Foto: FoNet/ Dragan AntonićStatut naše najumnije nacionalne institucije koji je posle višedecenijskog pritiska javnosti konačno promenjen oktobra prošle godine, otvorio je vrata Srpske akademije nauka i umetnosti i za filmske i pozorišne reditelje i vizuelne umetnike iz oblasti proširenih medija, čije je stvaralaštvo odavno postalo deo naše najbolje kulturne baštine, ali im je to zvanično priznato na Izbornoj skupštini u sredu, 4. oktobra.
U novoformirano Odeljenje umetnosti SANU za dopisne članove izabrani su filmski reditelj Slobodan Šijan, scenograf Miodrag Tabački, vajar Mrđan Bajić i pozorišni reditelj Dejan Mijač, čije su predstave na mnogo načina obeležile istoriju naše pozorišne umetnosti, kao i prostora koji danas nazivamo našim regionom.
Veliki je i višeznačni opus koji danas nosi Mijačev potpis – u jednoj od najprolaznijih i najneuhvatljivijih umetnosti ostavio je dubok trag kroz 174 predstave koje je režirao (što je malo, u odnosu na to što je ceo svoj radni vek imao neku „huju“, kako je sam nedavno izjavio).
U karijeri dugoj više od šest decenija (rođen je 1934), Mijač je režirao domaća i svetska klasična dramska dela, a na planu njihovog tumačenja uveo je vrstu modernizma koji nikada nije bio nametljiv ili spoljašne pririode, zbog čega mu je do danas ostala odrednica da je svojim duhom “najmlađi reditelj” srpskog pozorišta.
Na planu savremenog tumačenja nacionalne dramske klasike, pre svega dramskog opusa Jovana Sterije Popovića, Mijač je rekonceptualizovao idejni i vrednosni okvir njegovog dela – iz tradicionalnog pomerio ga je u savremeni koncept, i njegova antologijska postavka “Pokondirene tikve” iz 1973. otvorila je sasvim novo poglavlje u tumačenju Sterije i uticala je na naredne generacije pozorišnih autora.
Sa istim mladalačkim duhom i energijom Mijač je režirao i savremene drame, otvarajući i u njima nove perspektive u glumi, a mnogi naši uvaženi glumci javno su izjavljivali da se njihove karijere mogu podeliti na pre i posle saradnje s njim.
Preveliki bi bio spisak Mijačevih nezaboravnih predstava i po delima Čehova, Šekspira, Moliijera, Biljane Srbljanović…, ali se u sećanju savremenika posebno izdvajaju dva pozorišna događaja koja su prevazišla samu umetnost.
“Golubnjača” iz 1982, koju je Mijač režirao po tekstu Jovana Radulovića, ostale je upamćena kao zabranjena predstava i jedna od najvećih i najmučnijih umetničko-političkih afera posttitovske Jugoslavije.
Partijski komesari su smatrali da “Golubnjača” razotkriva već poodmakle krhotine našeg bratstva i jedinstva, pa su Radulović i Mijač kao “neprijatelji” države doživeli neviđeni “masakr” u javnosti.
A njegovi “Rodoljupci” iz 1986, sa vrhunskom glumačkom postavkom Jugoslovenskog dramskog pozorišta, doneli su novi uvid u likove poznatih Sterijinih lažnih patriota, i gotovo antucipirali događaje koji će zapoćeti 1990-tih.
I upravo taj umetnički i lični moralni integritet Dejana Mijača svih ovih decenija čini jednim od najvećih, najvažnijih i najneophodnijih u našoj kulturi i našem društvu.
Iako nikada nije bio politički angažovan u neposrednom smislu, on je javnost oduvek doživljavao kao mogućnost da komentariše ono što živimo, potvrđujući da umetnici i intelektualci imaju moralnu misiju da budu korektiv u svakom društvu.
Mijačev hrabri i čestiti duh do danas je ostao jedna od onih retkih i toplih svetiljki koja u ovoj tami brani naše toliko već pogubljeno građansko i svako drugo dostojanstvo.
“Izabrao sam profesiju u kojoj sam imao, ne samo mogućnost, nego i obavezu da saopštavam ono što mislim da je vredno nekome reći. A bez te unutrašnje slobode da se nešto kaže nema mogućnosti za bilo kakvo opštenje. Sada, kada sve saberem, shvatio sam da sam bio, na neki način, čovek koji nije mogao biti u određenim granicama. Mene nisu mogli da smeste u bilo čiji šablon”, govorio je Mijač.
A pre Izborne skupštine, povodom kandidature, izjavio je da se neće protiviti ulasku u SANU.
Verujem da uopšte nisam usamljena u mišljenju da dolazak Dejana Mijača, u moralnom smislu, čini čast ovoj instituciji, jer on nikada, nijednim gestom nije doveo u pitanje svoj integritet. Za razliku od SANU u godinama “Memoranduma” i decenijama koje su nam “pojeli skakavci”, ali i u nekim prilikama pre tih događaja.
U priči o Mijaču čije će prisustvo, nadajmo se, malo “provetriti” najumniju nacionalnu instituciju imam potrebu da kažem i to da da sam dramu “Pseći valcer” Leonida Andrejeva, koju je režirao u JDP gledala sedam puta, i da se i danas s posebnom emocijom sećam Maze, bokserke koja je u jednom periodu činila značajan deo njegovog života.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
