Dejan Ilić: Prijateljstvo sa Angelom Merkel, i saradnja sa Stivom Džobsom

 Činjenica da je ležerno prelazio „gvozdenu zavesu“ kako bi popio pravi đus od ceđenje pomorandže u Zapadnom Berlinu, danas bi mogla da zvuči kao još jedna setna žalopoljka o tome kako su živeli i šta su sve mogli Jugosloveni sa crvenim pasošem. Ali, Ilića je sudbina odvela dalje, među ljude koji su obeležili smenu dva milenijuma. Studirao je sa Angelom Merkel, poslovao i drugovao sa Stivom Džobsom, jednu od nagrada koje je dobio uručio mu je Bil Klinton, bio je gost na rođendanskoj žurci Vladimira Putina. Njegova zvezda nastavila je da sija i pošto se čuvena Jugoslavija, most između Istoka i Zapada, stropoštala u krvavom ropcu, jer je on umešan i u uspeh globalnog fenomena „iPod“, podigao je Oskara za jedan od filmova o „Džejmsu Bondu“, organizatore Letnje olimpijade u Pekingu spasao je blamaže na ceremoniji otvaranja…

Dejan Ilić studirao je fizičku hemiju na beogradskom Prirodno-matematičkom fakultetu, diplomirao je u francuskom gradu Medonu. A onda odlazi u Drezden, prevashodno radi odbojke, ali paralelno nastavlja stručno usavršavanje, što ga, a da nije ni znao, dovodi u jedan od projekata koji je bio direktno pod nadzorom Erika Honekera, neprikosnovenog broja jedan u DDR-u. Vlasti Istočne Nemačke su zbog prestiža nad konkurentima iz one zapadne, kao jedan od državnih prioriteta stavili razvoj pejsmejkera sa desetogodišnjom baterijom, kakav se do tada proizvodio jedino u Sjedinjenim Američkim Državama. Ilić je u drezdenskoj laboratoriji spremao doktorski rad, sve je išlo kao podmazano, profesori-mentori su bili zadovoljni. Osim jednog – profesora „eM-eL“-a. Ova skraćenica se odnosi na „Marksizam-Lenjinizam“, a bez prolazne ocene iz te oblasti u DDR-u niko nije mogao da postane doktor nauka. Kako Ilića diktatura proleterijata i svetska revolucija nisu uopšte interesovali, dobio je savet da zaobiđe „zaguljenog profu“ tako što će doktorske studije nastaviti i završiti u Lajpcigu. A tamo, u laboratoriji lajpciškog fakulteta za fizičku hemiju sreće Angelu Merkel, takođe na doktorskim studijama. Od tada je prošlo trideset godine, a to prijateljstvo još traje.

– Angela je kćerka sveštenika, bila je aktivna na crkvenim skupovima i intelektualnim kružocima u DDR-u, na kojima su zagovarane promene rigidnog sistema. Pošto je pao Berlinski zid i usledilo ujedinjenje dve Nemačke, Helmut Kol je u svojoj Hrišćansko-demokratskoj uniji (CDU) angažovao dve mlade žene s Istoka. Jedna od njih, Merkelova, postaće njegova naslednica na čelu CDU, kao i prva žena kancelar u istoriji Nemačke. Kada sam kao direktor Varte u nemački Elvangen preselio visokosofisticiranu proizvodnju sa Dalekog istoka 1997, dok su svi ostali sa Zapada selili poslovanje na Istok zbog jeftinije radne snage, na otvaranje fabrike došla je Angela Merkel kao ministarka zaštite životne sredine. Inače, u više navrata sam joj govorio „Pusti prvo privredu da se razvije, a onda ćeš lako zakonskom regulativom da nametneš poštovanje ekoloških standarda. Uspešnim kompanijama neće biti problem da stave prečistače i da proizvodnju usklade sa pravilima o zaštiti životne sredine“, kaže Ilić, koji je neposredni svedok razvoja jedne od najmoćnijih žena sveta od mlade naučnice u skromnoj istočnonemačkoj laboratoriji do nemačke „muter“ čija stranka je nedavno pobedila na još jednim izborima.

