Demonska priroda umetnosti

Ovo je zanimljiv fenomen koji ukazuje na promenljivost umetničkog bića, naime, umetnost od juče nije isto što i umetnost danas, a pogotovu ne umetnost od sutra. Kada je promovisana ideja o smrti umetnosti vidimo da umetnost vaskrsava i umire sa svakim novim danom. Ali vaskrsavajući menja svoj oblik ili lik pa svakodnevno moramo postavljati pitanje njenog ili lika ili bića. I u ovome je paradoks, naime ukoliko umire i vaskrsava ona potvrđuje svoju metafizičku prirodu ali je ova umetnost od „danas“ pa na dalje lišena metafizike koja po definiciji pripada ako ne više umetnosti kao takvoj uopšte, onda samo onoj staroj.

Zanimljivo je stanovište koje iznosi Andrić u svom „Razgovoru sa Gojom“. Tako on preko Paola, umetnika sklonog mistici piše: „Između umetnika i društva postoji, u malom, isti jaz koji postoji između Božanstva i sveta. Prvi antagonizam samo je simbol drugog.“ Pa onda objašnjava:

„Mi stvaramo oblike, kao neka druga priroda, zaustavljamo mladost, zadržavamo pogled koji se u ‘prirodi’ već nekoliko minuta docnije menja ili gasi, hvatamo i izdvajamo munjevite pokrete koje nikad niko ne bi video i ostavljamo ih, sa svim njihovim tajanstvenim značenjem, očima budućih naraštaja. I ne samo to. Mi svaki taj pokret i svaki pogled pojačavamo jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji. To nije ni preterano ni lažno i ne menja, u osnovi prikazani fenomen, nego živi uz njega kao neki neprimetan ali stalan pečat i dokaz da je ovaj predmet po drugi put stvoren za jedan trajniji i značajniji život, i da se to čudo desilo u nama, lično. Po tom višku koji nosi svako umetničko delo kao neki trag tajanstvene saradnje između prirode i umetnika, vidi se demonsko poreklo umetnosti. Postoji legenda da će Antihrist, kada se bude pojavio na zemlji, stvarati sve što je i Bog stvorio, samo sa većom veštinom i sa više savršenstva. NJegove pčele neće imati žaoke i njegovo cveće neće tako brzo venuti kao što vene ovo u našoj prirodi. Time će on namamiti lakome i lakoverne. Možda je umetnik preteča Antihrista. Možda se hiljade i hiljade nas ‘igramo Antihrista’, kao što se deca, usred mira, igraju rata. Ako je Bog stvorio i učvrstio oblike, umetnik je onaj koji ih stvara za svoj račun i utvrđuje ponovo; falsifikator, ali nezainteresovan falsifikator po instinktu, i zato opasan. Umetnik je tako tvorac novih, sličnih ali ne jednakih pojava i varljivih svetova po kojima ljudsko oko može da šeta sa uživanjem i ponosom, ali kroz koje se, pri bližem dodiru, propada odmah u ambis ništavila.“

Izrečeni stavovi zapravo postavljaju pitanje dve stvarnosti, stvarnosti umetničkog dela, lažne stvarnosti i one druge objektivne, realne, ili božanskom voljom stvorene stvarnosti. Kako dovesti u vezu ove dve stvarnosti? Da li su međusobno uslovljene ili su potpuno neovisne? Andrić zaključuje ovaj put preko lika slikara Goje: „Ja sam i tada osećao, kao što danas znam, da je sve što postoji jedna jedina stvarnost, a da nas samo naši instinkti i nejednake reakcije naših čula zavode da u mnogostrukosti pojava kojima se ta jedina stvarnost objavljuje vidimo izdvojene i zasebne svetove, različne po osobinama i po suštini. A ništa ne postoji od svega toga. Postoji samo jedna stvarnost sa večitom plimom i osekom nama samo delimično poznatih a uvek nesumnjivo istih zakona.“ Ovako shvaćena, umetnost bi bila produkt naše kolebljive i nestalne čulnosti u sudaru sa svetom i njegovom stvarnosti. Ničeg metafizičkog, ničeg božanskog, ničeg izvorno stvaralačkog, jedna laž koja zavodi nekom svojom istinom, istinom o čulu, obliku, doživljaju, formi. Subjektivnom izrazu „delimično poznatih a uvek nesumnjivo istih zakona“ stvarnosti.

