Dekan Šumarskog fakulteta o MHE: Uočene neprihvatljive stvari

Ističe da najveći broj MHE u Evropi nisu derivacionog tipa, sa cevovodima, kakve su dominantno kod nas. Kaže da tu nema govora o nacionalnom interesu.

„Ako je u pitanju proizvodnja energije, ako je u planu da se napravi 860 objekata, da se u cevi spakuje 2.200 do 2.600, kakve su neke procene, kilometara vodotokova, da bi se bi se proizvelo svega dva do tri odsto električne energije na godišnjem bilansu, od čega će koristi imati samo vlasnici i investitori tih objekata, onda nema govora o nacionalnom interesu“, kaže dekan, govoreći o mini-hidrocentralama.

Zbog svog stava bio je na udaru tabloida, ali kaže da ga to ne pogađa.

Profesor napominje da je u studiji koju je radio sa svojim timom sa Šumarskog fakulteta, a za potrebe Ministarstva zaštite životne sredine, u okviru koje su obišli i analizirali 46 objekata, uočili su, ističe, brojne flagrantne, neprihvatljive stvari i što se tiče izgradnje objekata, i što se tiče prateće, tehničke dokumentacije, izdatih dozvola, odnosa prema lokalnom stanovništvu, uticaja na biodiverzitet…

Kaže da ima investitora koji su pokušavali da rade savesno, ali da je ogroman broj onih koji su radili vrlo nesavesno.

Govoreći o tome kako se radi van Srbije, profesor navodi da u Evropi ima preko 24.000 mini-hidroelektrana, međutim, najveći broj njih nisu derivacionog tipa. „Nema kilometarski dugačkih cevovoda u koje se uvodi voda kao što je dominantan broj objekata kod nas“, naglašava gost Dana uživo.

Austrija je neuporedivo bogatija po vodnom potencijalu od Srbije, navodi profesor i kaže da odgovorno tvrdi da je Srbija najsiromašnija zemlja regiona kad su u pitanju autohtone površinske vode.

Najveći je pritisak, dodaje, na  malim, brdsko-planinskim vodotokovima koji su često nosioci biodiverzitet. Male hidroelektrane derivacionog tipa su vrlo invanzivni objekti i značajno remete ekosistem, naglašava profesor.

Da ne pričam o slučaju Rakite – bio sam tamo i zaista je neprihvatljivo da u 21. veku neka lokalna zajednica doživi takav stres, nametanjem jednog takvog objekta, a da se onda u nekim medijima napravi slika, da su to „neki zli, agresivni meštani“, koji ne daju nekim jadnim investitorima da sprovedu svoje ideje, ističe dekan Šumarskog. „Istina je zupravo obrnuta“.

Profesor dodaje da je tamo uočio i nepoštovanje zakona – da su probijene „bujične pregrade“, na potezu između Rakite i sela Zvonce. Tu postoje tri velike tzv. bujičarske pregrade, koje predstavljaju primarnu vodoprivrednu infrastrukturu za zaštitu od erozije u bujičnih poplava. „Izvođači radova su probili pregrade broj 2 i broj 3 jer im je bilo najracionalnije za njihov derivacioni cevovod“.

Plaši se da bi sada, u slučaju neke katastrofe bujičnim poplavama, moglo doći do rušenja tih objekata i ugrožavanja nizvodne deonice – odnosno stanivništva sela Zvonce.

O poplavama: Urađeno mnogo, ali nije dovoljno

Prošlo je pet godina od katastrofalnih poplava u Srbiji. Koliko je zaista urađeno na sistemu odbrane od poplava?

Profesor Ristić kaže da je urađeno mnogo od 2014, da je obnovljen značajan deo uništene vodoprivredne infrastrukture tokom tih poplava i da su neuporedivo veća ulaganja u vodoprivredu nego 20 godina pre toga. Danas smo daleko sigurniji što se tiče rizika od poplava, kaže profesor, ali dodaje da to ipak nije dovoljno. I ne izdvajamo dovoljno, dodaje.

Neke su procene da Srbija godišnje treba da ulaže oko 90 miliona evra za odbranu – za deset godina s tim novcem (godišenje) bismo podigli nivo sigurnosti što se tiče rizika od poplave, kaže gost N1. On napominje da smo 2014.  imali gotovo dve milijarde evra materijalne štete. „Izdvajati godišnje 90 miliona evra jeste veliko opterećenje za budžet, ali nije veliko ulaganje ako ćemo za deset godina značajno povećati stepen sigurnosti“, kaže. Profesor  dodaje i to da investitori vode računa o toj vrsti sigurnosti, pre nego što se odluče za investicije u nekoj zemlji.

Ristić kaže da Srbija ima zavidan nivo spremnosti da se suoči s tim rizikom, pre svega jer ima izvanredan ljudski resurs, ali da kaskamo za materijalnim sredstvima za sam proces izvođenja preventivnih radova, kao i kad je u pitanju zaposlenje većeg broja ljudi. Ali, kaže da treba da smo zadovoljni.

Važna je, ističe gost N1, odgovornost lokalnih samouprava, pre svega u domenu urbanističkog i komunalnog reda, navodeći da su 2014. godine desetine hiljada tona đubreta i plutajućeg otpada zatvarale profile mostova, suženja rečnih i potočnih dolina, što je doprinelo poplavama. Dodaje da je potrebna i uspostava urbanističkog reda i navodi da se nelegalni objekti, na desetine hiljada njih, nalaze u zonama vodotokova koji imaju bujični karakter i takko mogu da preusmere bujice.

Klimatske promene vode ka tome da treba da naučimo da živimo s poplavama, dodaje profesor. „Očekujmo intenziviniju pojavu bujičnih poplava na teritoriji Srbije“.

Najkritičniji segment su upravo one. A profesor kaže da su problem i objekti koji se ne održavaju, jer nema novca. „Čak nemamo ni katastar izvedenih objekata… Država treba da izdvoji novac da se uradi katastar postojećih objekata, da se uradi nova karta erozije i da se napravi jedan nacionalni akcioni za borbu protiv erozije i bujičnih poplava“.

Kaže da se danas manje baca đubre u vodotokove nego pre 2014, ali da se to i dalje radi što je jedan civilizacijski minus za naš narod. Kaže da mediji treba više da rade na edukaciji građana kako da se ponašaju i šta da rade u slučaju zemljotresa, šumskih požara, poplava…