Decenija od invazije na Irak

U pozitivnom smislu, analitičari ukazuju na svrgavanje Sadama Huseina, stvaranje nove, izabrane vlade, i ekonomski rast od gotovo devet odsto godišnje, uz to da izvoz nafte prevazilazi predratni nivo. Neki, poput Nadima Šehadija sa londonskog instituta Četam haus, tvrde da dok je SAD „svakako u Iraku odgrizao više nego što je mogao da sažvaće“, američka intervencija „prodrmala je region iz stagnacije koja je dominirala životima poslednje dve generacije“.

Skeptici smatraju da je pogrešno povezivati rat u Iraku sa „arapskim prolećem“, jer su događaji u Tunisu i Egiptu 2011. imali svoje originalno poreklo, dok je intervencija predsednika Džordža Buša pre diskreditovala nego unapredila demokratiju u tom regionu. Uklanjanje Sadama Huseina je bilo važno, ali mora se imati u vidu da je Irak trenutno na 169 mestu od 174 zemlje sa najvećim indeksom korupcije, da je to jedno podneblje zahvaćeno nasiljem kojim upravljaju sektaške grupe.

Skeptici tvrde da kakve god bile koristi od rata, suviše su male da bi opravdale posledice – više od 150.000 Iračana i 4.488 američkih vojnika je poginulo, a troškovi su procenjeni na gotovo trilion dolara (ne uključujući naknadne troškove za oko 32.000 ranjenih američkih vojnika).

Možda će ovaj bilans izgledati drugačije za deset godina, ali većina Amerikanaca u ovom trenutku smatra da su skeptici u pravu. U narednoj deceniji malo je verovatno da će SAD pokušati da okupira i transformiše druge zemlje. Bivši sekretar za odbranu Robert Gejts, pre nego što će podneti ostavku, rekao je da svako ko predloži takvu akciju „treba da ide na ispitivanje glave“.

Neki to zovu izolacionizmom, ali bolje je da se to nazove opreznošću ili pragmatizmom. Uostalom, predsednik Dvajt Ajzenhauer je 1954. odbio da pošalje američke vojnike da sačuvaju francuski Djen Bjen Fu, jer se bojao da bi oni bili progutani u Vijetnamu. A teško da je Ajk bio izolacionista.

Buš i njegovi zvaničnici koristili su tri glavna argumenta da opravdaju invaziju na Irak. Prvi povezuje Sadama Huseina sa Al Kaidom. Iako su ispitivanja javnog mnjenja pokazala da su mnogi Amerikanci prihvatili tu tvrdnju administracije, dokazi to ne odražavaju.

Drugi argument je bio da se Sadamov režim zameni demokratskim kako bi se transformisala bliskoistočna politika. Neokonzervativni članovi američke administracije pozvali su na promenu režima u Iraku i pre nego što su stupili na dužnost, ali u prvih osam meseci upravljanja nisu uspeli to da pretvore u politiku. Nakon 11. septembra 2001. oni su svoju politiku brzo pomerili što su im omogućili teroristički napadi.

Buš je često govorio o promeni režima i „slobodnoj agendi“, navodeći ulogu američke vojne okupacije u demokratizaciji Nemačke i Japana nakon Drugog svetskog rata. No, Bušova administracija bila je nemarna u korišćenju istorijskih analogija, ali i bezobzirna u svojoj pripremi za okupaciju.

Treći argument je usmeren na sprečavanje Sadama Huseina da stvori oružje za masovno uništenje. Iako je Buš okrivljen zbog toga što inspektori nisu uspeli da pronađu oružje za masovno uništenje, većina zemalja je delila mišljenje da je Sadam Husein to oružje zaista posedovao.

Buš je jednom rekao da će ga istorija „iskupiti“, pa se čak poredio i sa Harijem Trumanom, koji je Belu kuću napustio sa veoma niskim rejtingom zbog Korejskog rata, ali je danas ipak poštovan. Da li će istorija zaista biti milosrdna prema Bušu?

Trumanov biograf Dejvid Mekkalou upozorio je da mora da prođe oko 50 godina pre nego što istoričari zaista mogu da procene nečiji predsednički mandat. Ali jednu deceniju pošto je Truman napustio kancelariju, Maršalov plan i NATO su viđeni kao čvrsta dostignuća. Buš nema uspehe koje bi mogli da nadoknade njegove promašaje u Iraku.

Istorija teži da bude nemilosrdna prema onima koji nemaju sreće, ali istoričari takođe sude o liderima u pogledu uzroka njihove sreće. Dobar trener analizira utakmicu i svog i protivničkog tima, kako bi mogao da ispravi greške. Nesmotreno testiranje realnosti i nepotrebno reskiranje često su deo „loše sreće“. Budući istoričari će verovatno osuditi Buša zbog njegovih propusta.

Čak i ako vremenom dođe do bolje situacije na Bliskom istoku u narednih deset godina, budući istoričari kritikovaće način na koji je Buš doneo svoje odluke, i način na koji je raspodeljivao rizike i troškove svojih postupaka. Jedna je stvar voditi ljude do vrha planine, a druga dovesti ih do ivice litice.