Dečiji psihijatar objašnjava zašto MMR nema veza sa autizmom: Kako prepoznati i lečiti ovaj poremećaj

Međutim, od 2009. godine do danas milioni dece širom sveta bili su uključeni u studije u kojima je ispitivana navodna veza između autizma i MMR-a, i nijedna od tih studija nije pokazala da takva veza zaista postoji – kaže u razgovoru za Danas prof. dr Milica Pejović Milovančević, dečiji psihijatar.

Sa profesorkom Pejović Milovančević razgovarali smo o strahovima roditelja koji povezuju MMR vakcinu sa autizmom, ali i prvim znacima ovog neurorazvojnog poremećaja, kao i važnosti ranog uspostavljanja dijagnoze i ranih intervencija.

Iako ste i Vi, i Vaše kolege, do sada nebrojano puta ponovili da ne postoji uzročno-posledična veza između MMR-a i autizma, pojedini roditelji će vam reći „Dobro, ali šta ako…“. Šta je vaš odgovor u takvim prilikama?

– Svakodnevno dobijam takva pitanja. Veoma je teško objasniti roditelju uzrok pojave autizma, koji se nikada u porodici do tada nije javljao, i kada nauka još uvek nema jasne dokaze šta je uzrok. Roditeljima je lakše da pretpostave da je neko kriv, da je to vakcina, nego da prihvate činjenicu da u ovom trenutku ne znamo tačan uzročnik autizma. Ono što se danas pretpostavlja jeste da postoje faktori rizika, da autizam nastaje vrlo rano intrauterino, da ulogu igra genetska osnova, i da najčešće postaje vidljiv tek sa dve godine jer tada očekujemo razvoj funkcionalnog govora.

Ono što kažem roditeljima jeste da nijedna studija nije pokazala ovakvu vezu. Postoje studije koje govore da kod dece koja su vakcinisana statistički je čak manja incidenca autizma. Takođe, posebno je slikovita studija iz Japana, u kome, nakon što su iskorenili morbile, jedno vreme nisu davali MMR vakcinu. Autizam je dijagnostikovan i u tom periodu i čak je zabeležen porast. Generalno, mi iz godine u godinu imamo porast učestalosti autizma. Pre 20-30 godina, prevalenca je bila jedan u 10.000, sada je jedan u 40. To nema nikakve veze sa vakcinama već se može objasniti boljom dignostikom i mnogim drugim faktorima.

Deo roditelja je spreman da vakciniše dete, ali odlaže vakcinaciju čekajući da dete progovori. Da li sa MMR-om treba čekati do progovaranja?

– Apsoulutno nema razloga, jer MMR ni na koji način nije povezan sa razvojem govora ili pojavom neurorazvojnih smetnji. To je medicinska zabluda za koju smo krivi svi mi. Ja prvenstveno krivim nas zdravstvene radnike što nismo dobro uradili prosvetiteljski deo svoga posla, jer nije naše samo da lečimo, već i da edukujemo. A da ne pričam o tome da postoje kolege koje i dalje javno zagovaraju da je vakcina štetna, i to prolazi nekažnjeno. Na drugoj strani, danas u medijima svako može da iznese svoje mišljenje i kvazipodatke. I onda kada roditelji na internetu pretražuju MMR i autizam, prvo im izlaze takvi sadržaji. U opštoj dezinformisanosti, šta se može očekivati od roditelja? Treba verovati stručnjacima, a svako ko hoće da sazna prave informacije, naći će ih u eminentnim stručnim časopisima. Tu pre svega mislim na lekare.

Pored kašnjenja u progovaranju, koji su to još znaci koji mogu uputiti na autizam?

– Ako dete do prve godine nema nijednu jedinu reč ili ako do dve godine ne sklapa kratku rečenicu a to znači glagol i imenica, to je jedna od crvenih zastavica ali nije jedina. Važno je obratiti pažnju da li dete pokazuje prstom šta želi, da li prati igračku u pokretu, da li pruža ruke u zagrljaj, kako se igra, kako uspostavlja kontakt očima, da li se odaziva na poziv… Postoje jasno definisani prvi znaci autizma o kojima svi koji se bave decom treba da znaju.

