krajeva Jugoslavije bili zarobljeni u toj kasarni. Položili su zakletvu kao jugoslovenski vojnici, a za samo neki mesec, svako od njih je bio vojnik neke zasebne vojske. Brat je nakon toga prošao bukvalno sva bosanska ratišta… mi svi sada imamo tu tatinu logorološku krvnu sliku u sebi i samo se nadam da je nećemo morati prenositi dalje, da će se to zaustaviti na ovom našem podu, da ne mora baš svaka generacija ovde da proživljava užase.

* Jedna od potresnih scena je i ona kad se ratni zločinac, nakon 40 godina vraća u Bosnu da bi potražio svoje rodno selo?

– Da, tu priču, koja me je duboko dirnula, pričala mi je moja baka koja je umrla 1995. Moja tetka je skoro preminula a ona je ta devojčica koja je tada imala 13 godina i koja je ušla u zapaljenu kuću da izvadi svog brata koji je tada bio beba. Tetka je tom ustaši rekla da ako će ih sve pobiti, ide po brata da ne izgori sa kućom i upravo su te njene reči doprinele da se ustaša predomisli. Odjednom ih je pustio, rekao je baki: „Idite desno u šumu“. Nakon 40 godina došao je i raspitivao se za svoje selo, zastao je pred tetka Ankinom kućom, seo je i popio rakiju sa čika Boškom, a baka koja je zaista bila nepokretna, ležala je u sobi i čula njegov glas. To ju je podiglo na noge što je bilo potpuno neverovatno. Prišla mu je, pomilovala ga je, i na njegov potpuni užas rekla mu da ga se seća, da je on taj koji ju je spasao sa svom njenom decom onoga dana. Taj čovek nije mogao da govori, zanemeo je, bukvalno se srušio kad je čuo te reči, tresao se i plakao. Dakle, vidi se da taj čovek nije mogao da miruje, 40 godina su ga proganjali demoni prošlosti. Morao je da se vrati ali eto, nisu ga sačekale njegove žrtve, već upravo oni koje je spasio od sopstvenog mača. To je meni vrlo dirljiv i bitan momenat u romanu.

* Slika koja ocrtava svu besmislenost rata je i ona kad Senka pita ko će tu na koga pucati, kad piše Boti: ti si meni minut. To je, na samom početku romana kao veliki minut ćutanja za sve žrtve i taj se minut kao svojevrsni lajt motiv provlači kroz roman. Odakle minut neba kod vaših junaka?

– Verovatno je taj minut iz moje poezije… vi ste to prekrasno locirali kad ste rekli da je to minut ćutanja. To je upravo taj minut dodira sa nebom. Doslovno svaki dan jedan minut gledam nebo i to je neki moj mali ritual koji godinama negujem. Taj minut dolazi iz moje poezije i utelotvoruje se u romanu. Gotovo svaki junak ima taj momenat kad ima svoj minut, taj minut ćutanja i tišine, koji je svakako sveobuhvatna minuta ćutanja.

Sledi adaptacija i novog romana

Već postoji zainteresovanost dramskog kazališta Gavela iz Zagreba. Gospodin Dražen Ferenčina, upravnik kazališta, javio mi se iz aviona da je upravo u njemu pročitao roman Što na podu spavaš. Bio je uzbuđen, uplakan, i molio me je da nikom ne dajem roman, da oni žele u Gaveli da ga postave. Nedavno smo razgovarali da to postavljanje bude jugoslovenski dodir i da se radi velika koprodukcija u kojoj bi učestvovali i Gavela, i Kamerno pozorište 55 i pozorište iz Beograda i da to, naravno, režira Kokan Mladenović. Sa Kokanom sam pričao sada u Sarajevu i on bi rado to uradio tako da, evo, možda već u narednoj teatarskoj sezoni vidimo i ovaj roman kao predstavu.