De facto priznavanje nezavisnosti: Da li će srpske vlasti isporučiti albanske zatvorenike Kosovu?

„U duhu dobrosusedskih odnosa, prema Osnovnom sporazumu za normalizaciju odnosa između Kosova i Srbije, koji je pravno obavezujućim proglasio visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Đosep Borelj, naša ministarka pravde Albulena Hadžiju obratila se ministarki pravde Srbije za prebacivanje na Kosovo četvorice albanskih zatvorenika“ napisao je Kurti na Fejsbuku.

Nezir Mehmetaj, Hasan Dakaj, Sadik Duraku i Tefik Mustafa nalaze se u srpskim zatvorima zbog optužbi za zločine počinjene tokom rata na Kosovu, prenosi portal Reporteri.net.

„Nema govora da će se to desiti“

„Ako se država odrekne da sudi nekome onda ga pošalje, tako da je pravno moguće, ali je nelogično i nemoguće da bi država Srbija prihvatila tako nešto“, objašnjava Fila.

Ističe da kada bi se to desilo, Srbija bi logično priznala nezavisnost Kosova i njegovih institucija.

„Čim se dogovorite za bilo šta, bilo koji dokument da prihvatite kao svoj to je, ne de jure, ali de facto priznanje. Nema govora da će do toga doći“, kaže Fila.

Smatra da kosovske vlasti na to neće imati nekakav odgovor.

„Oni će i dalje da hapse Srbe i da im sude za sve i svašta, kao i za ubistvo Olivera. Ne kažem da nisu krivi, ali ne vidim ko je izvršio, kako je izvršio i tako dalje. Sve su to priče, svaki bivši policajac je prošao proveru pre nego što je zaposlen, i sad kada su skinuli uniforme sad ih hapse“, navodi Fila.

„Vučićeva vlast spremna na svaku vrstu trgovine“

Predsednik stranke Novo lice Srbije, Miloš Parandilović, ukazuje da zbog naprednjačke vlasti u prethodnih 12 godina, ali i nekih pre njih, dosta dugo traje proces „rasrbljavanja“ Kosova, te da je položaj u kojem danas živimo posledica pogrešnih odluka srpskih vlasti.

„O tome u prilog govori da naše vlasti, tako i ova aktuelna, su spremne da ovde srbuju u nekim njihovim medijima gde nema nikoga da im postavi pitanje i podpitanje, a kad odu u Evropu pokazuju spremnost na svaku vrstu nacionalne izdaje samo da bi zadržali vlast. U prethodnih 12 godina mi smo dali apsolutno sve što smo imali, ali smo zadržali albanske zatvorenike“, kaže Parandilović.

Objašnjava da prethodnih decenija mašimo suštinu, da na Kosovo gledamo samo kao na teritoriju na kojoj možemo da trgujemo, ali da se nikad suštinski vlasti nisu zapitale kako narod živi na Kosovu.

„Mislim da je maksimum koji Srbija trenutno može da uradi je da tamo preostalom stanovništvu obezbedi bolje uslove, bolji život, da im pokaže delima, a ne rečima da Srbija čvrsto stoji iza njih. Smatram da su zatvorenici potpuno nebitna tema i da li ćemo mi njih izručiti. Ako smo Albancima dali sve što se moglo dati u prethodnih 12 godina ne vidim razlog zašto zadržavamo njihove zatvorenike ovde. Izgubili smo sve bitke koje smo mogli“, ukazuje Parandilović.

Konkretno što se tiče samog isporučenja zatvorenika, on kaže da je Vučićeva vlast spremna na svaku vrstu trgovine, te da oni imaju svoje medije preko kojih će svaki svoj postupak predstaviti kao herojski čin.

„Videte i celu ovu priču oko Rio Tinta, oni predstavljaju kako je to iznad nacionalnih interesa i kako je to jedna ogromna razvojna šansa za Srbiju, a vidimo pustoš svuda po svetu koji Rio Tinto ili bilo koja druga kompanija koja iskopava litijum ostavila po zemljama. Oni će preko svojih medija svakako to tako da predstave, a da li će doći do samog isporučenja zaista ne znam“, zaključuje Parandilović.

„Srpska vlast montira procese protiv Albanaca, Aljbin Kurti imao iskustva“

Sa druge strane, Naim Leo Beširi, direktor Instituta za evropske poslove, za naš list navodi da je u staroj, a posebno u poslednjoj Jugoslaviji bezbroj primera u kojima je vlast u Srbiji montirala sudske procese protiv Albanaca, najčešće viđeniji predstavnika obrazovnih i političkih elita.

