David Albahari: Nezaustavljivi pripovedač

Kako Albahari dugo nije učestvovao u javnim programima, bila je ovo prilika koju je publika iščekivala te je ispunila salu Jevrejskog kulturnog centra do poslednjeg mesta.

Sve vreme Albahari je pisao i objavljivao.

Pred kraj 2020. godine, Književna opština Vršac je objavila zbirku priča „Hoćemo još malih priča, još, još i još“, a nedavno je Čarobna knjiga objavila i novi roman koji je upravo promovisan.

U međuvremenu, objavljen je i roman o njemu.

U izdanju novosadskog „Solarisa“ objavljen je roman „David“ Predraga Markovića, u kojem se slojevi faktografije i fikcije prepliću, pri čemu je deo faktografije, u stvari, preuzet iz knjiga i intervjua Davida Albaharija i Raše Livade.

Samo jedna godina nedostaje da kažemo da je pola veka od kada čitamo Albaharija.

Kada je na Međunarodnom festivalu proze „Prosefest“ u Novom Sadu 2013. godine primao nagradu „Milovan Vidaković“, a upravo tada je bilo 40 godina od objavljivanja njegove prve knjige, sam pisac je najlepše opisao svoj „ulazak u književnost“.

Pričao je kako je dolazio u Maticu srpsku, gde je urednik bio Aleksandar Tišma.

Doputovao je iz Zemuna sa rukopisom, posedeo u predvorju Tišmine uredničke sobe, pokucao na vrata i čuo glas koji mu kaže „Izvolite, uđite“.

Bio je to ulazak na velika vrata, a David Albahari je taj prostor uvek ispunjavao veličinom svog jedinstvenog talenta.

Sve što se od tada desilo, svaka knjiga, svaka priča, svaki antologičarski poduhvat, bilo je na veliku radost čitalaca.

Na ovoj najnovijoj promociji Basara je to poentirao u jednoj rečenici: „Svaka knjiga Davida Albaharija je praznik.“ A Albahari je istakao da je „Pogovor“, prvi roman koji je diktirao, nastajao u trenutku u kojem smo „svi živeli u nekom vremenu koje nam je oduzeto“.

David Albahari je pisac i prevodilac, rođen 15. marta 1948. godine u Peći.

Prvu knjigu, zbirku priča „Porodično vreme“, objavio je 1973. godine.

Objavio je petnaestak zbirki priča, isto toliko romana, i nekoliko knjiga eseja.

Za knjigu priča „Opis smrti“ dobio je Andrićevu nagradu, a za knjigu priča „Pelerina“ nagrade „Stanislav Vinaver“ i „Branko Ćopić“.

Roman „Mamac“ ovenčan je Ninovom nagradom za najbolji roman 1996. godine, Nagradom Narodne biblioteke Srbije, te nagradom Balkanika i Most Berlin. Roman „Pijavice“ nagrađen je Nagradom grada Beograda (2006).

Preveo je veliki broj knjiga, priča, pesama i eseja mnogih američkih, britanskih, australijskih i kanadskih pisaca.

U periodu između 1973. i 1994. godine radio je u redakcijama više beogradskih i novosadskih časopisa i izdavačkih kuća. Te 1994. godine preselio se iz Zemuna u Kalgari (Kanada).

U njegovim knjigama čak su i Beleške o piscu uvek bili pravi književni biseri koji su mnogo toga govorili.

Pre odlaska u Kanadu, početkom devedesetih, kada se rat zahuktavao, jedna od Beleški se završavala: „Živi, za sada, u Zemunu.“