Dejtonska kriza na Ist riveru

Tako je premijer Srbije plasirajući preko tabloida Informer vest da razmišlja o prekidu posete SAD zbog izjava ratnog komandanta vojske BiH Sefera Halilovića uspešno skrenuo pažnju sa drugog događaja u NJujorku. Događaja koji je po percepciji glavnine biračkog tela Vučićeve SNS sporan, pošto ga organizuje Bil Klinton i na njemu učestvuju bošnjački političari. Efekat Vučićevog premišljanja bio je dvostruko uspešan – ne samo da je pažnja skrenuta nego je i njen nivo povišen. Premijer se još jednom predstavio javnosti i Srbije i regiona, kao neko ko ličnim angažmanom, vezama i svešću o prošlosti, uspeva makijavelistički da vodi zemlju nekim putem mira i kompromisa.

Tema je usmerena čak i na to, da li je dobro da on gradi političke kontakte sa suprugom kandidatkinje na američkim predsedničkim izborima Hilari Klinton. Odustanak od skraćenja posete krunisan je i sa dva razgovora sa generalnim sekretarom NATO Jensom Stoltenbergom, i dogovorenom Vučićevom posetom sedištu Alijanse u Briselu.

Svetski konflikti bili su tema Generalne skupštine SB UN – a šaljući poruke ka regionu i javnom mnjenju Srbije sa njujorškog Ist rivera – o tome da će po svaku cenu sačuvati dejtonski mir, premijer Vučić je ponovo prizvao utisak 90-ih, kada su, nažalost, prekidi vatre u Bosni, mirovni planovi za bivšu Jugoslaviju, rezolucije UN, bili među glavnim temama zasedanja svetske organizacije

Desnica koja Vučiću bliska i naklonjena u svemu tome vidi teškom mukom održavanje samostalne pozicije Srbije. Samostalnost zasnovanu na balansiraju prema svima, za koje je navodno, potrebna vrhunska politička inteligencija. Recimo, u ovoj tački poseta NATO može da se tumači kao kontrabalans poseti ruskog premijera Dmitrija Medvedeva Beogradu i sve što se tom prilikom bude potpisalo u okviru rusko-srpskog komiteta za vojnotehničku saradnju. Ovakvom teorijom „pokrivaju“ se ljutiti glasovi druge desnice koja je protiv Vučića i koja sve otvorenije tvrdi da se u sukobu Bakira Izetbegovića i Milorada Dodika, Vučić i zvanični Beograd, ustvari stavio na stranu ovog prvog. I koja, budući da ima parlamentarnu snagu, u podršci Dodiku vidi svoju šansu. I to čak iako je Dodik pod istragom zbog korupcije koja može rezultirati hapšenjem i objavljivanjem podataka o prisvojenom novcu.

To međutim, zasad uopšte ne funkcioniše u prikazu političkog sveta kakav kreira Vučić i njegovi najbliži saradnici. U tom svetu Dodik je prisustvovao svim simboličko-političkim događajima obeležavanjem godišnjica, uglavnom ratnih i stradalničkih, rame uz rame sa zvaničnicima Beograda, da se to ne može doživeti drugačije nego neka vrsta ontološke podrške. Situacije poput Vučićevog ograđivanja od referenduma u Republici Srpskoj, u tako široko izgrađenom kontekstu, mogu se u Srbiji jedino doživeti kao oscilacije na dnevnopolitičkoj bazi. Uostalom, usred tih oscilacija, Dodik je sa predsednikom Tomislavom Nikolićem, obilazio Kajmakčalan za stogodišnjicu bitke, i pričao sa makedonskim predsednikom.

Šta je onda problem? Problem je što postoji i druga realnost – stvarni svet u kome premijer Vučić, ali ni predsednik Nikolić dosad nisu sami povukli ni jedan konkretan, a samostalan potez u kriznoj situaciji. Otuda i tolika zabrinutost Vučića za političku sudbinu kancelarke Merkel. U migrantskoj krizi 2015. zvanični Beograd je sledio politiku Berlina, a procena Merkelove bila je da bi Balkan eksplodirao u novim sukobima pod pritiskom izbeglica sa Istoka. Nemačka se postavila zaštitnički u toj situaciji prema Beogradu, slično kao i u slučaju hrvatske carinske blokade Srbije u vreme tadašnjeg premijera Zorana Milanovića.

Oslonjeni na vođstvo velikih na spoljnom planu, i na ispoljavanje političke simbolike u konstruisanim događajima, kod kuće, Vučić i Nikolić imali su dosad komotnu poziciju, ali, sada se po njih dešava sticaj nepovoljnih geopolitičkih okolnosti. Olakšavajuće je što imaju i blisku prošlost, kao primer – recimo način vladanja Vojislava Koštunice, čiji su im sledbenici sada ljuti protivnici. Koštunica je političku simboliku slavne i stradalničke prošlosti uveo na velika vrata u svakodnevni javni diskurs. Umesto Slobodana Miloševića na Gazimestanu, imali smo mnoštvo Gazimestana, kao odgovor na konkretne političke događaje. Tako je u martu 2004. je Koštunica održao grandiozni moleban ispred hrama Svetog Save kao glavni spoljnopolitički odgovor na talas nasilja na Kosovu i rušenje i devastiranje pravoslavnih crkvi i manastira. Međutim, pri sledećoj kriznoj situaciji – priznavanju Kosova u februaru 2008. situacija se otela kontroli, u neredima su paljene zapadne ambasade i stradao jedan srpski mladić.

Srbija se sada nalazi u mnogo većem polju neizvesnosti i sa vođstvom za koje je neizvesno šta sve može učiniti u nekoj kriznoj situaciji. Bila to situacija stavljanje rezultata referenduma od Danu RS, pošto se održi 25. septembra van snage, od strane organa vlasti u Sarajevu, bio to ogroman priliv migranata na granice, ili eskalacija na Kosovu.

Sa druge strane, trend slabljenja opštih i predvidivih pravila zapljuskuje ceo svet. Iako je mejnstrim reći da svet postaje multipolaran, budući da nema više dominantnog centra moći, nego više velikih sila u međusobnom takmičenju, još jači je utisak da opadanje globalizma proizvodi haotične sukobe.

NJihova suština, bili oni verski, ili kakvi god, jeste u osnovi sukob onih koji nemaju protiv onih koji imaju, sa najširom mogućom definicijom bogatstva, kao pre svega jednog načina života, koji podrazumeva blagostanje. I sa najširom mogućom definicijom siromaštva – od nedostatka hrane do nemanja najnovijeg modela Ajfona.

U tom polju neizvesnosti koje predstoji, sasvim zanimljivo, vladajući spin vlasti u Srbiji potpuno je okrenut spolja – udarne tabloidne naslovne strane pune su oružja, Rusije, NATO, mogućih pretnji, zaklinjanja na odbranu RS. Potpuno je zanemaren diskurs unutrašnjeg neprijatelja kakav je dominirao prošle godine u ovo vreme – setimo se, tada je javnost usmeravana u pravcu mogućeg „ukrajinskog scenarija“, odnosno Majdana. U kome bi protestima koja podržava Zapad bila srušena Vučićeva vlast. Ova je priča poslužila kao predigra za vanredne parlamentarne izbore u aprilu, za koje Vučić sada kaže da su jedan od najboljih poteza koje je povukao. U polju neizvesnosti koje sledi, dakle, vlast je sa te strane osigurala, i ulazi u period koji svi već zovu „posle referenduma u RS kada ništa više neće biti isto“.