Davos nudi socijalizam

Do pre neki dan optuživan kao bastion liberalnog kapitalizma i mondensko sastajalište kapitalističkih krvopija, Svetski ekonomski forum (WEF) iz Davosa obelodanio je nameru da transformiše kapitalizam.

I to ništa manje nego u – socijalizam, kako tvrde kritičari ove namere.

Tu ambiciju Međunarodni poslovni savet (IBC) Svetskog ekonomskog foruma izneo je u septembarskoj Beloj knjizi Kapitalizam zainteresovanih strana.

Knjiga je već prozvana Manifest iz Davosa jer svojim preporukama mnogo i mnoge podseća na Marks/Engelsov Komunistički manifest.

Šta je kapitalizam zainteresovnih strana?

To je, po zamisli autora Bele knjige, alternativa ali i opelo akcionarskom kapitalizmu (u kome vlasnici upravljaju kompanijama na tržištu vođeni interesom profita) kakvog dosad poznajemo.

Autori smatraju da se zbog aktuelnih svetskih događaja (pokreti za jednakost dohotka, rasne, polne i socijalne pravde, spašavanja planete od globalnog zagrevanja) svet više ne može oslanjati na lične i ekonomske slobode u rešavanju ovih problema i da se u politici mora uvesti kolektivistički princip uz sadejstvo vlade (države).

Bela knjiga zagovara smelu tezu da primarna obaveza kompanije nije više da pravi i uvećava profit za akcionare, nego je njena nova svrha da ima veću društvenu odgovornost prema svima koji su u bilo kakvom odnosu s njom (kompanijom) – zaposlenima, kupcima, dobavljačima, distributerima, trgovcima, komšijama iz lokalne zajednice, civilnom društvu ali i stanovnicima planete bez obzira na etničku, rasnu i polnu pripadnost.

Javno razumevanje svrhe postojanja preduzeća preusmerava se i fokusira na dugoročno stvaranje vrednosti i njenu međuzavisnost sa ekonomskim, ekološkim i socijalnim uticajem.

Manifest iz Davosa tako zadire u suštinu kapitalizma i traži socijalizaciju (podruštvljenje) privatnog biznisa, zahtevajući od kompanija da koriste svoje ključne kompetencije, preduzetništvo i resurse u zajedničkim naporima sa zainteresovanim stranama za poboljšanje stanja u svetu.

Novi kapitalizam formulisan je u Beloj knjizi kao sistem u kome „korporacije svoje ciljeve usklađuju s dugoročnim ciljevima društva kako bi se stvorila održiva vrednost za poslovanje, ekonomiju, društvo i planetu“.

Manifest propoveda da o ciljevima održivog razvoja treba da odlučuju i da ih određuju vlade, Svetski ekonomski forum i globalne regulatorne institucije (za finansijsko izveštavanje, ekologiju, računovodstvo, radne odnose, ravnopravnost rasa i polova).

Korporativni jednako dugoročnim ciljevima društva

WEF i njegov Poslovni savet već izvesno vreme tragaju za alternativom akcionarskom kapitalizmu.

Preteča Manifesta bio je Projekat za odgovorno vođstvo iz 2017. gde se više od 140 poslovnih lidera obavezalo da korporativne ciljeve uskladi sa dugoročnim ciljevima društva.

Bio je to početak rađanja kapitalizma zainteresovanih strana čija je platforma formalizovana na letnjem druženju 2019. godine.

A u proleće 2020, opčinjeni misionarskim propovedništvom Grete Tunberg i zaraženi strahom od epidemije kovida-19 i pokreta Black Lives Matter, korporativni mudraci iz Davosa procenili su da su klimatske promene, socijalni i rasni nemiri i redefinisana očekivanja o ulozi korporacija „drastično izmenili globalni ambijent za poslovanje“.

IBC je na sastanku u avgustu ponudio 21 osnovni i 34 proširena merila koji treba da pokažu da li kompanije teže svrsi svog novog postojanja (služenju društvu) i osiguraju da vlasnici kompanija ne profitiraju praveći ekološke i socijalne probleme.

Ta merila, između ostalog, treba da pokažu da preduzeća idu dalje od pukog igranja pravila i da se ponašaju u skladu s njihovom novom širom svrhom koja podrazumeva zadovoljenje zainteresovanih strana.

A zainteresovanim stranama u ruke se stavlja velika moć – ubuduće će moći da nadgledaju i kontrolišu odluke menadžera kompanija o raspodeli kapitala, akvizicijama i dezinvestiranju.

Pravila novog kapitalizma propisuju da preduzeća moraju da izveštavaju o ukupnom broju članova organa upravljanja, zaposlenih i poslovnih partnera koji su prošli antikorupcijsku obuku da bi dokazali sposobnosti borbe protiv korupcije.

