Debata o granicama dopustivog

Dok je taj odnos u feudalizmu prvenstveno služio plemstvu i kleru zarad legitimisanja svojih privilegovanih pozicija, dotle se u novovekovlju umetnost uzdigla u subverzivnu silu.

Na toj pozadini razvija se progresivno shvatanje umetnosti, koje se delom može razumeti i kao kritična suprotnost javnom diskursu, a čiji je zadatak da se kritički osvetle nepravedni odnosi snaga i promovišu alternativni koncepti života.

Ovakvo viđenje danas je sa različitih strana dovedeno u pitanje. Jedan aktuelni problem se tiče pitanja, do koje mere sme da ide umetnička sloboda, odnosno gde su granice moralno dopustivog, kao što to diskusije o Akcijama centra za politički lepo pokazuju.

Debata o tome u kojoj se meri estetske i moralne vrednost razdvajaju ili o tome da li uvek treba da se interpretira u svetlosti namere ili karaktera umetnika, ima danas posebnu oštrinu, kao što kontroverzni slučaj Handkea to pokazuje.

Ovde su sabrani prilozi iz različitih disciplina koji se odnose na ovaj tematski kompleks odnosa umetnosti i morala.

Danijel Martin Fajge zastupa umerenu tezu o autonomnosti. Umetnost prestaje da bude umetnost ukoliko se upravlja saobrazno društvenim konvencijama.

Ali i autonomija umetnosti ne može biti apsolutna. Etička vrednost umetnosti se sastoji u doprinosu jednom dobrom, uspešnom životu. Otuda umetnost mora uvek da zastupa protiv-moral u odnosu na vladajuće moralne norme, da bi otvorile drugačije mogućnosti.

Tim Hening problematizuje, pak, razmišljanje o autonomnosti i u nekakvoj imoralističkoj tezi da zlo pod određenim uslovima, može pozitivno da doprinese vrednosti jednog umetničkog dela.

Posebnost zlog se sastoji u njegovoj ambivalentnosti – radikalnoj moralnoj svesti sa jedne strane, i savršenoj ranjivosti, sa druge.

Liza Šmalcrid pita se da li se umetnost i kič na moralnoj ravni razlikuju?

Pri tome ona razlikuje tri optike tumačenja takozvanog imoralističkog prigovora: prigovor opsene, prigovor manipulacije i prigovor sentimentalnosti. Facit: kič nije umetničko delo niže vrste, već je on samosvojna estetska kategorija.

Štefan Tribi u svom prilogu razvija unutar istorije arhitekture razmatranja o moralnim i etičkim pitanjima, zasnovanim na metodološkim premisama Lumanove sistem-teorije. On protivreči Lumanovoj tezi da društveni napredak bez moralne komunikacije ne bi bio moguć.

Andreas Likner se pita da li je muzika adekvatan objekt filozofije morala.

U svojoj analizi on dolazi do zaključka da bi muzika svojom unutrašnjom logikom mogla svojim delovanjem da bude moralno negativna ukoliko zbunjuje publiku.

Filip Hibl, opet, zastupa tezu da je umetnost per se morani statusni simbol, a Jakob Štajnbrener da su moralni kvalitet i politička funkcija umetnosti uvek implicitne.

Nikola Mesner diskutuje u svom prilogu o tezama Suzan Zontag o fotografiji. Komunikativni konteksti su odlučujući za pitanje moralnih sudova, parafrazira autor Zontagovu.

Jednom rečju, ovaj zbornik priloga skicira u širokom spektru umetničkih vrsta, razuđenu debatu o granicama dopustivog – kao jednu od antinomija umetnosti i morala.

Zbornik je dragoceni prilog svima koji se bave umetnošću ili promišljanjem njenog relevantnog statusa unutar moralnih normi, uključujući i refleksiju o njenom subverzivnom potencijalu.