Delotvornost evropske meke moći

Vilijem Montgomeri Tokom 1996. i početkom 1997, kao tadašnji specijalni savetnik predsednika i državnog sekretara za primenu mira u Bosni, najveće sukobe i izazove imao sam ne s različitim bosanskim stranama, već u odnosu između naših ureda u Stejt dipartmentu i naših kolega u Pentagonu. Ljudi u uniformama i njihovi pretpostavljeni u civilu bili su uplašeni da bi naše trupe mogle postati meta u nekoj vrsti gerilskog ratovanja u Bosni (šteta što slična zabrinutost nije bila faktor za odlučivanje nekoliko godina kasnije u slučaju Iraka) i odlučni da ne dozvole nikakvu „puzajuću misiju“ koja bi ih zadržala u Bosni. To je značilo da su vojni krugovi usko definisali svoju misiju koja će obezbediti samo opštu sigurnost u Bosni. U njihovim očima sve drugo – od povratka izbeglica, preko izbora, do napora za rekonstrukciju – nije bila njihova briga ili odgovornost. Ubediti ih u suprotno značilo je stalnu borbu.
Ovaj stav bio je najizraženiji kad se radilo o hvatanju optuženih za ratne zločine. Američki vojni krugovi u to vreme su žestoko odbijali da na bilo koji način učestvuju u njihovom zarobljavanju zbog svih gore pomenutih razloga. Tako je u kritičnom postdejtonskom periodu Ratko Mladić davao TV-intervjue na skijaškim padinama Jahorine, a Radovan Karadžić otvoreno učestvovao na političkim skupovima i prolazio bez problema kroz punktove što su ih kontrolisali vojnici.
Taj stav se promenio sredinom 1997, kada su se Sjedinjene Države i njihovi ključni saveznici konačno složili da iskoriste svoje vojne i obaveštajne snage da uhvate ratne zločince. Klatno je tada počelo da se odlučno kreće prema drugom kraju spektruma, pošto je zvanična politika američke vlade postala da je hvatanje i Mladića i Karadžića suštinski važno za stabilizaciju balkanskog regiona i neophodan korak za potpuno povlačenje naših snaga i predaju odgovornosti za region Evropskoj uniji. Nakon što je doneta ta odluka, pre mnogo godina, zarobljavanje Mladića i Karadžića (i svih drugih optuženih ratnih zločinaca) bilo je glavni prioritet američke vlade – i EU. Upotrebom različitih „šargarepa i štapova“ insistirali smo da i sve vlade u regionu to smatraju prioritetom. Uprkos tim naporima i činjenici da je više od 130 drugih optuženih bilo uhapšeno ili ubeđeno da se preda, glavni politički i vojni lideri bosanskih Srba – Karadžić i Mladić – izbegavali su zarobljavanje.
Neposredni uticaj dramatičnog saopštenja da je Radovan Karadžić konačno uhapšen bila je provala međunarodne podrške Srbiji i njenoj novoj vladi. To je bilo doživljeno kao velika pobeda za one u Evropskoj uniji koji su se uspešno zalagali za konkretne korake podrške proevropskim partijama na nedavnim srpskim izborima. „Meka moć“ EU još jednom je pokazala svoju delotvornost: prvo prilikom pomoći da se uspostavi proevropska vlada, a potom u hapšenju jednog od najtraženijih begunaca na svetu. Ako se izuzme nekoliko manjih protesta, javna reakcija u Srbiji bila je prigušena. Najveći deo medijske pažnje usredsredio se na otkrivanje detalja o drugoj osobi koju je Karadžić stvorio tokom nekoliko poslednjih godina kao aktivni, pasionirani primenjivač alternativne medicine u Beogradu koji se nije ustručavao da drži javna predavanja i pojavljuje se u javnosti. Gotovo je nemoguće poistovetiti ovog bradatog čoveka s naočarima sa harizmatskim ratnim liderom za koga se pretpostavljalo da se godinama krije u nekoj pećini ili manastiru.
