Dejan Atanacković, „Šest priča o zaustavljanju vremena“

Biće da najviše mislimo o onome što od nas zahteva nekakvo objašnjenje, a mi ga nemamo, neizbežna konačnost života visoko se kotira na toj listi, stalno ugrožavajući prvo mesto ljubavi, da je nikada otuda ne ukloni. To pitanje, vratimo se Atanackovićevom radu, naizgled je spekulativno, ali je na pomenutoj izložbi i sasvim konkretizovano. Ono glasi: – Kako se slikom prenosi znanje?

Da, baš tako. Izvire li iz slike i neko znanje, a ne samo utisak i sugestija. Ima li znanja u slikarstvu, fotografiji, instalaciji? Niko razložan neće reći da nema, ali će se, u pokušaju da „prevođenjem u govor“ to i potvrdi, zamisliti nad obrazloženjem kako, zašto… i čemu? Svaki vizuelni umetnik, osim doživljaja, predočava i svoje individualno viđenje saznanja o svetu, pa se posledično pitamo šta iz slike možemo saznati, koji smisao iz nje možemo iščitati. Jer, slika i fotografija, kada su umetnost, nikada nisu neme – slike govore.

Valter Benjamin je davno napisao da u odnosu slike, koja je drevna, i fotografije koja je izmišljotina čoveka modernog doba (ima i takvih teza da modernost počinje „fotografskim zaustavljanjem vremena“), postoji izvesna, on kaže – puna napetost, i odmah dodaje da „ako nas posmatranje fotografije nečemu uči, onda je to da slike mogu odgovarati različitim svrhama koje nisu postojale u ranijim epohama“. Fotografije, prema Dejanu Atanackoviću, između ostalih benjaminovski shvaćenih svrha imaju i tu varljivu sposobnost „zaustavljanja vremena“, i time, posredno, suprotstavljanja bespogovornoj konačnosti života.

Naglasak je, dabome, na reči varljivost, odnosno na povlašćivanju iluzije, jedinog trajnog produkta umetničkog stvaranja. S tim što na izložbi Atanackovićevih radova u fokusu nije napetost odnosa slike i fotografije, nego sinergija fotografije/montaže/instalacije i priče kao takve. Tekst je dobio ulogu slike, slika želi da bude neizgovoreni tekst. Stoga se i može izgovoriti jedna belodanost, nastala na osnovu čitanja autorovih knjiga Luzitanija i Čovek bez jezika i posmatranja izložbe „Šest priča o zaustavljanju vremena“ koja je u saglasju sa njima, iz njih izvire i u njih uvire: Atanacković je, s jedne strane, pisac snažne vizuelne imaginacije, a sa druge vizuelni umetnik jasne težnje i namere da nam ispriča priču.

A priča je, kako god da se gleda, oblik i izveštavanje o nekome ili nečemu, dakle, sušto znanje. Opsednut nestajanjem, individualnom propadljivošću, ali i nadindividualnom postojanošću tela koje je oblik naše utelovljene vrste – mi smo svi pre svega telo, pa onda sve ostalo što nam ono omogućuje – Atanacković nam nudi svoju verziju odgovora na pomenuto, teško odgovorljivo pitanje o odnosu slike i znanja, predočavajući nekoliko svojih promišljenih i konceptualno usaglašenih iluzija.

Jednom prilikom pitao sam Atanackovića da li je možda nekada pomislio da svom romanu Luzitanija, što je svakako globalni simbol našeg doba, eventualno da naslov „Iluzitanija“. Imao sam na umu da jedno značenjsko polje toga romana sugeriše stav da modernost nije počela samo smrću Boga i „zaustavljanjem vremena“, nego i tehnološki omogućenim i uslovljenim ratnim i mirnodopskim katastrofama, u šta se nažalost uveravamo svakog bogovetnog dana – potonuće Luzitanije je anticipiralo smer kretanja moderne epohe; civilizacija proizvodi sopstvenu smrt… umetnik stoji usred nje, zatečen, i odupire se svojim iluzijama, a da čime bi drugo… Odgovorio mi je da nije.

Povodom izložbe njegovih radova ne bi trebalo, makar u kritičkoj refleksiji, propustiti i takvu mogućnost. Prilično sam, naime, siguran da bi Atanackovićevoj transdisciplinarnoj postavci u galeriji HAOS dobro stajao baš naslov „Iluzitanija“, ne kao dosetka, nego kao drugo lice ogledala Luzitanije, te demitologizujuće fantazmagorije nastale na osnovu maštovite transpozicije traumatičnog, haotičnog istorijskog iskustva u kojoj se tematizuju pitanja tela, ludila, epohalnog vrtloga… Atanackovićeve priče i njihove vizuelne prezentacije potvrđuju nam propadljivost života, ali trajnu, nadvremenu, makar i promenljivu postojanost njegovih formi.

Ili, prevedeno na jezik znanja: sve što se dokopalo nekog oblika, sve što je utelovljeno, sklopilo je nekakav dogovor sa večnošću. Izložba „Šest priča o zaustavljanju vremena“ pruža nam utešnu iluziju da je zaista tako.