Deca kao žrtve neprofesionalnog medijskog izveštavanja

Deca se često zloupotrebljavaju zarad senzacionalizma jer pojedini urednici veruju da to vodi ka većem broju prodatih primeraka novina i većem tiražu, pa negativno po pravilu ima prednost prilikom izveštavanja o deci, pokazuju rezultati istraživanja Centra za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM) za 2018. godinu.

Istraživanje je pokazalo da su deca u štampanim medijima prvenstveno zastupljena u udarnim vestima crne hronike, a da je prostor za afirmativne priče, kao što su njihov uspeh u školi i na takmičenjima, sveden na minimum. Ovakav nedostatak afirmativnih sadržaja postaje sve veći medijski i društveni problem jer traje godinama unazad i ima sve negativnije posledice po samu decu.

Dok u masi negativnih medijskih sadržaja mnogi postaju ravnodušni, žrtve postaju i ostaju deca koju ovakve informacije, a posebno u internet domenu, mogu da prate kroz ceo život. Sve to dovodi do dugoročnih negativnih posledica po decu koje mediji ne razmatraju u dovoljnoj meri prilikom izveštavanja, a danas objavljena negativna priča može da ima posledice po život deteta čak i za pet, 10 ili 20 godina.

Dugoročne posledice negativnih priča o deci

„Priče koje se bave decom i mladima su među najtežim za definisanje, istraživanje i izveštavanje. Novinari su u tim slučajevima često suočeni sa jedninstvenim etičkim, pravnim ili praktičnim pitanjima. Zbog toga veoma često pravila koja važe u ’običnom’ izveštavanju, ne važe kada su glavni protagonisti deca i mladi. Osim toga, vremena se menjaju, a sa njim i pravila. Zamislite sledeću situaciju – uradili ste priču o nekom detetu, objavili je na YouTube-u. I posle dvadeset godina, kada to dete odraste i postane čovek koji, recimo, traži posao, taj snimak, ukoliko je urađen neprofesionalno, može ostaviti teške, negativne posledice. Zbog toga je neophodno da novinari nauče posebne tehnike razgovora sa decom, da se trude da uvek imaju dozvolu roditelja, da znaju kako da izađu na kraj sa komplikovanom situacijom. Glavna stvar koju novinar mora da ima na umu je da ne naškodi detetu”, kaže Milorad Ivanović, koordinator za zapadni Balkan Dart centra za novinarstvo i traumu pri Kolumbija univerzitetu u Njujorku.

CEPROM istraživanje je pokazalo da mnogim novinarima, ali i njihovim urednicima i medijskim kućama nisu poznate određene stavke iz Kodeksa novinara Srbije ili ih jednostavno zanemaruju, o čemu svedoči i podatak da samo Danas I Politika nisu imali nijedan prekršaj Kodeksa u periodu od 20. jula do 1. oktobra 2018. godine koje je obugvatilo istraživanje.  Uz poštovanje njihovih prava, treba poznavati i principe psihologije, pa detetu treba prići na brižan i uviđavan način.

„Prvo, po svaku cenu morate izbeći da traumatizujete dete. Ukoliko je ono bilo svedok tragedije ili nasilja, pažljivo razmislite koja pitanja ćete postaviti i na koji način. Nemojte se prema njima postavljati kao inspektor. Dopustite im da kažu samo ono što žele. Za razliku od intervjuisanja odraslih, deci dajte šansu da ona imaju kontrolu nad intervjuom – ukoliko žele da naprave pauzu ili da preskoče deo koji im je previše bolan. Dozvolite da pored njih budu roditelji ili nastavnici. Omogućite im da ispričaju svoju priču, a da se ne osećaju zloupotrebljeno i napadnuto. Jedino na taj način novinar će uspeti da uradi svoj posao, a da u isto vreme ne nanese štetu detetu”, smatra Ivanović.

Od zastrašivanja roditelja do striktne  zaštite privatnosti

Po ovom pitanju, različite zemlje imaju različite pristupe. Međutim, u ekonomski i društveno razvijenijim zapadnim državama, ova tema je veoma osetljiva, pa se preko medija apeluje na nadležne rukovodioce kako bi se prava dece u što većoj meri zaštitila.

„U Velikoj Britaniji akcenat se stavlja na takoreći zastrašivanju roditelja. Tamošnji urednici misle da će bombastičnim, prestrašnim pričama, uplašiti roditelje i naterati ih da bolje paze svoju decu. U nekim drugim zemljama, kao što su Francuska i Nemačka, zaštita privatnosti je na prvom mestu i veoma retko ćete naći priče u kojima je otkriven identitet deteta, ili da su deca stavljena u negativni kontekst. U trećim pak zemljama, poput Amerike i Australije, neki od težih slučajeva ’iskorišćeni’ su od strane medija da se napravi pritisak na tamošnje vlasti da se promene zakoni koji će više voditi računa o deci. Svaka zemlja pravi svoja pravila, shodno svojim potrebama i tradiciji – nema jednog jedinstvenog usaglašenog principa”, objašnjava Ivanović.