„I Aljbin Kurti je imao iskustva s zatvorima u Srbiji i tretmanom pred sudom koji se teško može opisati kao fer i pošten. Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma u junu 1999. godine, mnogi zatvorenici albanske nacionalnosti prebačeni su iz zatvora na Kosovu u zatvore u Srbiji. Srpske vlasti su ih tretirale kao uhapšene teroriste, iako su mnogi od njih zapravo bili civili uhvaćeni tokom NATO bombardovanja. Zatvorenici su bili izloženi fizičkom i psihičkom maltretiranju, a mnogi su svedočili o iznuđivanju priznanja kroz torturu“, kaže Beširi.

Dalje objašnjava da su uslovi u zatvorima bili izuzetno teški, sa prenatrpanim ćelijama, lošom ishranom i ograničenim pristupom medicinskoj pomoći, da su sudski procesi protiv zatvorenika često su bili montirani, sa presudama donetim pre suđenja i priznanjima iznuđenim batinama, kao i da su mnogi zatvorenici držani u pritvoru bez podizanja optužnice, što je u suprotnosti sa međunarodnim konvencijama o ljudskim pravima.

Daje i primer iz knjige koju je napisao Fahri Musliu, „Montirani procesi protiv kosovskih Albanaca (1999-2001)“, koja detaljno opisuje kako su sudski procesi protiv kosovskih Albanaca bili politički motivisani i nepravedni. Između ostalog, u njoj se spominje i proces protiv Aljbina Kurtija i slučaj „Klečka“.

Tvrdi da su organizacije za ljudska prava, poput Fonda za humanitarno pravo i Human Rights Watch, vršile pritisak na srpske vlasti da oslobode zatvorenike za koje nije bilo dokaza o krivici.

„Do oktobra 2000. godine oslobođeno je hiljade zatvorenika, ali je ostalo nekoliko stotina političkih zatvorenika u srpskim zatvorima. Crveni krst je posetio zatvorenike, ali je njihova pomoć bila ograničena na popisivanje imena. Sudski procesi protiv zatvorenika često nisu poštovali osnovne pravne norme i standarde pravičnog suđenja. Međunarodni pritisak i zahtevi za oslobađanje zatvorenika uključivali su apel međunarodnim organizacijama i pismene dopise predsedniku Jugoslavije Vojislavu Koštunici“, kaže Beširi.

Objašnjava da je današnja Srbija formalno drugačija, međutim, istorijski kontekst, visoka socijalna distanca prema Albancima u kombinaciji s napetim odnosima između Beograda i Prištine ne idu na ruku fer suđenju u postupku protiv četvorice državljana Kosova.

„Molba ministarke pravde i premijera Kosovo mogu se uzeti dobronamerno u Beogradu, ukoliko se želi ići putem normalizacije odnosa. Andrićev venac bi mogao da naloži ministarki Popović da prihvati zamolnicu uprkos činjenici da se dve zemlje ne prepoznaju kao pravi entiteti. Da bi izbegao ovu komplikaciju, Beograd bi mogao da zamoli Euleks da posreduje, a da u Prištinu budu izručeni preko druge zemlje, recimo Austrije“, navodi Beširi.

Ipak, smatra da Beograd može da kalkuliše i činjenicom da je velika verovatnoća da bi osumnjičeni bili oslobođeni svake sumnje u prištinskom sistemu te da bi to narušilo princip nekažnjivosti i „izvrglo ruglu Beogradu“.

„Ukoliko gledamo istorijski i politički kontekst velika je verovatnoća da je proces više politički nego pravni i u tom slučaju bi bilo najbolje za Srbiju da molbu prihvati, a od Prištine da očekuje da istragu i da proces sprovede do kraja. Kako su pravosudni kapaciteti ograničeni na obe strane ukoliko i postoji eventualna odgovornost, teško ju je dokazati pogotovo posle toliko godina. Svi su izgledi da će strane u ovom slučaju trgovati jer poverenje u dobre namere ne postoji ni u Prištini ni u Beogradu“, zaključuje Beširi.

Do trenutka objavljivanja ovog članka nismo uspeli da dobijemo odgovor od Ministarstva pravde, da li će do isporučenja albanskih zatvorenika doći ili ne.