Demostat o protestu „Srbija protiv nasilja“: Kolona koja ćuti, nezadovoljstvo koje raste

Hiljade građana izašlo je na ulice Beograda, Novog Sada i drugih gradova na protestu „Srbija protiv nasilja“, na koji su pozvale stranke parlamentarne opozicije, zbog reakcija države nakon dva masovna ubistva.

I iako veliki broj građana odluku da izađe na ulicu nije doneo zbog poziva opozicije, već kako bi iskazali pijetet prema žrtvama i zatražili odgovornost, učesnici protesta su zajedno sa opozicijom okarakterisani kao ološ koji napada Srbiju i hoće predsednikovu glavu, dok je Aleksandar Vučić već najavio svoj skup, „najveći ikad”, za 26. maj.

U zemlji u kojoj se predsednik države, premijerka i članovi vlade ne udostoje da odu ispred škole u kojoj se desio masakr i u Mladenovac da odaju počast nastradalima i koji se bez skrupula bave manje-više samo odbranom svog rejtinga, teško je očekivati empatiju i spremnost na dijalog, koji nam je kao društvu preko potreban.

Nezadovoljstvo i bunt građana su opravdani i samo će rasti, jer nije realno da vlast ispuni zahteve iznete na protestu, ali je pod velikim znakom pitanja da li će opozicija uspeti da artikuliše tu energiju, navode sagovornici Demostata.

Sociolog Srećko Mihailović kaže da opozicija do sada nije pokazala minimum saglasnosti oko najosnovnijih pitanja i da se zato može sumnjati u uspeh njihove akcije, dodajući da je iluzija da građani sami, kao pojedinci ili masa, mogu da dovedu do promena.

Profesor FPN Zoran Stojiljković smatra da najava „kontramitinga” sugeriše visoku nesigurnost vlasti, koja pokazuje mišiće kako bi predupredila poteze opozicije, te dodaje da se nada da će vlast u  međuvremenu shvatiti da je dijalog neophodan i da ova vrsta političke pretnje treba da ostane samo na nivou iskaza, jer nam ne treba nova serija sukoba.

Kriminolog Dobrivoje Radovanović navodi da je nedopustiva politizacija tragedija, od strane vlasti ili opozicije, ali da je reagovanje države na proteste katastrofalno, budući da ogroman broj ljudi nije izašao na ulicu iz političkih ili opozicionih razloga, već da državu opomene da mora da radi ono što joj je dužnost, a to je da zaštiti građane.

Mihailović: Otkud potreba za okupljanjem naroda kad imaju vlast u celoj Srbiji  

Postoji jedno opšte pravilo kojeg se pojedini političari odriču ili ga ne znaju, a drugi nedovoljno razumeju – ako nećemo narod na ulici, onda moramo da imamo valjanu Skupštinu i valjane izbore.

Srbija nije imala slobodne, poštene i demokratske izbore, parlament joj liči pre na cirkus nego na političko telo od najvišeg autoriteta, kakvo bi trebalo da bude, a u takvoj situaciji i vlast i opozicija posežu za ulicom i privremenim angažovanjem naroda za određene političke ciljeve, kaže u razgovoru za Demostat sociolog Srećko Mihailović.

I dok treba razumeti one političke partije kojima je to jedini način, jer sva druga legitimna sredstva ne funkcionišu, ostaje pitanje otkud potreba za okupljanjem naroda onima koji imaju vlast u celoj Srbiji, na nivou Republike, pokrajine i opština, pa i mesnih zajednica.

„Očigledno da se i jedna i druga strana bori istim sredstvima. Ako je opozicija izašla na ulice, sad će njima vlast da pokaže koliko ljudi može da okupi, koliko autobusa i sendviča da im pripremi”, kaže Mihailović i dodaje da u takvoj situaciji opozicija teško da može da ima pravi odgovor.

Govoreći o protestima koje su organizovale opozicione stranke, Mihailović kaže da ćemo tek videti da li će oni postati masovniji.

Kako navodi, do sada opozicione stranke nisu pokazivale dovoljno jedinstva niti minimum saglasnosti oko najosnovnijih pitanja, zbog čega se može sumnjati u uspeh njihove akcije.

S druge strane, vlast, koja u svojim rukama ima državu, reaguje kao i do sada.

„Država je partijska, a opozicija tek povremeno i ponekad podigne glavu i pokazuje svoje potencijale”, kaže on.

Mihailović ističe da postoji jasan povod za protest i da zato nije opravdan atak na partije opozicije sa tvrdnjom da imaju lošu motivaciju, jer u situaciji u kojoj su sve institucije i pojedinci politizovani do krajnjih granica, a politika instrumentalizovana, ne može da se govori o lošim i dobrim motivima.

