Demagogija i psihopatija

Umesto da se demokratija, po prirodi svojoj nameni i selekciji razvije u aristo-kratiju, tj. u vladu najboljih predstavnika – u pravom, prvobitnom smislu te reči – mi vidimo da demagoškom zloupotrebom demokratskih ustanova često izbija na površinu kakistokratija, tj. vladavina najgorih.

Sama demagogija u stvari je prastara pojava. Izvesnim demagozima, ako su inače bili jače individualnosti, u prvom momentu uspevalo je da postanu i krupnije istorijske ličnosti.

Poznati su primeri braće Grah u starom Rimu, Kola Rijencija (Nikole Laurencija) u papskom srednjovekovnom Rimu, Savonarole u Firenci, Pugačeva u Rusiji, Robespjera, Maraa i Dantona u Francuskoj revoluciji itd.

Drugi su ostajali bezimeni, izgubljeni u nevidljivoj potki vidljivih istorijskih događaja. Ali ima jedan značajan momenat koji našeg savremenog demagoga odvaja od svih tih starijih primera. Dok su raniji demagozi mogli da žanju svoju žetvu samo u izuzetnim i naročitim istorijskim momentima, gotovo redovnobuntovnih putem, u otvorenoj borbi protivu izvesnih sistema i vlastodržaca, danas može da ide na ruku demagogiji i samo državno i političko uređenje u svojim zakonskim oblicima.

Demagog može da se krije i pod demokratsko-ustavnim sistemom, zaštićen punom zaštitom države i društva. A ta vrsta demagogije daleko je opasnija od otvorene revolucionarne; ona omogućuje dublje i sistematičnije unutrašnje razaranje.

Danas može demagog, koristeći demokratske i ustavne institucije, u poluobrazovnoj sredini da se podmuklo uvuče i do najviših mesta državne uprave, i štaviše, ako ga na ramenima ponese propisan broj glasova, mora tu da bude i trpljen.

I onda se dešavaju poznata čuda; svese izvrće naglavce, zapada u neki vihor, a država dobija izgled lude kuće. Niko ne zna izlaza, svak oseća ruglo i naopakost situacije i sav je javno politički interes apsorbovan večitim trzavicama, borbama i krizama. Međutim, to i jest pravi cilj i biološki milje demagoga.

Kakva je u stvari psihološka i karakterološka struktura demagoga?

Demagog pre svega ima oštar njuh za prosečne i najraširenije instinkte gomile.

U tome njuhu i veštoj istrajnosti u iskorišćavanju dubokih instinkata gomile stoji sva naročita demagoška „genijalnost“. I drugi znaju za tu instinktivnu podsvest gomile, ali demagog gradi na njoj svesno i metodički. On se obraća na negativne psihičke poluge, naegoizam, zavist, lakomost i mržnju.

On vodi računao konkretnom prosečnom pojedincu, sasvim onim prikrivenim instinktima, koji biološkom snagom pokreću čoveka. U nezadovoljstvu i zajedničkoj mržnji najdublja je i najjača veza istovrsnih gomila. U to potporište zahvata demagog svom svojom snagom.

Pre svega, demagog se sam uživljava duboko u to psihičko podzemlje i spreman je da se unizi i spusti na tu ravan. Gomilu koja se dade – u momentima – povesti i za visokim etičkim herojskim ciljevima, on drži trajno pomoću nižih, ali zato dubljih, više organičkih egoističkih instinkata, osobito kad su to biračke, stranačke gomile koje treba naročitom demagoškom tehnikom trajno i organizovano držati na okupu.

Dobro zna pravi demagog da u sebi samom čuva izvesnu rezervisanost i udaljenost od gomile; samo po potrebi on ulazi „pod kožu“ gomili. Otuda onaj značajni dualizam i nelogičnost nad kojom se nevešti posmatrači snebivaju. Demagog to dobro zna, ali se na to nimalo ne obazire, nego su mu, štaviše, takvi kritičari smešni.

On samo ide svojim putem i vodi dalje svoju gomilu; ako ne radi tako, nije demagog od rase. U tom je duboko usađena crta moralnog i logičkog cinizma u karakternoj fiziognomiji svakog punokrvnog i rutinovanog demagoga. U njega nema etičkog stida i socijalne osetljivosti – to naročito i stalno upada u oči.

Demagog je predstavnik onog najdubljeg iracionalnog i amoralno, dakle onog vitalno najjačeg u čoveku, i tu je izvor svih njegovih snaga.

On laska egoizmu i sujeti gomile, neumorno podstrekava u njoj mržnju i zavist, zloupotrebljava zdrave ideje, iz mana i inferiornosti gomile gradi neke vrline i superiornosti, i čuva se kao žive vatre da ne bi pomenuo faktičke mane svoje gomile, da ne bi pridigao, vaspitavao i korio gomilu.

Sve druge grupe i klase napada besno i sistematski, bez obzira je li to opravdano ili nije; briše im se naprosto svako pravo na egzistenciju.

Još jedno dobro zna svaki rasni demagog: da je tim kulturom mržnje i egoizma izdajnik svih kulturnih vrednosti, a u tom leži i njegova izvesna kriminalnost. U svakom demagoškom zahvatu ima nečeg podmuklog kriminalnog i protivsocijalnog. To čini pojavu punokrvnog demagoga svakom istinski kulturnom čoveku neodoljivo gadljivom.

I demagog je „psiholog“, ali zasebnog tipa. Dok sociolog i psiholog-naučnik ide u prvom redu za apstrakcijama, generalizacijama i zakonima, praktični demagog-psiholog ide za konkretnim, tipično individualnim. Tu staje i tu ostaje.

