„Deca će tražiti od odraslih informacije, utehu i pomoć“: Dečji psihoanalitičari o tome kako pomoći deci nakon tragedije u „Ribnikaru“

U početku manji, postajali bi sve veći dok ne bi nestali iz vidokruga. To se dogodilo tog turobnog 3. maja u našem Beogradu, našoj Srbiji, pišu Velike priče.

Neverovatno bi bilo da je bilo ko, bar od nas odraslih, ostao imun na ovo dešavanje. Zanemeli smo, potonuli, posramili, naljutili, pokušali da budemo podrška pre svega onim porodicama koje su se suočile sa najvećim i najbolnijim gubitkom – ostali su bez svoje dece.

Pokušali smo i da razumemo jedni druge, tražili uzroke, nudili rešenja, počeli da se svađamo. A koncentrični krugovi idu sve dalje i sve su širi. Dece koje više nema. U ovom trenutku u njima je očaj, bes, neverica, obamrlost, gnev, čitav spektar osećanja koji im ne da da dotaknu ono najteže – tugu. Tugovaće, ali kasnije. Sada su izbezumljeni, očajni, obezglavljeni.

Svi pričamo o deci i to jeste najvažnije, ali ne zaboravimo da su ovi roditelji oni koji kod kuće, u susedstvu, u familiji, među kumovima znaju još dece. Ta deca gledaju u njih i sa njihovih lica čitaju daleko veći užas od onog koji novinari neprofesionalno prosipaju i presipaju po svima. Pomozimo njima da prežive dane do sahrane, da se oproste od svoje dece, da se zagrle i da kad ih tuga pritisne stignu do onih koji mogu da im pruže profesionalnu pomoć. Do tada budimo uz njih onoliko koliko je i kada njima potrebno.

Vraćamo se na decu. Kako deci objasniti, približiti ili po prvi put saopštiti šta se dogodilo? Deca i adolescenti mogu različito da reaguju na isto traumatsko iskustvo, kao što je ovaj tragični oružani napad u školskom okruženju, onom istom za koje su učeni da im je sigurno sklonište, u kome su mnoga izgubila život.

Reakcije zavise od uzrasta kao i od prethodnih traumatskih iskustava deteta i adolescenta. Upravo to iziskuje vrlo individualni pristup svakom detetu ponaosob. Nisu sva videla šta se dešavalo, neka nisu bila u školi. Neka su bila svedoci, sakrivali se, ili bili evakuisani u obližnji park velikom prisebnošću njihovih učiteljica. Neka deca su bila i na spisku onih kojih je trebalo da više ne bude.

Deca u nižim razredima osmogodišnje škole nemaju kognitivno razvijen pojam smrti, sem ako su izgubila nekog člana porodice. Onda znaju da je to kraj nečega. Ako su imala sreću da nisu, onda je to pojava čije značenje ne razumeju do kraja. Viđala su uginule životinje, ali to nije čovek. Imenujte istinite činjenice jezikom koji dete razume. Objasnite da se desilo nešto strašno, ali da su deca sigurna, čuva ih škola, učiteljica, pre svega roditelji. Biće to više od hiljadu pitanja. Nađite adekvatan odgovor na svako.

Stariji učenici, na pragu adolescencije, već imaju pojam smrti. Znaju da je to zauvek i nikad više. Sa njima je i lakše i teže razgovarati. Pitanja su smislenija, bar za nas odrasle, ali su odgovori teži. Kako objasniti nekome na tom uzrastu da njegovih drugova nema, da je i on ili ona mogao da bude na tom mestu, ali nije? Stvar sreće? Ima li ičeg srećnog u ovome?

Svi oni će imati različite reakcije. Važno je dopustiti i razumeti kao „normalne” sve reakcije, bez obzira kako se u tom momentu naša deca osećaju ili kako reaguju odrasli. Potrebno je da se napravi i dopusti postojanje prostora i za reakciju dece, jer reakcije dece i adolescenata u velikoj meri zavise i od toga kako će reagovati roditelji i najbliži.