Mogao je ovaj Selevčanin da dočeka pad Berlinskog zida 1989. udobno i lagodno, prelazeći ga kada mu se ćefne, kao naučnik-istraživač u DDR-u. Ali, nije hteo. Umesto toga, odlazi u Zapadnu Nemačku, u Vartu, kojoj tada baš i nisu cvetale ruže. Kao čelnik razvoja i istraživanja fokusira se na punjive baterije. Na osnovu znanja stečenih u „crvenom“ Drezdenu, na „trulom“ Zapadu uspešno proučava hemijske i elektrohemijske reakcije između litijuma i metalnih oksida, što ga vodi u pravcu kreiranja mikrobaterijskih sistema. Kao glavni naučnik Varte, 1996. razvija proizvodnu liniju za izradu mikrobaterija, čime ova kompanija postaje neprikosnoveni lider u svetu, ostavljajući iza sebe do tada neuhvatljive Japance. Ovako kreiran sistem napajanja postaje osnova za razvijanje malih, prenosivih uređaja, od mobilnih telefona do „iPoda“ i „iPhona“, bez kojih je današnja svakodnevica nezamisliva. Neko je jednom rekao: „Jedan veliki Srbin – Tesla – osvetlio je svet, drugi Srbin – Ilić – omogućio je da on svetli bez kabla.“ Elem, od one lajpciške laboratorije i Angele Merkel u njoj, preko svog naučnoistraživačkog rada u Varti, Dejan Ilić stiže do ikone modernog doba – Stiva Džobsa, koji je fascinirao svet kreiranjem „Epla“, trenutno najvrednijeg svetskog brenda.

– Bio sam tužan zbog smrti mog kolege i prijatelja Stiva Džobsa, sa kojim sam aktivno sarađivao punih deset godina. Jako sam, međutim, iznenađen i počastvovan ponudom kompanije „Epl“ da napišem poglavlje o njenom osnivaču u specijalnoj monografiji koja je ovekovečila ime i delo Stiva Džobsa. Ponudu su mi dali potpredsednik kompanije Džef Vilijams, moj „saborac“ iz devedesetih godina, kada smo pravili baterije za „Epl“, i Endi Hodž, direktor u „Eplu“. Poručili su mi da ja, kao srpski prijatelj Stiva, napišem autorski tekst o njemu – priča Ilić koji je Džobsa upoznao 1986, kada je „Epl“ poslovno spasavao jedan deo Varte, ugrađujući premošćavajuće baterije u svoj „NotB“ čip. Zadatak Ilića i njegovih stručnjaka bio je da reše problem oko napajanja računara do tri volta. Spojio je tri dugmeta sa te baterije u seriji, izolovao ih i poslao u centralu „Epla“. Odmah mu je predložio da sa tim rešenjem ide direktno do Džobsa, koji je na posao došao sav znojav od džoginga. „Momci, vi mora da imate nešto novo za mene, kada me čekate u hodniku ovako rano ujutro“, rekao je Džobs, gledajući u Ilića. Uz čaj mu se požalio kako prodaja računara ide slabo, kako „Tošiba“ nezaustavljivo raste…

Ilić je čelniku „Epla“ dao pet centimetara dugu, jednu široku i pola centimetra debelu bateriju. „Ovo ne može da reši vaše probleme, ali može kupcima da pomogne da imaju sigurnost. Kada glavna baterija otkaže, ova održava čitav kompjuter“, rekao je Ilić. Džobs je skočio i odmah krenuo da testira izum srpskog naučnika. Kasnije će „Epl“ baš na osnovu te baterije pokrenuti veoma uspešnu marketinšku kampanju sa porukom kupcima da neće izgubiti podatke na svom računaru i u slučaju nestanka struje. „Dejane, koliko možeš ovih baterija da mi mesečno isporučuješ“, pitao je Džobs, dodajući „Ne brini, ja nemam keš, ali imaju banke!“ I danas pamti savet koji mu je veliki menadžer svojevremeno dao: „Kreiraj tržišnu potrebu. Idi kod inženjera da ti to naprave brzo i kvalitetno, i prodaj. Uzmi novac, idi da igraš golf, ali samo nedelju dana – jer posle toga treba plasirati nove projekte na tržište!“, Ilić se i danas vodi tom krilaticom, kaže da nije zagledan u ono što trenutno proizvodi, čak ni kada je lider, već u ono što bi tržištu moglo da treba za pet-šest godina. Mikrobaterije koje je razvio postale su osnova i revolucionarnog „iPoda“ koji je „Epl“ pre 12 godina reklamirao sloganom „1.000 pesama u vašem džepu!“.