Sa koliko godina se obično postavlja dijagnoza i da li kasnimo u odnosu na druge zemlje sveta?

– Dve studije smo do sada radili u našoj sredini, jedna uskoro treba da bude objavljena, i obe pokazuju da ne odudaramo od sveta. Dijagnoza se zvanično obično uspostavlja u uzrast oko tri i po godine. Ali svaki znak kašnjenja treba da bude signal da se otpočne s intervencijama stimulacije razvoja.

Roditelji ponekad i primećuju da u ponašanju njihovog deteta postoje stvari koje nisu uobičajne za taj uzrast ali iz straha odlučuju da sačekaju, vođeni time „proći će samo“. Koliko je važno rano postavljanje dijagnoze?

– Nema čekanja. To je najveća greška. Ako smo zabrinuti odlazimo kod pedijatra. Ukoliko postoji razvojno savetovalište, dete se tamo šalje, radi se procena i počinje se sa ranim intervencijama. Ako ne postoji razvojno savetovalište, idemo gde možemo i gde znamo da se radi s malom decom. Izuzetno je važno da se krene sa ranom intervencijom. Rana intervencija je skup različitih alata kojima se pomaže da se stimulišu oni segmenti razvoja deteta koji nisu dovoljno stimulisani. Imate situacije da dete sa dve godine ništa ne priča, ali uz rane stimulacije, to sve lepo krene i dođe na svoje. Međutim, ako nema napretka, ako problem i dalje postoji, dete se upućuje ka višoj instanci. U našoj zemlji dijagnozu iz spektra autizma postavljaju dečiji psihijatri. To nije lak proces i podrazumeva detaljnu timsku procenu više stručnjaka. Najvažnije je na vreme se obratiti pedijatru i odmah početi sa ranom intervencijom, što znači da ne treba da se čeka sa intervencijama dok se ne postavi dijagnoza već čim se primeti da nešto nije u redu, treba početi sa radom.

Imaju li roditelji čija deca pokazuju znake nekarakteristične za određeni uzrast kao i oni čijoj je deci postavljena dijagnoza autizma ono što im je potrebno u tom procesu?

– Nemaju u dovoljnoj meri. Za ranu procenu smetnji potrebna su na primer razvojna savetovališta. Trebalo bi da ih ima 36, jedan tim razvojnog savetovališta na 8,500 dece. Da bi zaživela, treba da se zaposle novi stručnjaci. Ministarstvo zdravlja snažno podržava naše aktivnosti, ali sprovođenje odluka kasni. Uz pomoć, između ostalog Unicefa, dosta smo uradili u prethodnom periodu. Veliki broj pedijatara i patronažnih sestara je dobilo obuku. U poslednje dve godine 19 od 36 timova razvojnih savetovališta je uključeno u obuku porodično orijentisanih ranih intervencija; više od 500 profesionalaca je prošlo obuku, 120 direktno radi sa porodicama. Više od 2,400 dece dobilo je ovaj vid podrške, 200 je u intezivnoj podršci. Imamo razvijene programe koji treba da se implementiraju. Pri tome razvojna savetovališta su samo jedna kockica u mozaiku koji se zove porodično orijentisane rane intervencije koje podrazumevaju saradnju vrtića, centara za socijalni rad i razvojnih savetovališta. Važno je isticati da bavljenje malom decom mora biti podignuto na viši nivo jer je to na kraju krajeva isplativo i za državu. Ekonomista Džejms Hekman je dobio Nobelovu nagradu jer je pokazao da su najisplativiji preventivni programi u prve dve-tri godine života.

MMR treba da prime i deca sa autizmom

Da li deca koja imaju autizam treba da prime MMR vakcinu, uglavnom ovde govorimo o drugoj dozi koja se daje pre polaska u školu?

– Apsolutno. Pustite decu da se vakcinišu. Tako štitite svoju decu, a štitite i decu koja ne smeju da se vakcinišu jer imaju razna stanja imunodeficijencije.