U nedovršenom romanu Omer paša Latas, Andrić na primeru slikara Vjekoslava Karasa koji je došao u Bosnu da portretira pašu razvija ideju demonskog u umetnosti kroz recepciju umetnosti od strane muslimanske konfesije: „I za pojavu ovog stranca mula Šaćir je našao u knjigama objašnjenje. Sad je svojim sugrađanima tumačio šta je to : slika i slikar, unoseći se pritom uvek sabesedniku u lice i govoreći muklim šapatom, bez prekida, kao da čita ili baje. Ponoviti mulino kazivanje, a bez njegova daha i pogleda, bilo bi nemoguće; a ukratko i otprilike rečeno, govorio im je ovo: Ovaj svet, sa svim svojim dobrima, lepotama i slastima, prolazan je i privremeno dat na uživanje čoveku, koji je i sam jedan od najprolaznijih stvorova u tom svetu, malo trajniji od trave i rose. Zato čoveka čeka beskonačan život na onom svetu, posle smrti. Tako je Bog, jedini i veliki, hteo i odredio. A nečisti duh, večiti protivnik svih božijih odredaba, plače nad ovim svetom od srdžbe i besa što ne može da zaustavi njegove prolazne oblike, da ih učini trajnima, da njima okuje i zarobi čoveka na zemlji, i da mu tako zauvek zatvori vrata raja. Slikanje ovog sveta, to je pokušaj da se on zadrži u svojoj prolaznosti i ovekoveči. Lud, bezbožan, opasan pokušaj. Stoga čovek i ne sme da slika ni da vaja ništa od tih prolaznih stvorenja, ni ljudskih ni životinjskih, jer je to protivno božjoj volji i odgovara satanskim težnjama i namerama. A onaj ko to čini, taj je zao čarobnjak i sihirbaz, đavolji ortak i pomoćnik, i tako će mu biti kako radi. Kad se bude, na onom svetu, svima sudilo, njemu će onda reći: ‘De, stvori sada, ovde, i oživi likove koje si za života hteo da zadržiš smrtnom rukom na prolaznoj hartiji!’ I kako on to neće moći, biće bačen u oganj pakleni, zajedno sa svojim bezbožnim slikama; slike će se pretvoriti u plamen i pepeo, a on će ostati da gori i da se muči večito, po zasluzi.“ Ono što Andrić ovde nije zabeležio a što se još uvek da čuti kod muslimana je da melajčad / anđeli/ ne ulaze u kuću u kojoj se nalaze slike. Ovo bi dublje posmatrano upućivalo na predegzistentni događaj kada je Bog stvarao čoveka i pozvao anđele da mu se poklone, pa se svi pokloniše sem Ibliza /Šejtana/ jednog od njih, a zapravo Bogu najomiljenijeg, onog kojeg će „prokleti Božija ljubav.“ Dalo bi se zaključiti da je slika Iblizovo delo.

