Demokratije pred digitalnim izazovom

Pod tim silnicama, kada još dobiju političku i javnu podršku, stvaraju se mnoge bedastoće i iskliznuća, odnosno dolazi do manipulacija raznih boja i surogiranja uspostavljanja.

To je podaleko od čovekove društvenosti i etičnosti.

Zato je vladavina prava i zakona, jedna od najvažnijih karika u ostvarivanju dobrog društva, pa time samouprave i javne uprave.

Teško se može govoriti o instaliranju vrednosti, morala, odgovornosti u javnu sferu, ako u društvu postoje veliki deficiti vladavine prava.

Ovo ima ne malog povratnog uticaja na političku arenu društva.

Govor o političkom sistemu, koji počiva na vrlinama i moralu političkih aktera, ali i državljana, iznad svega zavisi od ostvarenosti vladavine prava.

U nestabilnim režimima, i ne samo u njima, treba nadasve ostvarivati vladavinu prava, jednako sa nalozima da se političari i građani moralno ponašaju.

Dakako iza institucija prava, zakona stoje neki ljudi koji se najčešće sakrivaju.

Jovan Komšić u knjizi „Demokratija i dobra (samo)uprava provocira prvorazredne teme uspostavljanja čoveka u njegovoj društvenosti, putem obuzdavanja političke superiornosti. Pokušava da ponudi ono što je najbolje i najizglednije u društvenoj teoriji i da traga za najmanje lošim rešenjima. Kud ćeš veći izazov?

Ova elaboracija nam naznačuje moguće odgovore pojmovno i procesno, interaktivno sagledavajući okvir, ambijent u kojem se odlučivanje i upravljanje odvijaju. Dobro je znano da svaki iskorak u društvenost, ma koliko motivisan dobrim namerama, rađa i ne male negativne posledice, artefakte. Neretko u primeni misaono logičnih, prihvatljivih rešenja – imamo probleme u specifikaciji, u rezultatima u praksi.

U središtu svojih promišljanja demokratija i dobre samouprave – kao etičkog imperativa, svakako je važna ne samo analiza interakcije već i aplikativni deo u poslednjim poglavljima knjige. Autor propituje kako ovu postsocijalističku stvarnost, tako i razvijena kapitalska društva. Društvenu zbilju u globalnim, regionalnim i lokalnim okvirima zapljuskuju goleme promene.

Ova knjiga o tome i te kako vodi računa. Na delu je kapitalizam bez kapitala, veštačka inteligencija kao zamena za ljudski rad, mašinsko učenje kao oblik radne snage, etc. Imamo kapital skriven u neuronima i silikonskim čipovima – procenjuje se da 500 najvećih kompanija u svetu imaju u svom vlasništvu samo dvadeset procenata kapitala koji može da se opipa, a ostalo je neopipljivi kapital.

Radikalno se menjaju odnosi vlasnika kapitala i vlasnika radne snage. Znanje i inovacije dolaze u prvi plan i postaju ključni izvor nove vrednosti. Marksova akcentiranja upotrebne i prometne vrednosti postaju sve aktuelnija, a posebno pitanja o upotrebnoj vrednosti kao stvari po sebi, o kojoj mi ne znamo šta je i zašto je.

Na tim polazištima razigrava se neviđena moć metafizike. S druge strane Harare i drugi futuristi kažu da su dugovečnost i sreća ključni projekti XXI veka. Ne bez razloga se tvrdi da je ekologija dominantna nauka u ovom veku.

Dakle, živimo tektonske promene u proizvodnji života. Kako donositi najmanje loše odluke i podržati čoveka u njegovoj emancipaciji?

Na ove i slične tehnološke izazove, koji uveliko menjaju proizvodnju – da li imamo korespodentne odgovore?

Sve je očitije da ni nacija ni klasa ne mogu davati ozbiljne odgovore na izazove digitalnog sveta, na dominaciju algoritama.

Repriza „divljeg kapitalizma“, što se dogodilo u postsocijalističkim vrenjima Istočne Evrope i Zapadnog Balkana, očito nije izgledni put.

Upućeni smo da tragamo za drugim rešenjima organizovanja političke infrastrukture, a posebno za drugim matricama vršenja vlasti i odlučivanja.

Da li je liberalni skup ideja, koji danas dominira u ovim turbulencijama, odista izgledan put u građenju ljudske društvenosti?

Da li kapitalizam uspešno može funkcionisati bez kriza, arogancije, imperijalnih apetita, bez rivala, bez nekog socijalizma? Da li svetu danas i sutra trebaju nove pokretačke snage, da ne kažem revolucionarni subjekti?

Ova i druga slična pitanja svakako treba artikulisati i tragati za rešenjima koja uspostavljaju čoveka u njegovoj društvenosti.

Digitalni svet, a to uviđa i Jovan Komšić u najnovijoj knjizi, proširuje granice političke demokratije i stremi da od korporacija stvori novu „političku i kulturnu silu“, da neutralizuje državu, da političku moć preseli u kompanije.

Ako ovome dodamo da društvene mreže sve više pokušavaju da odu od „nade i revolta“, da pokrenu mase ? onda se nesporno stvara nova konfiguracija subjekata koji utiču na tokove odlučivanja.

Ima podosta teoretičara koji smatraju da nauka odnosno društvena teorija nema tu sposobnost da predvidi šta će se dogoditi sutra.

Društvene nauke nisu „gledanje u bob“ i pouzdani prognozeri budućih procesa i odnosa u društvu.

Takođe ima gledišta koja smatraju da dobro i egzaktno sagledavanje prošlosti i sadašnjosti i te kako može definisati konture i projekcije budućnosti.

Podsetio bih na jedan odgovor Hegela svojim učenicima. Pitali su ga: „Da li Minervina sova izleće u sumrak ili u zoru?“ „Ponekad u sumrak, a ponekad u zoru?“, bio je njegov odgovor.