Mogao je Ilić tu da stane, da glanca više nagrada za preduzetnika godine u Nemačkoj, ili onu na koju je naročito ponosan – Nagradu za životno delo Svetskog udruženja hemičara 2005. za kreiranje mikrobaterije i smart kartice. Da drži katedru na Univerzitetu u Gracu, gde je postao profesor 2002, da vrši funkciju senatora – savetnika za privredu u Evropskoj uniji. I da u penzionerskim danima, kada dođu, priča o svom životnom putu dok ga mladi Selevčani slušaju poluotvorenih usta. Ali nije stao. Nemački ministar za privredu Mihael Glos ponudio mu je 2006. da dođe na čelo firme za proizvodnju filmske i televizijske opreme „Ari“. I tamo se, osim menadžersko-organizacionih poslova kao u Varti, uhvatio u koštac sa naučnim izazovom: kreirati elektronski čip koji stvara trodimenzionalnu sliku tako što pretvara signale u tri osnovne boje (konvencionalni čipovi to rade samo sa jednom bojom). Rezultat tog rada je bila kamera Arifleks D21, svojevrsni „tri u jedan“. „Ari“ svoju opremu (osim kamera, tu je osvetljenje) prodaje i iznajmljuje po svetu, u Holivudu njihov „diler“ je „Paramount pikčrs“, koji radi sa njim i rentira „Arijevu“ opremu. Vrhunskim kamerama koja sa osvetljenjem i dodatnom opremom košta do pola miliona evra snimljeni su brojni svetski hitovi.

„Davinčijev kod“, „Spajdermen 2“, „Gospodar prstenova“, „Bande Njujorka“, neka su od ostvarenja sa milionskom publikom. Kao nagrada za pouzdanu tehniku koja pouzdano radi podjednako na polarnim hladnoćama, kao i na pustinjskoj vrelini (što je važno za snimanje akcionih filmova), usledila su brojna priznanja. Najvrednije od njih je svakako Oskar za tehnološka dostignuća u poslednjem nastavku o Džejmsu Bondu „Zrno utehe“. Ilić je podigao nagradu u Holivudu za kameru „Arifleks 235“. Organizatori Letnjih olimpijskih igara u Pekingu postavili su dve kamere „Arija“ na ključne pozicije, kada je tokom ceremonije otvaranja najvećeg sportskog takmičenja došlo do kratkog nestanka struje, samo „sokoćala“ iz Ilićeve firme su nastavila nesmetano da rade, pa se u uglu ekrana za trenutak širom sveta pojavio logo „Arija“. Svi su hteli Ilićeve kamere. Tako se ovaj Selevčanin obreo i u Sankt Peterburgu, na otvaranju velikog filmskog studija kojem je prisustvovao i Vladimir Putin. Iliću nije trebalo mnogo da sklopi još jedno poznanstvo; čak je dobio poziv i za privatnu rođendansku žurku nedvosmislenog lidera današnje Rusije. „To može onaj ludi Srbin“, kroz smeh se priseća Ilić kako ga je jedan ministar u Nemačkoj svojevremeno okarakterisao.

O SAGOVORNIKU

Dejan Ilić rođen je 1957. u Selenči kod Smederevske Palanke. Internacionalna karijera odbojkaša otišla je u drugi plan kada se bacio u naučne vode. Sa oko 600 prijavljenih patenata sasvim se približio Nikoli Tesli (on ih ima 700), za kojeg kaže da mu je najveći profesionalni uzor. Upravo je stigao iz Njujorka, gde je prisustvovao otkrivanju spomenika velikom naučniku. Doktorat iz fizičke hemije je stekao u Istočnoj Nemačkoj (usavršavao se sa Angelom Merkel), preporodio je „Vartu“ u Zapadnoj Nemačkoj, a baterije ove kompanije su ga odveli do Stiva Džobsa u „Eplu“, na Ilićevim rešenjima zasnovani su minijaturni uređaji poput „iPoda“ i mobilnih telefona. Kao čelnik kompanije „Ari“ podigao je Oskara za tehnološka dostignuća u poslednjem filmu o Džejmsu Bondu. Dobio je nagradu za životno delo Svetskog udruženja hemičara, profesor je na univerzitetu u Gracu. Kao menadžer-naučnik, tokom devedesetih je za samo sedam meseci pet puta obišao planetu. Ipak, nije zaboravio Srbiju, u koju često dolazi. Mi smo ga sreli na dvodnevnoj konferenciji „Kvantni skok“, koja je juče i prekjuče održana u Beogradu.