Tako je uspostavljena trijada: Bog ? stvaralac, prolaznost stvorenog sveta, i slika koja se opire prolaznosti i koja u sebi nosi dah stvaralaštva, ulazeći tako u domen božanskog i protivrečući mu. To se baš ne prašta. Stari zavet je kategoričan: „Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dolje na zemlji ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti jer sam ja Gospod Bog tvoj.“ Ovde je takođe zanimljivo primetiti da ova naredba dolazi Mojsiju dok on razgovara sa Bogom, a u njegovom odsustvu njegov narod pravi zlatno tele i klanja mu se. Međutim ovde treba ukazati na jedan zanimljiv inače skriven detalj. Samarija, jedan od Izraelićana je video anđela Gabriela na konju koji je trebalo da povede Mojsija do Boga na vrhu Sinajske gore, pa je uzeo šaku zemlje ispod konjskog kopita i bacio je u vatru u koju su Jevreji bili bacili posuđeni zlatni nakit i onda izlio zlatno tele. /“Ja sam vidio ono što oni nisu vidjeli pa sam šaku zemlje ispod izaslanikove stope uzeo i bacio, i eto tako je u mojoj duši ponikla zla misao „, objašnjava Samarija./ Kuran 20-96/. Očigledan je magijski momenat koji koristi prisustvo Duhovnog bića, anđela objave. Iz duha ove zabrane proizilazilo bi da je čovek sklon klanjanju likovima a sam politeizam je računao sa mnoštvom likova ? bogova, pa bi u ovome bilo i upozorenja lakovernoj i naivnoj ljudskoj prirodi koju može zavesti lepota i uverljivost ljudske kreacije. A ko zavodi? ? zna se, sotona sa kojim je Bog sklopio ugovor do sudnjeg dana da će mu dokazati koliko je čovek jedno nestalno i varljivo biće nedostojno božije kreacije i poštovanja. Ali u ovoj naredbi ima nečeg i naivnog. Naime ako je čovek toliko vredan kao kreacija da je određen božjim namesnikom na zemlji, kako je moguće da ga opčara i skrene sa božjeg puta ništavno rezani lik ili naslikana slika. Hrišćanstvo se nije pridržalo ove naredbe već je svoje bogomolje ispunilo slikama/pravoslavlje/ ili i slikama i skulpturama / katolicizam/. Islam je ukrasio svoje džamije ornamentikom i pismom odustajući od likova. Moglo bi se zaključiti da lepota opčinjava ali da jedna dolazi od Boga a druga od božijeg protivnika. Božiji protivnik slika čoveka i čak samog Boga slika kao čoveka. Ima u tome lukavstva kod katolika – upregnuti antibožiji duh da zavodi čoveka kako bi ostao vezan za katoličku crkvu. Za crkvu ? da, ali da li i za Boga?, bilo bi pitanje koje se može postaviti. Pravoslavlje je manje ambiciozno ? ono šematizira i pojednostavljuje sliku, dajući do znanja da se više radi o znaku, dijagramu, simboličkoj predstavi. Ove slike bar ne zavode, one su samo biblijska reč u slikama, čitljivi tekst za nepismene. Sa jedne strane, likovno delo može biti spektakl koji zasenjuje ili simbolička predstava, znak koji upućuje. Slika lišena prepoznatljivih likova ne nalazi mesta u hramovima hrišćanstva ali je našla mesta u džamijama koje nisu hramovi već samo mesta za molitvu. Ta slika je kaligrafsko pismo ? slika znakova, slova i reči, ispisanog božanskog govora. Ali zastanimo za trenutak. Zar sam Hristos nije i čovek a ne samo bog ili njegova majka, zar nije živela kao obična devojka među ljudima? Da, pa kako bi hrišćanstvo odustalo od njihovih predstava kad su oni i materijalni? Onda se druga zapovest nužno ne mora odnositi na samo hrišćanstvo. Ali sa judaizmom i islamom stvari stoje drugačije. Bog je transcendentan, nespoznatljiv, ničemu sličan, pa se ne može ni zamisliti a kamo li predstaviti. Ali Muhamed kaže : Bog je lep i voli lepotu“. Znači da je lepota božanskog porekla pa je jedno od NJegovih imena ? Lepi. Ali problem sa božanskom lepotom je što se ona ne može kodifikovati, ona je neuhvatljiva i nesamerljiva.

U svom Rečniku zaljubljenika u islam, antropolog Malik Šebel, razvija ovo pitanje božje lepote spram preovlađujućih dogmi. On naglašava da priroda islama nije nužno ikonoboračka navodeći za primer persijsku minijaturu.

