Dečak koji je zatvorio Aušvic

O strahotama fabrike smrti Aušvic-Birkenau, gde je od maja 1940. do januara 1945. umoreno između milion i po i dva i po miliona ljudi, zna se gotovo sve na osnovu svedočanstava preživelih, pronađene dokumentacije, filmskih žurnala, muzejskih postavki i raznih drugih materijalnih dokaza. Ono što se nije znalo jeste kako je ta neizmerna tragedija izgledala u očima jedanaestogodišnjeg dečaka koga je sudbina bacila u središte svetsko-istorijskog kovitlaca. Kako se dogodilo da taj dečak, logoraš pod brojem 189488, bude poslednji zatočenik tog zloglasnog mesta i da izlaskom iz njega postane simbol kraja jedne mračne epohe. Sva ta drama je sada opisana u ovoj knjizi koja se najpre, prošle godine, pojavila na italijanskom a zatim je prevedena na hrvatski.

Ovu knjigu ne vredi, a nije ni moguće, prepričavati. NJu treba čitati, čitati, čitati. Samo tako može se razumeti pad koji je čovečanstvo doživelo, samo tako se može sprečiti da se to ne ponovi. O tome sam Oleg Mandić kaže: „Kad govorim o Auschwitzu, ljudi koji me slušaju shvaćaju da je to bilo stravično, a to je konačno ono što je za mene bitno. Važno je da oni koji su kao i ja preživjeli logor, pričaju o svojem iskustvu do poslednjeg daha. Ne zavaravam se da se to neće više dogoditi; dogodilo se u Ruandi, u Bosni i u drugim ratovima. Dogodit će se opet, uprkos onome što se dogodilo meni i mnogim drugima poput mene“.

Ali, kako se uopšte dogodilo da tri nemoćna člana porodice Mandić iz Opatije postanu logoraši Aušvica za koji do tada nisu ni čuli? Sve se zapravo odigravalo oko Olegovog dede dr Ante Mandića, istaknutog građanskog političara iz Istre i jednog od velikih zagovornika stvaranja države južnih Slovena. Elem, po kapitulaciji Italije septembra 1943, nakon što su Nemci zauzeli Istru, Ante Mandić, zajedno sa sinom Olegom starijim (kasnije uglednim profesorom sociologije na zagrebačkom Sveučilištu), odlazi u partizane gde postaje ne samo većnik ZAVNOH, nego i većnik Drugog zasedanja AVNOJ u Jajcu. Kad je engleski novinar Votson, u jednoj emisiji na Radio Londonu, rekao da je Ante Mandić blizak saradnik maršala Tita, to je bio dovoljan razlog Nemcima da ostatak njegove porodice uhapse 15. maja 1944. i otpreme u Aušvic. Zatočeništvo je trajalo do 27. januara 1945. kada je Crvena armija oslobodila logor i u njemu pronašla nekih pet hiljada preživelih. Za oslobodiocima u logor su došli brojni novinari, snimatelji, sveštenici i obični građani, a sve njih je Olegova majka molila da obaveste Titov štab u Jugoslaviji da je porodica dr Mandića živa i da se nalazi u Aušvicu. U to vreme je Ante Mandić, koji je sve vreme rata održavao vezu sa emigrantskom vladom u Londonu, imenovan u tročlano Namesništvo na koje je kralj Petar preneo svoju vlast, a koje su činili Srđan Budisavljević (Srbin), Ante Mandić (Hrvat) i Dušan Srnec (Slovenac). Praktično, Ante Mandić je u tom prelaznom periodu bio član trojnog šefa države i time nadređen i samom Titu. U svakom slučaju, kad je poruka iz Aušvica prispela u Beograd Tito je o tome odmah obavestio Staljina, ovaj ministra odbrane Bulganjina a maršal Bulganjin je uputio naredbu južnom poljskom frontu da se Mandići hitno pronađu i prebace u Moskvu. To, međutim, nije bilo lako izvesti jer su oštra zima i sneg sprečavali svako putovanje, pa su troje Mandića proveli u logoru još oko mesec dana iako su svi drugi logoraši bili evakuisani. Konačno, 2. marta 1945. i Mandići napuštaju Aušvic a Oleg izlazi poslednji zatvarajući za sobom gvozdenu kapiju. Nakon dugog putešestvija preko Krakova, Kijeva i Moskve, vraćaju se u Jugoslaviju tek krajem maja 1945. godine.

Oleg Mandić, taj poslednji dečak iz Aušvica, danas živi u Opatiji i aktivan je član Udruge antifašista Opatije.