Deca će tražiti od odraslih informacije, utehu i pomoć da bi probala da razumeju šta se desilo. Uobičajene reakcije nakon nekog masovnog nasilja kao što je ovo su: upadljiva anksioznost, strah i briga za sopstvenu i sigurnost svojih najbližih, strah da traumatski događaj može da se ponovi, dekoncentrisanost i problemi sa pažnjom, iritabilnost, ljutnja i povlačenje, promene u spavanju, fokusiranost na događaj i ponavljanje iznova njegovih detalja, povećana osetljivost na jake i iznenadne zvuke i buku.

Neki će se ponašati kao da se ništa nije dogodilo, neki se čak i smejati i vikati, neki biti užasno agresivni u meri koju ni odrasli ne mogu da tolerišu. Svedoci smo naizgled neprimerenih reakcija nekog dela adolescenata, ali to su takođe načini da se neko odbrani od užasa u kome je. To su kontrafobične reakcije. Teško za razumevanje, ali je istinito. Sve ovo je u skladu sa njihovim ličnostima i načinom izlaženja na kraj sa ovakvom traumom.

Neke od preporuka za roditelje su da razgovaraju sa decom, dopuštaju sijaset pitanja, ali i ostave mogućnost da ne znaju odgovore na sva i da to iskreno kažu. U ovom slučaju može da pomogne stručnjak. Decu ne treba pritiskati i siliti da govore o svojim osećanjima, strahovima, brigama ako ne žele. Najvažnije je da dete zna da će roditelj biti tu za njih kada budu bili spremni da govore, pa ma u koje doba dana ili noći to bilo.

Najbolje je da se ovakvi razgovori vode za vreme neke zajedničke dnevne aktivnosti, nikako ne pred spavanje. Dete treba da zna da je sasvim u redu da ne mora da misli i priča o ovome. Ne očekujte od deteta da bude hrabro. Ohrabriti ga da je sada sigurno, da sme da se plaši, ali ste vi tu. Podržati dete u pravu da bude ljuto, da se boji, da je bespomoćno, da priča o svojim fantazijama. Slobodno ispoljavanje osećanja je sigurniji put u oporavak. Bilo bi dobro da roditelj bude prisutniji u uobičajenim dnevnim detetovim rutinama bar dok krizni period ne prođe. Ako je moguće, smanjiti decu izloženosti medijima i medijskom predstavljanju ovog čina.

Najvažnije je STRPLJENJE. Biće promena u ponašanju i druge dece, nastavnika, okoline. Reći detetu da je to očekivano i da nikome nije lako.

Kada mislimo na profesore, setimo se da ponovo treba da stanu pred ko zna koliko pari očiju i u njima vide strah, pitanja, bespomoćnost, bes, potrebu za osvetom, sažaljenje, tugu. Sva ta osećanja imaju i oni uz ogromnu odgovornost pred tim očima da vrate sebi, a potom i deci, veru u ljude. Najteži zadatak.

Našoj deci, nastradaloj, živoj i budućoj, dugujemo da se dugo i ozbiljno bavimo razumevanjem ovog događaja i da damo sve od sebe, da kao zajednica ljudi koji dele istu bol i zabrinutost, zaštitimo naše ljudske vrednosti. U ovom poduhvatu neophodno je da oporavimo ljudske kapacitete za međusobno uvažavanje, poštovanje i saosećanje i da nađemo vremena da razgovaramo jedni sa drugima i da zajedno tugujemo.

U svakom slučaju, tu su stručnjaci specijalizovani za rad sa decom i adolescentima. Oni su spremni za ovakve situacije mada su i njihova osećanja ljudska. Tužni zbog toga što se glas struke čuje samo kada se desi nešto ovakvo, a oni koncentrični krugovi oko kamena su sve širi i širi i širi.

Pišu dečji psihoanalitičari, Tijana Miladinović, Jasmina Vrbaški, Nataša Đerković Lukač, Vesna Brzev-Ćurčić, psihoanalitičar, svi članovi Psihoanalitičkog društva Srbije