Miloš Lolić prvi je dobitnik austrijske pozorišne nagrade Nestroj za izuzetna dostignuća na tamošnjim scenama koji nije sa nemačkog govornog područja. Ovo priznanje drugo je u nizu koje svedoči da je ovladao ako ne nemačkim jezikom, onda nečim daleko kompleksnijim i težim – jezikom nemačkog teatra. Inače ne bi režirao Lorkine „Krvave svadbe“ u minhenskom Folksbine, što je takođe proglašeno pozorišnim događajem godine u Nemačkoj. Zbog čega, mogla je da vidi publika na prethodnom Bitefu. Štaviše, Lolićeva predstava bila je jedan od najozbiljnijih konkurenata za Bitefov gran pri, koji mu je ove godine izmakao, ali mu je zato pripala nagrada Politike.
Pre četiri godine, kao tada retka domaća predstava u selekciji Bitefa, Lolićevi „Sanjari“, po tekstu Roberta Muzila, dobili su glavnu nagradu ovog festivala. To mu, međutim, nije obezbedilo prohodnost u teatar nemačkog govornog područja, već, kako je izjavio u jednom intervjuu, predstava „Bog je di-džej“. Lolić ju je radio u pozorištu koje je za njega možda i najosobenije na beogradskoj i srpskoj sceni – Malom pozorištu „Duško Radović“.
Pozivi za saradnju iz Minhena i Beča stigli su mu istovremeno. Ostalo, očigledno, postaje istorija teatra. Ako računamo na Miloševo poreklo i obrazovanje, možemo se čak malčice i okoristiti njegovim uspehom pa reći – i istorija srpskog teatra. Ipak, mladi umetnik bolno je svestan činjenice čemu pozorište i kultura u ovoj zemlji služe i ne libi se da to jasno i glasno kaže: „Utisak je da kultura, još i pre ove krize, i pored svih političkih promena, našoj državi zapravo ne znači puno, taman toliko da posluži kao lažno svedočenje da je sve u redu sa našim društvom.“ „Burazerska politička elita“, rekao je nedavno, kulturu prepušta tržištu i komercijalizaciji, pa tako i pozorišta. Dovoljan razlog da jedan mlad čovek, čije je poziv pozorište, napusti ovu zemlju. Ipak, Lolić to još nije učinio, bar ne zauvek. Trenutno postavlja „Otela“ u JDP-u, na radost ovdašnje publike.
Rođen je 1979. u Beogradu. Diplomirao je na Odseku za pozorišnu i radio režiju FDU u klasi Slavenka Saletovića i Ljubomira Draškića. Režirao je i „Veliku belu zaveru“ i „Mušku stvar“ u Ateljeu, „Drugu stranu“, kao i operu „Tesla, totalna refleksija“u JDP-u. Nagradu Nestroj dobio je za režiju predstave „Magično popodne“ Volfganga Bauera u bečkom Volksteatru. Bio je član uredništva časopisa Teatron, a 2011. žirija Sterijinog pozorja. Majka mu je glumica Danica Maksimović.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