Dok naučnik psiholog zaoštrava svoju apstraktnost i sheme i zakone celine, tražeći zakone socijalnih kohezija i evolucija, dotle se demagog dao na posao i dijagnozu jednim drugim organom i drugom intencijom.

NJegova je „histologija“ socijalnog tkiva mnogo praktičnija; on uzima samo po jednu, ali tipičnu ćeliju preda se i udubljuje se u njenu najintimniju građu. Ne zanima njega funkcija i interes ostalih raznovrsnih ćelija i njihovo skupno funkcionisanje; još manje „uslovi više evolucije“ u saradnji svih tih raznovrsnih tkiva.

Ne posmatra on naučnički sa neke više pogledne tačke; ne, on opipava, onjuškuje. Osluškuje i ona skrivena, podzemna titranja i jedva primetna treperenja, koja naučni psiholog u lovu na visoke i večite zakone i ne primećuje. Tako on sigurnim iskustvom napipava pravu žilicu.

Demagogija kao stalno životno zanimanje iziskuje znatne napore i golemu istrajnost. Ali koji je u stvari cilj demagoga?

Cilj će sam demagog formulisati, i to oštro i određeno. Krilatica mora da bude izražena kratko, ali zvučno. Fraze i blistave reči ponavljaju se do besvesti.

Ali, u suštini, sve su to samo sredstva. Stvarni interes naroda ili društvene klase nije ni na kraj pameti demagogu. Gomila ima njemu da posluži, i to prvenstveno samo njemu. On hoće da ima moć i pokorne glasova gomile. Kad jednom tu moć postigne, on će već dinamiku mase transformisati kako njemu ustreba. Kanalisaće je prema svojim potrebama, u nekom određenom smeru, ali tako da gomili ne dođe do svesti kada se prešlo na stranputicu.

Glavni mamac na udici demagoga jesu obećanja. Tu je on izdašan i neograničen; gomila to najvoli slušati i raditi obećanja i nagrne za prorokom i vođom.

A on, demagog, uživevši se strasno u tu celu instinktivnu sferu, u sve te laži i obmane, grdnje i mržnje, kao neki nosilac svega toga, pretvara se u puni inkarnaciju nižih instinkata gomile. Niko nije tako brz na jeftinom i lažno pogrđivanje tuđeg poštenja, tuđih ideala i tuđeg bića kao što to može da bude demagog, samo ako mu to može da posluži ma i za najmanji demagoški efekat. Psihološki to znači da on sam toga poštenja i osećanja vrednosti ličnosti nema.

Ali da bi se ispravno razvila sva ta svojstva i sve te delatnosti demagoga, sama amoralnost neće još dostajati. Čovek ipak mora da bude od neke zasebne strukture da bi mogao tako lako i neodgovorno masama obećavati zlatna brda, brisanje sa lica zemlje svih omraženih protivnika, koji nisu vredni da dišu vazduh itd.

Moralnu, tj. nemoralnu snagu za to smogao bi dan-danas mnogi političar i narodni vođa. Treba još nešto da pridođe. A to nešto dato je obično sa pravom i organskom amoralnošću zajedno: patološka crta u demagogovoj ličnosti.

Kriminal i patologija davnašnji su drugovi. Izgleda, u stvari, da je to po organskom ustrojstvu jedno te isto, i da je samo u ispoljavanju ukazuje jedanput kao patološko, a drugi put kao kriminalno. Ovo drugo naročito onda kada taku bolesnu organičnost „prevedemo“ u jezik socijalnosti i etičnosti.

Pravom demagogu mora da se cilj upilji u mozak svom silinom fiksideje. NJegov ceo psihofizički aparat „pomaknut“ je u tom određenom smeru: sve njegove emocije, svo mišljenje i svo nastojanje. Kao da ga je neka mahnitost obuzela. Regulativne kočnice (koje kod normalnog čoveka drže raznovesje) kod njega su popustile.

Upiljena fiksna predstava i zamisao apsorbuje sve. Sva veština i snaga intelektualnosti, sva energija volje zaoštrila se u pravcu cilja i ta glavna struja psihe povlači sve u sebe i obara sve oko sebe. Istrajan i neumoran, lukav i mudar za svoj cilj, on izlazi, s druge strane – u perspektivi posmatrača – smešan i neozbiljan. On mora da bude vođa, profet, reformator, i to ga čini slepim za sve ostalo. Jureći ruši sve oko sebe; zgranuta lica oko sebe on i ne vidi, udarce ne oseća.

Ne bira sredstva, ni etičkim ni estetskim merilom. Omamljen usput od kakvog udarca, on krivuda i tetura, ali juri i leti dalje. Ništa ga ne može omesti; sad je krajnje drzak, a sad krajnje kukavan, prema situaciji i otporu na koji naiđe. Neumornom brbljivošću i nametanjem hoće stalno na sebe da upozorava, ni trenutka ne sme da se izmakne očima gomile.

NJegova žeđ za javnošću neutaživa je; sve drugo mora u stranu, samo on mora da se vidi i čuje. I(ma nešto infantilno u toj maniji za javnošću (agoromaniji). Kao što dete koje, sedeći među odraslima, a razmaženo i naviklo da se svi oko njega komešaju, baca sve na zemlju i razbija kad vidi da niko na njega ne obraća pažnju, da bi iznova na sebe upozorilo -tako i psihopatski demagog mora stalno da izbacuje ma kakve izjave, samo da ne bi javnost od njega malo počinula.

Bilo po koju cenu, on mora sav interes javnosti da popije; prava mora cele svoje okoline.