Među vaterpolo trenerima, anketiranim širom planete, nije bilo ni trunke dileme oko odgovora na pitanje ko je među njima najbolji na svetu, pa je ta titula drugu godinu zaredom završila u rukama selektora Srbije Dejana Savića.
Bez suvišnih objašnjenja, jer je naš tim pod njegovom komandom, ove sezone, osvojio trofeje na Evropskom prvenstvu i Olimpijskim igrama, a pre toga i na šampionatu sveta, u Svetskoj ligi i Svetskom kupu, što nije niko nikada uradio u istoriji ovog sporta.
Iako će vam on sam reći da su igrači jedini „krivci“ za sve te uspehe, baš oni na svakom koraku i u svakoj prilici ponavljaju da bez „dobroćudnog debeljka“, kako ga iz milošte zovu, Srbija ne bi bila strah i trepet za protivnike. A koliko juče, posle sedmog mesta na SP u Barseloni 2013, mnogi su požurili sa zaključkom da „neće biti veliki pored bazena kao što je bio u njemu“. Demanti je vrlo brzo stigao, a toliko je neoboriv, da bi nekadašnji reprezentativac s najviše nastupa za Jugoslaviju i Srbiju, posle 13 prvih mesta u različitim takmičenjima, mogao mirne duše da stavi tačku na poludecenijsku karijeru i prihvati se nekog novog posla. S epitetom „čovek zvani trofej“, jer je osim do poslednjih pet zlatnih medalja „plave delfine“ vodio do još dve titule, a Crvenu zvezdu učinio dvostrukim pobednikom prvenstva i Kupa Srbije, Evrolige i Superkupa Evrope. Usput afirmisavši nekoliko mladih igrača, uz čiju pomoć starije kolege još uspevaju da amortizuju posledice propadanja klupskog vaterpola. Ovo poslednje je Savićeva najomiljenija i, u isto vreme, najbolnija tema. Koliko ne voli da se širi po medijima posle slavlja, pa u etar obično pošalje samo reč gotovo, na jeziku domaćina takmičenja, toliko je neumoran u skretanju pažnje na katastrofalno stanje u bazi i upozorenjima da će nepostojanje sistemskog ulaganja srpski vaterpolo u bliskoj budućnosti svesti na zanimaciju amatera i entuzijasta, bez šampionskih ambicija i mogućnosti.
Beograđanina, rođenog 24. aprila 1975. godine na Miljakovcu, posebnim čine i njegov otpor prema salonskim proslavama uspeha (zbog čega ga često nema na zajedničkim fotografijama sa prijema), sveprisutnom mešanju politike i sporta, surova samokritičnost i specifičan humor, a nekada važnu kariku u igri Partizana, Barselonete, Florencije, Barselone, Pro Reka, Sinteza i Crvene zvezde bije i glas vrsnog motivacionog govornika, začinjenog doziranim autoritetom.
U životu van vaterpola najbolje se oseća kada je sa ćerkom Danilom, sinom Manetom i suprugom Bobanom, s kojom je još od srednje škole, dok sedi sa prijateljima u kafani i kao neskriveni hedonista uživa u dobrom iću i piću.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.