„Svaka strana koristi svaku priliku, oni koji su na vlasti zameraju ovima koji nisu u vlasti iste stvari koje i oni čine. Opozicija je prihvatila igru koju su nametnuli naprednjaci i stranke koje su im prethodile. Mislim da to nije dobro, jer je to igra na tuđem terenu sa tuđim metodama i strategijama”, naveo je Mihailović.

Upitan da li se nezadovoljstvo građana može artikulisati bez političkih stranaka, Mihailović navodi da je to floskula koja nema racionalne osnove.

„Iluzija je da građani kao pojedinci ili masa mogu nešto ozbiljno učiniti u politici bez određene organizacije, ideološkog koncepta, ali činjenica je i da partije opozicije, ovakve kakve jesu, ne mogu ništa da učine bez građana”, rekao je Mihailović.

On ističe da je potrebna kooperacija i saradnja, a da opozicione stranke nisu do sada bile u stanju da animiraju svoje potencijalne pristalice i da ih angažuju u dovoljnoj meri, kako bi pokazali svu snagu građanskog otpora.

„Distanciranje od politike i političkih stranaka, ma kakve bile, ne vodi ničemu, i tu ni nade u uspeh nema”, navodi on i dodaje da je spontanost u redu, ali samo u okviru određenog organizovanog koncepta, te da mora da postoji vođstvo, jer je sve drugo anarhija, ali u lošem značenju.

Sa protesta su, između ostalog, zatražene ostavke ministra unutrašnjih poslova Bratislava Gašića i direktora BIA Aleksandra Vulina, smena Saveta REM-a, gašenje štampanih medija i tabloida koji promovišu mržnju i nasilje, oduzimanje nacionalnih frekvencija televizijama koje promovišu nasilje, kao i hitno sazivanje sednice Narodne skupštine na kojoj će se razmotriti odgovornost Vlade Srbije i bezbednosna situacija u zemlji.

Upitan da li očekuje da će zahtevi sa protesta biti ispunjeni, Mihailović navodi da su zahtevi pragmatični, ali preveliki, da se sa njima izlazi prebrzo i da je uspeh u takvim slučajevima redak.

Mihailović navodi da je Srbiji potrebna radikalna promena sistema i rasturanje dosadašnjeg koncepta partokratske države, što, ocenjuje, opozicija nije u stanju da uradi niti pokazuje znake da to hoće, što odbija građane.

„Opozicija jednostavno ne pokazuje dovoljno svoj drugačiji identitet u odnosu na stranke koje su do sada bile na vlasti i teško je nekom prosečnom građaninu kojem je stalo do sebe i svoje porodice, grada i zemlje, da uvidi razlike između ovih i onih partija. Nisu svi isti, ali se prikazuje ta istost u vokabularu, u ponašanju u skupštini, koje je ispod svakog nivoa”, navodi on.

Mihailović zaključuje da mi nemamo državu svih građana, da je država u Srbiji partijska, partije su u rukama njihovih vođa, dok je život podređen profitu i interesima najmoćnijih ljudi.

Stojiljković: Ova situacija je test normalnosti za političke aktere

Profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stoljković za Demostat kaže da je trenutna traumatična sitaucija u Srbiji, u kojoj je politička kriza samo jedan od elemenata, dokaz duboke krize i rascepa vrednosti i da traži dijalog, empatiju i solidarnost, ali da su to vrednosti kojih nema.

Dodaje da ga je ohrabrilo to što je protest bio sećanje na žrtve i što je protekao u miru, tišini i izvan politike.

On navodi da je lista zahteva možda preširoka, ali da sadrži i relativno opravdane zahteve, čak i za pristalice vlasti.

Njemu je, navodi, ključna sednica parlamenta koja bi se bavila stanjem nacije.

„Ali, veliko je pitanje da li mi možemo u ovakvoj atmosferi da održimo nešto što će biti pristojno i argumentovano i što neće biti stvar dalje politizacije”, navodi on i ističe da su šanse za to manje otkad je predsednik SNS i Srbije pozvao na okupljanje pristalica 26. maja.

Stojiljković smatra da ta najava sugeriše visoku nesigurnost vlasti, koja se prikazuje kroz pokazivanje snage i mišića, kako bi se predupredili potezi opozicije i naroda.

„Do čega će to dovesti, pitanje je. Za sada je to najava kontramitinga i pozivanje na veću podršku, a nadam se da će u međuvremenu iz strukture vlasti shvatiti da je dijalog neophodan i da je ova vrsta političke pretnje nešto što treba da ostane samo na nivou političkog iskaza. Nama nova serija sukoba ne treba. Potreban nam je makar ograničeni dijalog”, naveo je on.

Upitan može li se ta najava mitinga uporediti sa Miloševićevim kontramitinzima iz devedesetih, posebno sa onim iz decembra 1996. godine, kad je tokom građanskih i studentskih protesta Milošević organizovao kontramiting na Terazijama, Stojiljković odgovara da je taj događaj pokazao dokle može da dovede treniranje mišića i pokazivanje snage – do pogibije i teškog ranjavanja ljudi.

