Davidovič protiv Golijata

Ovaj autor kratke forme napisao je više od šezdeset hiljada aforizama i smatra se jednim od najboljih ruskih i evropskih aforističara. U sebi spaja dve različite ličnosti: uvaženog pisca i građanina koji pravi skandale i šokira javnost. Za jedne je “genijalni majstor kratke misli”, “šampion sveta u aforizmima” i “najbolji aforističar svih vremena i naroda”, a za druge “čudak”, “osobenjak”, “gradska luda”, “čovek s dijagnozom”… U razrešenju ove dileme možda najbolje može da pomogne sam Davidovič nesumnjivo autobiografskim aforizmom: “Diogen je toliko dugo glumio budalu da je postao mudrac”.

Davidovič je izvan postojećih stilskih trendova i izvan društvenih i profesionalnih institucija. Pravi je vuk samotnjak, poput Bele Hamvaša, koji nije bio ni u jednom književnom i filozofskom esnafu. Davidovič je, doduše, pet puta pokušao da postane član “Saveza ruskih pisaca”, ali je svaki put odbijen (“U svakom sistemu ja nisam u sistemu”). To je, verovatno, dodatno podstaklo njegov umetnički i satirični angažman, jer – svi pravi stvaraoci su samotnjaci.

Arkadij Davidovič (Adolf Filipovič Frejdberg), rođen je 12. juna 1930. u jevrejskoj porodici, u Voronježu, gde i danas živi. Davidovičevi aforizmi uvršteni su u mnoge antologije i zbornike aforizama u kojima je rame uz rame sa velikanima kao što su Šopenhauer, Lav Tolstoj, Dostojevski, Niče, Stanislav Ježi Lec… Pisac iz Voronježa sebe smatra sledbenikom poljskog pisca Stanislava Ježija Leca. „Zapravo, Ježi Lec je moj otac koga sam ja usvojio“, ponavlja Davidovič, koji je stvorio impozantan broj filozofski intoniranih, značenjski višeslojnih i raskošnim humorom prožetih aforizama. „Tematska razuđenost aforizama Arkadija Davidoviča je fascinantna – primećuje Vitomir Teofilović – nema teme kojoj nije posvetio pažnju. No, samo vreme priziva – i interne društvene prilike i svetska kriza doneli su prevagu satiričnog aforizma“. Davidoviča privlače teme u rasponu od najsitnijih problema svakodnevice do onih vezanih za propast sveta, nuklearno naoružavanje, smisao života, postojanje Boga… Njegovi aforizmi su jezičke i maštovite akrobacije i istinito preterivanje. Mnogi liče na telegrame u kojima autor nastoji da sa što manje reči kaže što više.

Ruski aforističar vodi donkihotsku borbu protiv stvarnih vetrenjača, pokušavajući da odgonetne metafizičko – istinu, ljubav, život, smrt, dobro… Tragajući za nedoumicama pisac sagledava život. To je, zapravo, borba Davidoviča protiv Golijata, u kojoj on predstavlja glas bunta i razuma. U pisanju uspešno spaja etiku i estetiku. Satiričar ne krije zabrinutost za budućnost sveta zbog sukobljavanja Rusije i Zapada, postojanja oružja za masovno uništavanje, atomskog oružja, klimatskih promena, terorizma… Možda nisu svi njegovi aforizmi “politički korektni”, ali to i ne treba očekivati od jednog satiričara. Gabriel Laub je rekao: „Nepolitične aforizme ne mogu ni da zamislim“. Davidovič nije zlonameran već govori istinu koja ume da zasmeta i zaboli. Aforizam je najličnija izjava – obavezuje pisca da zauzme stav spram mnogih problema, otkrivajući time njegov odnos prema javnosti, dakle lični stav.

U njegovom delu prožimaju se skeptički revolt i stoički humor, a karakterišu ga žestoke osude društvenih i porodičnih poroka, nacionalnih predrasuda, kompleksa i problema. Po svemu tome on je otvoren i iskren pisac. “Voleti otadžbinu znači mrzeti njene mane” – upozorava autor. Njegov iskaz je opor i pun teških reči, shodno vremenu u kome je živeo, vremenu cenzure, gušenja slobode, jednoumlja, staljinističkih čistki, kulta ličnosti, “Drugog svetskog rata”, opšte stagnacije, duhovne i materijalne bede, “Perestrojke”, kraha komunizma, raspada države i “Istočnog bloka”, međunacionalnih sukoba, tajkunizacije, socijalnog raslojavanja, bujanja kriminala i korupcije, međunarodnog terorizma… Gorki humor koji seže do sarkazma, ironičan ton, lucidne opaske i provokativne aluzije osnovne su odlike Davidovičeve poetike.

Za dobar aforizam neophodni su elastičan duh i čvrsta kičma, a Davidoviča odlikuju i jedno i drugo i zato je tako nemilosrdan prema manama naroda i države. U svom gorkom patriotizmu uzvraća cinizmom na cinizam upravljača: “Boljševičko bezakonje zamenilo je banditsko”. Posebno mu smeta hipokrizija onih koji vladaju i koji drugima samo obećavaju ono što su sebi već obezbedili: “Pljačkaši obećavaju da će obogatiti opljačkane”. Aforističar iskazuje prezir prema kolektivizmu, gomili, nacionu: “Ne postoji ništa nerazumnije od gomile razumnih bića”; “Slaveći razum naroda, ne zaboravi da je narod spreman na svaku glupost”. Savremeni ruski aforističar često razmišlja slično antičkom filozofu Heraklitu, sa epitetom “Mračni”, dobijenom zbog misli poput aforizma: “Jedan je meni koliko i deset hiljada – ako je najbolji”! Davidovič otvoreno kritikuje sve loše u mentalitetu ruskog naroda, posebno nedostatak demokratskih tradicija: “U Rusiji demokratija postoji samo zbog Zapada. Rusi su navikli da žive bez nje”.

Davidoviča, od mnogih drugih autora, izdvajaju nezavisna građanska pozicija i ironičan odnos i prema savremenicima i prema budućim pokolenjima. Žestoki je protivnik militarizma, nacionalizma i totalitarizma svih vrsta. Davidovič je elitista duha, agnostik, skeptik, umereni optimista i dosledan u razmišljanju. Pisac reskim porukama, u kratkoj formi izražava svoj nepristrasni pogled na filozofska, religiozna i politička pitanja, kao i na razne socijalne probleme: seksizam, feminizam i druge teme o muško-ženskim odnosima: “Žena je večna nesreća bez koje nema sreće u životu”.