Cinici bi rekli da je vlada namerno odlučila da prvo uhapsi Karadžića, pošto on nikad nije uživao isti nivo javne podrške kao Mladić. Po tom mišljenju, Karadžićevo hapšenje bilo je „probni balon“. Ako je to tačno, Vlada mora biti ohrabrena nepostojanjem reakcije. Jedan od zabavnih/patetičnih/predvidivih događaja bila je brzina kojom su Socijalistička partija i ministar unutrašnjih poslova (Ivica Dačić) porekli da znaju ili da su odgovorni za hapšenje. Istovremeno, oni nisu pokazali spremnost ili želju da zbog toga ugroze novu vladajuću koaliciju.
U ovom trenutku nepoznato je hoće li Karadžić reći bilo šta o godinama u kojima je bio begunac. Biće zanimljivo hoće li reći istinu i verovatno još zanimljivije i kontroverznije ako s njom bude mešao neke laži i optužbe. Postoji neutaživa potreba i spremnost da se poveruje u bilo koju izjavu koju on može dati, koliko god ona bila neverovatna, o odnosima sa spoljnim vladama, srpskim zvaničnicima i Republikom Srpskom. U međuvremenu, istražitelji će proći kroz sve dokumente, sve telefonske pozive i sve druge dokaze koje mogu naći da otkriju tragove njegovog života kao begunca i saznaju više detalja o mreži njegovih jataka. Moguće je, na primer, da su isti izvori napravili lažna dokumenta i njemu i Mladiću. Otkrivanje takve veze moglo bi pomoći da se pronađe sam Mladić. U isto vreme, postoji mnogo pitanja bez odgovora i za srpsku vladu: kada se i kako prvi put saznalo za Karadžićev lažni identitet i njegovu lokaciju? Ko je u Vladi bio obavešten i kada.
Kako euforija zbog hapšenja bledi i umesto nje nastupa realnost, umnožavaju se izazovi. Mada dobija pohvale za hapšenje Karadžića, srpska vlada je ironijom dovela sebe pod veći pritisak nego ikad ranije da uhapsi Mladića i drugog preostalog begunca Gorana Hadžića. Hapšenje Karadžića „dokazalo je“ da ako Vlada zaista želi da to učini, ona može naći ove begunce. Izvesno je da nijedan od njih ovih dana ne može mirno da spava.
EU se suočava sa svojim izazovima. Srpski političari će je snažno pritiskati da primeni Sporazum o prelaznoj trgovini, što je prvi korak prema dobijanju zvaničnog statusa kandidata za članstvo u EU. Oni se nadaju da će ovaj status dobiti početkom sledeće godine. To će za EU možda biti teško da prihvati, pošto ima svoje probleme s neizvesnom budućnošću Lisabonskog ugovora i nekim izjavama s tim u vezi da proširenja ne može biti dok se to pitanje ne razreši. Osim toga, mnogi će nastaviti da insistiraju na hvatanju svih optuženih ratnih zločinaca pre preduzimanja sledećih koraka.
S izazovima se suočavaju i tužioci Haškog tribunala. Zanimljivo je uporediti optužbu protiv Miloševića za akcije u Bosni s odgovarajućom optužbom Karadžića. Optužba protiv Miloševića je sveobuhvatni pregled bosanskog sukoba u kojoj su pobrojani svi glavni akteri (uključujući Karadžića). Jedna od njenih centralnih tema, poduprta zapisnicima sa sastanaka Vrhovnog saveta za odbranu Jugoslavije, bila je uloga srpske vlade u donošenju odluka u događajima u Bosni – uključujući naročito Miloševića – ali i Jugoslovenske armije i paravojnih jedinica. Upadljiv kotrast tome je da se u čitavoj optužnici protiv Karadžića nijednom ne pominje ime „Milošević“ i da se u njoj spoljno mešanje ograničava samo na neke akcije Jugoslovenske armije. Optužnica se fokusira na političke lidere bosanskih Srba, pre svega Karadžića, kao odgovorne za ratne zločine što ih je počinila srpska strana. Još više zbunjuje široko poznata činjenica da se Mladić i Karadžić nisu slagali i da je Mladić često odbijao da sledi Karadžićeve direktive. Pored toga, dokumenti pokazuju da je Mladić bar do 2002. ostao na aktivnoj dužnosti kao oficir Jugoslovenske narodne armije. Kome je onda Mladić bio stvarno lojalan? Koga je smatrao svojim vrhovnim komandantom? Koliko su stvarne komandne moći imali Karadžić ili ostatak civilnog rukovodstva nad različitim srpskim vojnim i paravojnim snagama prisutnim u Bosni?