Psiholog Lana Janković ukazuje na to kakve je inicijative potrebno preduzeti da bi se trenutna situacija poboljšala.

„Svaki detalj može dobro ili loše uticati na dete. Danas nas toliko toga okružuje na društvenom planu da je vrlo teško kontrolisati šta deca čitaju i gledaju, pogotovo preko jednog nekontrolisanog medija kao što je internet, koji može biti jedan od glavnih izvora negativnih informacija koje na loš način mogu uticati na psihološki razvoj deteta. Moraju se napraviti dugoročni planovi, odrediti jasni ciljevi i strategije koje polaze od kućnog vaspitanja i školskog sistema. Treba se usredsrediti na pojedinačni uticaj roditelja na dete i stvoriti određenu vaspitnu, obrazovnu strukturu. Svaka osoba može biti karika u lancu uticaja na dete – svako treba da bude svestan moguće odgovornosti i da pođe od sebe i iskoristi svoju mogućnost i poziciju, a ne da je zloupotrebi ili zanemari misleći – ja sam ne mogu ništa protiv sistema. Naprotiv, od individualnog slučaja i odgovornosti sve polazi”, kaže psiholog Lana Janković.

S druge strane, Milorad Ivanović upozorava da specifičnost i posebna odgovornost koju mediji treba da imaju prilikom izveštavanja o deci ne treba da dovede do toga da se odustane od praćenja ovih tema, već da se novinari i urednici više edukuju i obučavaju za specifčne vrste izveštavanja.

„Naizgled najlakši način je da mediji ne izveštavaju o ovim pitanjima. Nema izveštavanja – nema problema. Međutim, to je pogrešan pristup. Nikako ne treba ignorisati priče koje nam mogu izgledati teške. Umesto toga trebalo bi da naučimo kako te teške priče da ispričamo, i da od nje koristi imaju i deca i društvo”, zaključuje Ivanović.

Kako izveštavati o žrtvama

Zbog sve većih problema sa izveštavanjem o deci koja su žrtve zlostavljanja, nasilja, saobraćajnih i drugih nesreća, korisno je ukazati i na preporuke za intervjuisanje žrtava koje daje Dart centar za novinarstvo i traumu u vodiču koji je dostupan novinarima širom sveta.

Ovaj centar navodi sledećih pet osnovnih pravila za intervjuisanje žrtava kojih bi trebalo da se pridržavaju novinari kako bi napisali priču koja ne krši etičke norme i ne ostavlja iza sebe velike trauma:

1. Uvek se odnosite prema žrtvama sa dostojanstvom i poštovanjem – onako kako biste želeli da se odnose prema vama u sličnoj situaciji. Novinari će uvek tražiti da priđu preživeliima, ali to treba da rade pažlljivo znajući kada je pravi momenat za povlačenje.
2. Obavezno se predstavite: „Ja sam Petar Petrović iz Danasa i radim priču o Jasninom životu“. Nemojte biti iznenađeni ako prva reakcija bude gruba i odbojna, naročito ako su u pitanju roditelji žrtve malog deteta. Ostanite pribrani i nemojte odreagoviti istom žustrinom.
3. Možete izraziti saučešće, ali nikad nemojte reći da razumete kako se osećaju.  Isto tako ne treba se iznenaditi ako odgovor bude „Žao mi je, jednostavno nije dovoljno“, naročito ako pišete o žrtvama političkog nasilja.
4. Ne treba preterivati sa pitanjima. Najbolje je započeti sa laganim uvodom, recimo sa:  „Možete li mi reći nešto o Petrovom životu?“ ili „Šta je Petar voleo da radi? Da li je imao neki hobi?“ Zatim SLUŠAJTE! Najgora stvar koju novinar može da uradi jeste da postavlja suviše pitanja.
5. Posebno treba biti pažljiv kada se intervjuišu rođaci nestalih. Treba naglasiti da radite profil žrtve pre nego što je nestala, a ne čitulju. Ukoliko ne možete da dođete do informacija o žrtvi ili svedoku, kontaktirajte nekog od rođaka ili u krajnjem slučaju pogrebni zavod da biste dobili informacije koje su vam neophodne. Ako reakcija odbijanja bude gruba i neprijatna, ipak ostavite kontakt telefon ili vizit kartu i recite da vas nazovu kad budu hteli da pričaju. To najčešće vodi do najboljih priča.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.