U godišnjim izveštajima kompanije se obavezuju da mere finansijske implikacije poslovanja na klimatske promene, biće dužne da prijave koje su količine gasova s efektom staklene bašte ispustile u atmosferu i da izveste mogu li pre 2050. godine da postignu nultu emisiju tih gasova.

Zatim, moraće da prijave površine zemljišta kojima upravljaju u zaštićenim područjima biodiverziteta i da prijave koliko su vode potrošile u regionima gde je ugrožena količina i kvalitet pijaće vode.

Manifest iz Davosa zahteva od privatnih kompanija da pokriju sve troškove zdravlja zaposlenih (uključujući mentalno, fizičko i socijalno blagostanje svih ljudi).

Kompanije će biti u obavezi da zaposlene obučavaju veštinama i da izveštavaju koliko je novca za to potrošeno.

Zatim su dužne da objave o razlikama u platama između zaposlenih u odnosu na menadžment, uključujući izvršnog direktora, ali i da prijave razlike u zaradama isplaćene polnim, rasnim i starosnim grupama.

Propisano je i da cilj preduzeća mora da bude smanjenje neopravdanih razlika na osnovu pravila o sličnoj plati za sličan rad.

Isplaćene zarade ne bi trebalo da se, kao sada, zasnivaju na ponudi i potražnji nego bi osnovna zarada bila zarada za život ili zarada dovoljna da zadovolji osnovne životne standarde, koji se razlikuju u zavisnosti od zemlje, lokalnog standarda i potreba zaposlenih.

Fašizmu zainteresovanih strana

Bela knjiga predlaže da kompanije prikažu finansijsku pomoć dobijenu od vlade (poreske olakšice, subvencije, investicione i grantove za istraživanje i razvoj, krediti za izvoz) i da u svoje godišnje izveštaje unesu ne samo sredstva koja izdvajaju za dobrotvorne i filantropske aktivnosti nego i ukupna socijalna ulaganja za (lokalnu i širu) zajednicu i novčane priloge zainteresovanim partnerima.

Iako je, po rečima autora, Manifest iz Davosa već naišao na odobravanje korporativnih upravljača, investitora i regulatora ipak ga nisu svi dočekali raširenih ruku.

Libertarijanski krugovi upozoravaju da koncept učešća u odlučivanju partnera koji nisu akcionari (što je u suštini ideja kapitalizma zainteresovanih strana) dovodi do slabljenja privatnih preduzeća.

Tu tezu već dugo zastupaju američki liberalni ekonomski mislioci (Armen Alčijan, Piter Betke, Dejvid Henderson, Henri Mane), a po izlasku Manifesta oglasio se Ričard Ebeling, profesor Univerziteta Citadela i član Američkog instituta za ekonomska istraživanja.

Pojavu Manifesta Ebeling smešta u kontekst sve izraženijih napada na slobodno tržište i promovisanje veće uloge izvršne vlasti (vlade) u društvu tvrdeći da je popularna (i kontinuirana) meta tih napada poslovno i korporativno odlučivanje.

Odmah na početku teksta Ebeling se razračunava s četiri lažne racionalnosti kapitalizma zainteresovanih strana.

Prvo, društveno odgovorna preduzeća moraju da ispune godišnje ciljeve za smanjenje emisije štetnih gasova bez obzira da li je racionalno isplativo sagledavanje alternativa i kompromisa između izvora energije.

Drugo, moraju da zaposle određeni broj žena i muškaraca, belaca, crnaca i drugih relevantnih grupa bez obzira na tržišno potrebne veštine, obrazovanje i iskustvo.

Treće, moraju da potroše novac na obuku i obrazovanje zaposlenih bez obzira da li im zaista treba više obučenih radnika u datom periodu.

Četvrto, plate moraju da budu u skladu s potrebama bez obzira koliku dodanu vrednost stvaraju zaposleni.

Suština kapitalizma zainteresovanih strana, tvrdi ovaj profesor iz Južne Karoline, je da obaveže kompanije da služe ciljevima društva nezavisno od razloga zbog kojih su ih vlasnici osnovali.

To praktično znači da preduzetnici više ne bi mogli da osnivaju preduzeće prema sopstvenim svrhama, planovima i odabranim procedurama a ne bi mogli da ulažu i raspoređuju kapital i druge resurse onako kako smatraju najboljim za postizanje planiranih ciljeva.

Za ispunjavanje plana jedne kompanije nebitni će biti troškovi poslovanja, niti će kompanije moći same da određuju najproduktivniji i najefikasniji način proizvodnje.

Preduzeća će u takvom sistemu, tvrdi profesor Ebeling, biti svedena na proizvodne jedinice odgovorne za ispunjavanje ciljeva i kriterijuma centralnog plana stejkholdera (zainteresovanih strana), odnosno društva.