“ Razmišljanje bi sada moglo da se proširi i na sam pojam Boga koji nešto zabranjuje. Zaista, ukoliko Bog u islamu ostaje nešto potpuno neprikazivo, znači li to da je nestalo i svake zapitanosti o njegovom pravom izgledu? Isto pitanje bi se dalo postaviti i u vezi sa Đavolom, koji budući da o njemu ne raspolažemo nijednom, ni lepom ni ružnom ‘zvaničnom’ slikom, /što delimično potvrđuje njegovu nebesku i unekoliko svetu prirodu/, može polagati prava na to da u delima smrtnika bude prikazan na privlačan način. Kako bi izgledala ta đavolja lepota i kakvu bi ulogu on poprimio u islamu ako bi u očima ljudi jednog dana postao podjednako lep kao neki anđeo? Premda islam nije izričito zabranjivao prikazivanje ljudskih bića, ipak je nesporno da je dugovečna tradicija satanizovanja takvih prikaza onemogućila njihov nastanak. Za najrigoroznije bogoslove, lepota ostaje prokletstvo koje večito treba držati na oku, pa čak i satanizovati. Pritom se prvenstveno ima u vidu spokoj pobožnih duša, počinak njihovih tela i čula. Za razliku od ružnoće – koja ima svoju društvenu ulogu, u meri u kojoj usmerava ka sebi sva nespokojstva, iznoseći na videlo deo potisnutih napetosti ? lepota je subverzivna, pa je zato treba odgurnuti u stranu, zauzdati, uništiti. Najstroži bogoslovi kao da namerno previđaju prorokovu izreku /hadis/ u kojoj kaže: Bog je lep i /On / voli lepotu’. Sa stanovišta islama, Bog Stvoritelj mora biti lep. Voleti lepotu je skoro izlišno pošto je sve što On stvara prekrasno, nenadmašno i neuporedivo, u tolikoj meri savršeno da bi se dalo zaključiti kako NJegova Uzvišenost lepotu gotovo ne bi mogla voleti više od ružnoće budući da u sebi sjedinjuje obe. Otuda bi lepota bila samo dodatni razlog da ga obožava onaj buntovni čovek koga je stvorio, hranio i najzad oterao od sebe, izloživši ga onom vidu stradalaštva koje nazivamo Istorijom“ ? piše Šebel.

Ali odavde proističu mnoga problematična pitanja koja autor eksplicitno saopštava.

„Ako zabrana figurativnog prikazivanja u islamu nije bila način da se zaobiđe ljudska lepota, ako je predstavljala neki vid nepriznatog ikonobraniteljstva muslimanskih sveštenika, čemu je onda služila? I obratno, ako je ljudsko biće lepše od sve druge Božije tvorevine, iskrsavaju sva moguća pitanja u vezi sa antropomorfnom predstavom božanskog, pa možda i samim postojanjem Boga. Šta ako bi čovek sebe obožavao, ne iz želje za suprotstavljanjem Bogu, već naprosto iz potrebe da se poveže sa sopstvenom suštinom? Iz poštovanja prema vlastitoj osobenosti, koja je ujedno osobenost Stvaranja u celini, pa time i samog Boga ? kako je definiše Karl Gerštner u Oblicima boja: ‘Iza te predivne umetnosti krije se podjednako predivno osnovno načelo… U onome što mi smatramo stvarnošću, islam vidi tek privid one prave stvarnosti, koja je božanske, duhovne prirode. Predočiti to iskustvo, cilj je islamske umetnosti.’ Kaligrafija, mozaik i arhitektura u islamu su uzdignute na rang svete umetnosti, umetnosti koja stišava uznemirenost osobe obuzete sumnjom donoseći joj spokoj i koja posvećuje veliku pažnju sublimaciji božanskog entiteta /Allaha/. Usled toga, štovanje Jedinog Boga nije samo izvodljivo, već i preporučljivo“ – zaključuje Šebel.

Dakle ako je ovaj svet samo privid onda bi i stvaranje lepote umetnosti na njemu bilo više stvar demonskog, opsena unutar opsene – san unutar sna. Shodno tome smrt je buđenje /“ Probudimo se kad umremo“ – hadis/. Ali kakva je ta stvarnost našeg „budnog stanja“? Da li nam je dato da je čak naslućujemo? Ona je carstvo APSOLUTNE LEPOTE, NEIZRECIVE I NEDOSANJANE. Ne znači li ovo da je umetnost koja je bila neodvojiva od lepog bila samo izraz čovekove potrage i težnje da se bar kroz koprene privida približi Bogu? Da se poveže sa njim. Ako su igde Čovek, Đavo i Bog našli prilike da se međusobno povežu bilo je to na fonu lepote i umetnosti koja računa sa njom.

Dakle, kakva je ta nova umetnost koja učestalo vaskrsava nakon smrti one stare? /Morali bismo uzgred primetiti da ideju „smrti umetnosti“ prati ideja „smrti Boga“/. Šta to dakle može ispuniti biće umetnosti, odnosno njen sadržaj koji je iscurio sa lepotom? Jedan od odgovora – pametna, kontekstualna laž – koncept, ideja, misao, rečju ideologija.