„Prvo skoči pa reci hop“, glasi stara poslovica. Nešto što izgleda rešeno i izvesno zapravo nije ni jedno ni drugo. Ako takva fraza ne postoji na persijskom, procenjujem da će se uskoro pojaviti.
Naravno, razlog za to jesu „Parametri zajedničkog sveobuhvatnog akcionog plana u vezi s nuklearnim programom Islamske Republike Iran“, okvira koji su upravo usvojili Iran i P5+1 (pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN – Kina, Britanija, Francuska, Rusija i Sjedinjene Države – plus Nemačka). Taj sporazum predstavlja važnu političku i diplomatsku prekretnicu i detaljniji je i opseg mu je širi nego što su to mnogi očekivali.
Ali zbog svega toga u tekstu ima onoliko nerešenih pitanja koliko ih ima rešenih. U realnosti, a kako će pokazati predstojeće nedelje, meseci i godine, glavna pitanja tek treba rešiti. Reći da prava debata o iranskom nuklearnom sporazumu upravo počinje je bliže istini.
Ovim okvirom se stavljaju značajna ograničenja na iranski nuklearni program, uključujući broj i vrstu centrifuga, vrstu reaktora i količinu i kvalitet obogaćenog uranijuma koji zemlja sme da poseduje. Postavljeni su standardi inspekcija koje su potrebne da bi se obezbedile garancije da Iran ispunjava svoje obaveze. A ta odredba je donesena da bi se ublažile ekonomske sankcije čim Iran ispuni svoje obaveze tako da se to može dokazati.
Suštinska činjenica jeste da će sporazum pružiti, kako se procenjuje, jednogodišnje upozorenje, od trenutka u kojem bi Iran mogao da odluči da napravi jedno ili više nuklearnih oružja do trenutka kada bi mogao da ostvari taj cilj. Prema toj proceni, nadzorom koji se zahteva u sporazumu biće otkriveno ako Iran ne bude poštovao propise dovoljno rano da se omogući koordinisani međunarodni odgovor, naročito ponovno uvođenje sankcija, pre nego što bi Iran mogao da stvori nuklearno oružje.
Ima najmanje pet razloga zbog kojih ne treba pretpostavljati da će sporazum stupiti na snagu ili imati željeni efekat. Prvi uključuje sledećih devedeset dana. Proglašen je prelazni okvir; zvanični, sveobuhvatni sporazum treba da bude završen do kraja juna. U međuvremenu, lako se može desiti da dođe do potpune promene u podršci kada se oni koji su pregovarali o prelaznom sporazumu vrate kući i suoče se s kritikom od svojih vlada i javnosti zbog uslova sporazuma. Već se pojavljuju značajne razlike u tome kako američka i iranska strana predstavlja ono o čemu je pregovarano.
Drugi problem potiče od specifičnih pitanja koja su ostala nerešena. Najteže bi moglo biti tajming kada treba ukinuti razne ekonomske sankcije, što je pitanje od najvećeg značaja za Iran. Ali te iste sankcije su i izvor najvećeg uticaja na ponašanje Irana, što znači da će mnogi u SAD i Evropi želeti da one ostanu na snazi sve dok Iran potpuno ne ispuni svoje najvažnije obaveze.
Treći izvor sumnje jeste da li će različite snage odobriti bilo kakav dugoročni sporazum. Dve glavne neizvesnosti uključuju Iran i SAD. Takozvani konzervativci u Iranu će se nesumnjivo suprotstaviti sporazumu sa „Velikim sotonom“ koji stavlja ograničenja na nuklearne ambicije njihove zemlje. Ali takođe postoji široko rasprostranjena želja među Irancima da se rasterete ekonomskih sankcija, a Iran će odobriti sporazum ako se on dopadne vrhovnom vođi ajatolahu Aliju Hameneiju, što po svoj prilici jeste slučaj.
Neizvesnosti su veće u Sjedinjenim Državama. Predsednik SAD Barak Obama mora da se nosi s daleko kompleksnijim političkim okruženjem, počev od američkog Kongresa. Široko je rasprostranjena i razumljiva zabrinutost da Iran ima bilo kakve nuklearne kapacitete, onda u vezi sa adekvatnošću odredbi o nadzoru i inspekciji i u vezi s tim šta će se dogoditi za deset ili 15 ili 25 godina kada isteknu razna ograničenja uvedena Iranu. Ubediti Kongres da odobri konačan sporazum i/ili da ukine sankcije je sve samo ne izvesno.
Ovo pitanje zadobijanja političkog odobravanja blisko je povezano s četvrtim razlogom zabrinutosti – kako primeniti bilo kakav konačan sporazum. Istorija kontrole oružja ukazuje da će biti prilika kada će Iran, koji ima dosije čuvanja važnih informacija od inspektora UN za oružje, biti osumnjičen da se ne drži doslovno onoga o čemu je pregovarano. Potreban je sporazum o procesu za procenu ponašanja Irana i za definisanje adekvatnih reagovanja.
Peta zabrinutost ne potiče toliko od sporazuma koliko od svega ostalog u vezi sa iranskom spoljnom politikom i politikom odbrane. Sporazum se tiče samo iranskih nuklearnih aktivnosti. U njemu se ne navodi ništa o raketnim programima ili podršci Irana za teroriste i „opunomoćenike“, a kamoli o tome šta Iran radi u Siriji ili Iraku ili Jemenu ili bilo gde drugde na turbulentnom Bliskom istoku ili u vezi s ljudskim pravima na domaćem terenu.
Iran je potencijalna imperijalna sila koja teži dominaciji u regionu. Čak ni nuklearni sporazum koji je potpisan i primenjen neće uticati na ovu činjenicu i možda će je čak učiniti još gorom.
Obama je u pravu – nuklearni sporazum onog tipa čiji je nacrt prikazan poželjniji je nego Iran koji poseduje nuklearno oružje ili ide u rat da spreči taj ishod. Ali svaki sporazum mora takođe da projektuje široko rasprostranjeno poverenje u SAD i regionu da će iranskom nuklearnom programu biti postavljena značajna ograničenja i da će svaka prevara biti otkrivena rano i da će se s njom ozbiljno uhvatiti u koštac. To neće biti lako; zapravo, nije preterano prognozirati da će se napori da se takvo poverenje stvori možda i te kako pokazati onoliko zahtevnim koliko i sami pregovori.
Autor je predsednik Saveta za spoljne poslove SAD. Jedna od njegovih novijih knjiga je „Spoljna politika počinje kod kuće: Argument za uvođenje reda u američki dom“
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
