Dekadentna

Koji nije samo ozloglašeni opsceni tekst, i jedna fulminantna predsprema “Filosofije budoara”, gde se, naoko, sve svodi na krevetska premetanja, ne, to uopšte nije!

Nego jeste, dokazujući kako sve, srozano i mizerno, počne da se odigrava, kada ološ prevlada. Ovo će dakle, biti razgovor, koji vodićemo o pornografiji jedne epohe, o njenoj kuplerajskoj sredini. U kojoj većina ljudi biva podvođena, a da to ne primećuje.

Možda i takozvane “kurve”, što je samo nepravedan, odiozan izraz za jednu profesiju nalikoh drugima – možda i one, u svom poslu, neizbežno, jer i žlezde se pitaju, osećaju povremeno, određeno zadovoljstvo. O čemu baš ne znam pouzdano, jer u ovom još nisam učestvovao. Tako i plebs, koji bivstvuje u jednoj ponižavajućoj mizeriji od režima, pomalo biva zadovoljen, to su one misterije orgazma, kako su zlonamerni prekrštavali naslov filma Makavejeva.

Svakako ima nečeg orgazmičnog u tome, kad glasate za jedan nakazni projekt, koji nije ništa drugo do jebanje u glavu. Klaus Theweleit ovu je mešavinu magistralno pokazao na primerima soldatske pederastije, u vreme Hitlera, gde se Removi podnarednici prcaju do besvesti, istovremeno osećajući moć, svojih uniformi, svojih mašingevera, svoje ideje nadčoveka.

Kako dobro bi došao jedan rigidni zakon o ćudoređu, iz prošlih vremena, koji ne bi zabranjivao ni veseli strah od letenja, ni mirne dane na Klišiju, nego bi stubokom utanačio Hamletov zahtev materi: Ne idi u postelju sa krvnikom! A naše matere, naše sestre, i što je najdirljivije, i naša braća, muški naši rođaci, na isti način skinuli su sve ono sa sebe, kako je učinila kraljica Gertruda.

Poznata je izjava one ovdašnje gospođe, iz vremena nedavnog diktatora, kome, kaže, uz muževljevu saglasnost, rado bi se dala. Sad treba da raspravimo to pitanje razodevanja.

Jer odlazeći u rodoskvrnu postelju sa zlom, običan čovek, koji uopšte ne mora da bude intelektualna propalica, mora sa sebe skinuti, ne samo vlastitu košulju, nego i onu poslednju krpicu, koja ga je štitila da propalicom, intelektualnom, postao bi. Vrlo me interesuje kako se postaje propalica. To više nije ona predstava, kakvu imamo o pijanduri, koja u kafani propije i zadnji dinar, pa se valja u blatu, a decu ostavlja gladnom.

Nego je, valjda, ona mudra naša prevodilica Petronijeva, imala nešto drugo u glavi, kada je antičku floskulu upotrebila na onako drastičan i glasan način. Ona i dalje misli da taj mladi Eukolpije, junak Arbiterov, koji ide iz kreveta u krevet, i iz sramote u sramotu, oličenje je ovog propaliteta, a da kod toga, obrazovan je, uman, duhovit i mentalno spreman građanin jedne evropske civilizacije u svitanju.

Naravno, da ono, što već sam čujem, dok govorim o evropejstvu i civilizaciji koja to evropejstvo čini, odmah izaziva pomisao na njegovu dekadenciju; možda je ove bivalo i na drugim stranama, pa ipak, biti dekadentom, istog časa znači mi kao kada se kaže Evropljaninom.

Dekadentstvo, to znači pasti sa stolice na način Kierkegaardov, bez želje da se digneš, čekajući da spremačica dođe i počisti te kao đubre. Dekadentstvo pokazuje se i kada Lafcadio, junak bezrazložnog čina, sam, iz svoje prisilne neuroze, ubada se perorezom u butinu.

Tek malo pažljivih čitalaca, moglo je primetiti da jednu istu navadu, još ranije, imao je junak jedne pripovesti Laze Lazarevića. Što je bio vrlo rani signal, kako dekadencija pripada i našoj maloj palanki, i njenoj, već tada postojećoj filosofiji. Da li je moguće, da još u pretprošlom veku, u našoj blatnoj zemlji Srbiji, neko izmislio je način samokažnjavanja, kakvog još samo u zabitima nekog hrišćanskog laguma ima. Uz skriveno pitanje, zbog čega taj junak, pripovedni i stvarni, ima da se kažnjava?

Začudo, malo intelektualnog bilo je u tom činu propadanja ljudskog, suviše ljudskog, mnogo više sarmatske zatucanosti i jada ovo je sadržavalo. Daleko od onog, kada vrhunska “intelektualna propalica”, evrpska, Thomas Mann, odplovi u kalifornijsku Pasadenu, da odande, nemoćan, govori ostavljenom osamdesetmilionskom narodu protiv stvarnog propaliteta u kome ovaj zatekao se.

Vekovno mudar, a odjedanput zatucan i dekdentan. Nisu za badava hitlerovci izvodili svoje antički kostimirane parade, a Goering se prijateljima prikazivao pod togom i neronski našminkan, nesvesno otkrivajući jednu varijantu rimske dekadencije, samo mizernu.

Jer dekadencija, u svom najboljem izdanju, doprinos je, kreativni, i evropejstvu, i svem duhovnom u ljudi. Možda je to loša reč, ali tačna. S obzirom da sve što dotiče vrhove ljudskih umeća, dekadentno je. Pesma je dekadencija običnog, svakodnevnig jezika, muzika je divno dekadentno, artificijelno izvrtanje umilnog ptičjeg cvrkutanja i žubora potokovog, slikarstvo je dekadencija prirodno plošnog predela.

Pa i sva ta tehnička dostignuća, posebno ova, digitalna, sofisticirano su, dakle dekadentno izdanje rada sa točkom i sekirom. Svet mora i neki čas da zastane, da dekadentno zaustavi se, u onaj mir podneva, za kojim čeznuo je Crnjanski, – da bi u toj laguni vremena napisao svoje “Devinske elegije”, svoju “Devetu sumfoniju”, i da bi svoju naizmeničnu struju namislio. Jure samo lopovi i žandari, samo oni neurotični sprinteri.

Nije li i Konstantinović, taj veliki dekadent u moru glupave srpske pameti, znao o zaustavljanju stvari, da bi ih razumeli?

Poznajem ljude koje sam u Srbiji ostavio, koji osećaju vladajuće zlo, istovremeno bolujući od sramote svoga propalištva, nemoćnog, dakle intelektualnog. Jer znanje uopšte nije Zmaj Jovina moć, nego je nemoć, znati, znači znati da si nemoćan. Moćni ne znaju, oni su moćni, samo nemoćni znaju. A to im ništa ne pomaže.