Dalje političko zaoštravanje nije put kojim treba da se ide, došlo je konačno vreme za ono što smo davno zaboravili, a to je argumentovani dijalog, navodi Stojiljković.

Ova situacija je, ističe on, test normalnosti za političke aktere, pogotovo one koji su na vlasti.

Na pitanje da li je Vučić taj test već pao, profesor odgovara da je predsednik Srbije do sada pokazivao razna lica, da igra više igara i da na njega utiče više faktora i upozorenja, te da treba još da vidimo da li će doći do racionalne političke kalkulacije i odustajanja ili je već krenuo putem političke iracionalizacije i konfrontacije.

On ističe da je stvaranje pristojnog političkog života važan element normalizacije društva.

Zato nam ne treba neka vrsta daljeg unutrašnjeg zaoštravanja niti izbori samo radi izbora, koje vlast raspisuje samo ako je sigurna da ih dobija i koji ne otvaraju važna pitanja, već argumentovani dijalog koji će pružiti i odgovore potrebne ovom društvu, zaključuje Stojiljković.

Radovanović: Država snosi dobar deo odgovornosti za tragedije

Kriminolog Dobrivoje Radovanović navodi da je nedopustivo da, bilo vlast bilo opozicija, politizuju tragedije koje su se prethodne nedelje dogodile u Srbiji.

Ali, ako ljudi kažu da će da izađu na ulice da protestuju jer država nije uradila nešto, onda to nije politika nego opomena državi šta treba da radi – da se bori protiv nasilja, smatra Radovanović i dodaje da su građani dužni da s vremena na vreme opominju državu.

Radovanović navodi da su protesti građana opravdani i da se njihova akcija, motivisana pokretanjem države da preduzme preventivne programe i da se bori protiv kriminala, ne može smatrati neprijateljskim odnosom prema vlasti.

Potezi dela opozicije da iskoriste tragedije kao razlog za borbu protiv vlasti nisu u redu, ali je još katastrofalnije reagovanje države na proteste građana, jer ogroman broj ljudi nije izašao na proteste iz političkih ili opozicionih razloga, već da državu opomene da mora da radi ono što joj je dužnost, a to je da zaštiti građane.

On ističe i da vlast deluje poptuno neadekvatno, unapred politizujući sve događaje.

Dodaje i da je jaka opozicija veoma korisna za normalno obavljanje državnih poslova, kakva je kontrola vlasti.

Govoreći o nasilju u školama, Radovanović kaže da se mnogi izazovi koji se u državi ne rešavaju pravovremeno i na pravilan način pretvaraju u političke probleme.

Vršnjačko nasilje je društvena pojava koja postoji oduvek i koja će uvek i postojati, nezavisno od toga ko je na vlasti i kakav je društveni sistem, a manifestuje se u raznim oblicima, među kojima je krajnji oblik primena fizičkog nasilja.

Navodi da dva slučaja masovnih ubistava nisu za poređenje, ali da mogu da izazovu seriju imitacija od strane adolescenata, te da država toga mora da bude svesna.

Radovanović ističe da država snosi dobar deo odgovornosti za ono što se desilo i u školi u Beogradu i u Mladenovcu.

Prema njegovim rečima, prevencija kriminala i nasilja u školskim sistemima nije odgovarajuća, a u škole se uvode neke procedure za koje je u drugim zemljama empirijski utvrđeno da ne daju rezultate.

Kako navodi, odgovornost države je to što, prema njegovim rečima, ne postoje pravi programi za prevenciju nasilja i droge u školama, budući da psiholozi i pedagozi u školama nisu snažan faktor prevencije.

Odgovornost države je i činjenica da nema svaka škola policajca ili, i ako ga ima, on opslužuje više školskih ustanova, iako je empirijski dokazano da je prisustvo policajca u školi visoko preventivno kad je reč o sprečavanju nasilja i kriminala u školama.

„Potez države da sada omogući prisustvo policajca u svakoj školi je jako dobar, ali je zakasneo, jer je provociran masovnim ubistvom”, navodi on.

Radovanović, međutim, smatra da je otkup oružja kao mera promašena stvar jer se do sada više puta promovisala dobrovoljna predaja oružja bez kazne koja nije dala rezultate, budući da mali procenat ljudi to i uradi.

„Procenat ilegalnog oružja koji učestvuje u krivičnim delima je 80 odsto, a 20 odsto je legalno oružje. U Srbiji postoji između milion i šesto hiljada i dva miliona komada oružja u ilegalnom posedovanju”, navodi on.

On smatra da država mora da vrši kontrolu posedovanja oružja i da preko bezbednosnih službi mora da otkrije ko poseduje ilegalno oružje.

Dodaje da moraju da postoje stalne, sistematske akcije za suzbijanje kriminala i droge, a ne ad hok akcije kada se dogodi neki zločin.