A privatni vlasnik biće transformisan u menadžera preduzeća koji odgovara onima koji propisuju i nameću norme, standarde i merenja potrebnih performansi i postignutih rezultata.

„Taj model nema veze s kapitalizmom“, konstatuje Ebeling i tvrdi da je u 20. veku takav status privatnih biznismena, koji je trebalo da slede naloge i diktate centralnih planera, bio je poznat kao ekonomski fašizam.

Zato Ebeling umesto o kapitalizmu govori o fašizmu zainteresovanih strana i u prilog toj tezi citira Ludviga fon Mizesa: „Nemački obrazac… održava privatno vlasništvo nad proizvodnim sredstvima i zadržava izgled uobičajenih cena, nadnica i tržišta. Međutim, više nema preduzetnika već samo rukovodioca, koji obavljaju kupovinu i prodaju, plaćaju radnike, ugovaraju dugove i plaćaju kamate i amortizaciju. Ne postoji tržište rada, zarade utvrđuje vlada. Vlada kaže rukovodiocima šta i kako da proizvode, po kojim cenama i od koga da kupuju i po kojim cenama i kome da prodaju… Tržišna razmena je lažna. Sve cene, nadnice i kamate utvrđuje centralna vlast… Ovo je socijalizam u spoljnoj maski kapitalizma. Neke oznake kapitalističke tržišne ekonomije se zadržavaju, ali one znače nešto potpuno drugačije od onoga što znače u istinskoj tržišnoj ekonomiji“.

Gubitak lične i ekonomske slobode

Principe iz Manifesta Ebeling poistovećuje i sa pravilima iz vremena centralnog planiranja u SSSR čija je Agencija (GOSPLAN) propisivala petogodišnje planove koje su morala da poštuju i slede sva preduzeća u svojim proizvodnim ciljevima.

Nabrajajući istorijske modele slične kapitalizmu zainteresovanih strana Ričard Ebeling propustio je, međutim, da navede primer dogovorne ekonomije koju je u Jugoslaviji 1970-ih i 1980-ih godina praktikovala Komunistička partija u kojoj su preduzeća bila u vlasništvu zainteresovanih strana (radnika, građana i društva, pa su se zato i zvala društvena) i imala obavezu da budu društveno odgovorna, a država i partija propisivale su koliko će čega proizvoditi, po kojoj ceni i kolika će biti plata zaposlenih.

Taj neefikasni i rasipnički sistem posle nepune dve decenije traljavog funkcionisanja pokazao se kao neodrživ, gromoglasno se urušio i bio je jedan od ključnih uzroka raspada SFRJ.

Profesor Ebeling ne spori da će učešće u kapitalizmu zainteresovanih strana (za sada) biti dobrovoljna odluka privatnih kompanija, najpre iz osećaja društvene odgovornosti.

Ali, strahuje da bi dobrovoljno (pod uticajem lobističkih grupa i socijalno svesnih biznismena i menadžera) moglo da postane sve više traženo i potrebno i da bi na kraju zahtevalo intervenciju vlade.

Tako bi kapitalizam zainteresovanih strana bio nametnut u ime viših dugoročnih društvenih interesa koji će nadvladati interese sebičnih i neukih biznismena i akcionara nespremnih da se odreknu uske i pogrešno postavljene želje da upravljaju svojim preduzećima da bi kratkoročno maksimizirali profit.

Slično ovoj formulaciji milozvučno je korišćen i argument komunističke vlasti u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata za uvođenje novih socijalističkih pravila u produkcione i društvene odnose.

Kapitalizam zainteresovanih strana Ebeling smatra opasnom pojavom jer ne samo da znači gubitak ekonomske racionalnosti zbog ukidanja tržišta već donosi i gubitak lične i ekonomske slobode.

U jednom momentu „zainteresovani akteri tvrdiće da niste vlasnik preduzeća za koje ste mislili da je vaše. Opravdanje postojanja preduzeća biće podređeno društveno odgovornim ciljevima za njegovo korišćenje koje postavljaju zainteresovani akteri. Socijalni inženjeri diktiraće šta smeju poslodavac i zaposleni, zajmoprimac i zajmodavac, investitor i biznismen, dobavljač i trgovac. O robi koju ćemo kupovati, životnom standardu koji možemo uživati, položaju u društvu koji bismo mogli postići, troškovima i dostupnosti svega što nam treba odlučivaće neko drugi umesto nas u ime spasavanja planete, insistirajući na proizvoljnim pojmovima različitosti, inkluzivnosti i pravičnosti“, zamišlja Ričard Eberling budućnost sveta kakvu nudi Manifest iz Davosa i zaključuje: „Kao svi oblici nametnutog centralnog planiranja u poslednjih sto godina, kapitalizam zainteresovanih strana vodio bi samo tiraniji, siromaštvu i gubitku slobode.“