Depeša Vašington

Najzad mi izlazi knjiga u prodaju. „Depeša Vašington – Kako je nastao Srpski kokus u američkom Kongresu“, knjiga koja je ugledala svetlost dana i koju će čitaoci moći da kupe u „svim bolje snabdevenim knjižarama u zemlji“, uopšte je bila moguća zahvaljujući razumevanju i interesu Danasa i Dan grafa, kao i neumornog i sjajnog Grujice Spasovića. Osećam čast i odgovornost što je prva knjiga koju sam napisao izašla baš za Danas. Kada mi je Gruja javio da je izašao prvi oglas za knjigu u Danasu i da moram da potpisujem knjigu na Sajmu knjiga, bilo mi je drago ali i neprijatno, pošto nisam imao dosad takvih iskustava. Gruja me je uveravao da je to sve dobro i da od petka, dakle sutradan, moram na štandu Danasa da potpisujem knjigu dva sata, kao i u subotu. Radovao sam se tom novom iskustvu, susretu sa zainteresovanim čitaocima i svrstavanju među pisce… kako to zvuči veliko i kako sam još daleko od toga.

S druge strane, mi u Levici Srbije pripremamo vanrednu Skupštinu našeg pokreta, koja bi trebalo da se održi u subotu. Grozničave pripreme su u toku, potrebno je usvojiti novi Statut, osvežiti rukovodstvo i olakšati rad. Dolaze ljudi iz cele Srbije.

Provodim ceo dan u pripremama za potpisivanjem, pozivam meni bliske ljude da dođu, pripremamo Skupštinu Levice Srbije.

Počinju i prvi pozivi novinara da im dam neku informaciju o prvoj knjizi. Neki od njih se skoro dve godine nisu javili, što zbog našeg tvrdog opozicionog statusa, što zbog hroničnog potcenjivanja i doživljavanja Levice Srbije kao nebitnog faktora u opoziciji. U kojoj, jel, sve vrvi od giganata i velikih partija. Rado svima odgovaram i uviđam da moja knjiga, koja je u stvari preuranjena biografska proza, izaziva interesovanje i kontroverzu. To mi se sviđa.

Petak, 27. oktobar

Od ranog jutra zvoni telefon i odgovaram na pitanja o knjizi. Uporedo trčim sa saradnicima da privedemo kraju sve pripreme za subotu i vanrednu Skupštinu Levice Srbije. Čujem se sa dvadesetak predsednika naših odbora iz Srbije, dodatno objašnjavajući promene u novom Statutu i to šta se događa u Beogradu, kako idu pregovori opozicije za izbore i slično. Odlazim na Sajam knjiga i štand Danasa. Tamo ljubazni ljudi iz ovog meni omiljenog lista organizuju prvo razgovor sa mnom, koji se prenosi onlajn. Hala Media marketa deluje prazno. Nema prevelikog interesovanja. Dolazeći na štand Danasa prolazim pored štandova Kurira, Telegrafa, Srpskog Telegrafa i Pečata, Večernjih novosti. Nema ljudi na štandovima, nema previše zainteresovanih. Krajičkom oka vidim neke drage ljude iz Demokratske stranke kako sede i daju neke izjave za Telegraf i za list Alo na njihovom štandu. Na samom štandu Danasa su za dugačkim stolom poređani primerci moje knjige „Depeša Vašington“. Zauzimam mesto, obavljamo zanimljiv razgovor za čitaoce Danasa i one koji su to gledali onlajn i čekam da čitaoci priđu, kupe knjigu, koju bih im onda potpisao. Bila je solidna zainteresovanost i ljudi prvo polako, pa onda sve više, prilaze, kupuju knjigu, slikaju se sa mnom i daju mi primerak da im potpišem. To mi zaista laska i osećam se neugodno u svojoj novoj ulozi koja nije politička. Prilaze ljudi i traže da se slikamo. Video sam i neka meni draga lica koja nisam video godinama. Sve protiče svečano i lepo, sa puno optimizma i smeha. Odmah nakon toga jurim da posetim oca u bolnici, koji je na svu sreću dobro i stabilno. Tako završavam taj dan, sa osećanjem radosti zbog prve knjige i brigom za oca. A sutra ponovo potpisivanje, Skupština Levice Srbije i veća gužva na Sajmu.

Subota, 28. oktobar

Odmah ujutru odlazim na Sajam knjiga, na štand Danasa na Media marketu u Hali 3 da sačekam zainteresovane čitaoce moje knjige, da im potpišem primerak i da na adekvatan način promovišemo „Depešu Vašington“. Za razliku od petka, odmah se vidi daleko veća zainteresovanost, kupovina moje knjige i veliki broj ljudi koji prilaze, fotografišu se, komentarišu, razgovaraju. Bila je velika gužva na štandu Danasa. Video sam da je prošao ministar Vulin, ali nije se zaustavljao. Ubrzo nakon toga, vidimo grupu novinara i foto-reportera kako se tiskaju sa brojnim obezbeđenjem i saradnicima ministra Dačića. Glodur Danasa Draža Petrović spremno uleće pred Dačića, koji je prišao našem štandu, i nudi mu da potpiše Proglas za slobodu medija. Dačić odbija. Bljeskaju blicevi fotoaparata prisutnih reportera i cela ministarska svita prilazi stolu za kojim sedim i potpisujem knjigu. Dačić prilazi i pruža ruku. Nema osmeha, ni kod njega, ni kod mene. Zna on kako sam otpušten u ministarstvu i šta mislim o njihovoj vlasti. Pita me „Šta imaš u toj knjizi?“. Kažem: „Mnogo toga, samo tebe nema. Ne brini. Tad si bio vlast, kao i sad.“ Poslao je odmah saradnika sa 500 dinara da kupi primerak. Nije bilo posvete.

Ubrzo nailaze meni dragi ljudi iz Levice Srbije, novinari raznih redakcija. Dogovaramo intervjue. Prilazi i poštovani Kulačin iz Šapca, Femić iz Kurira. Kad, eto i Vuka Jeremića. Poklonio sam mu primerak knjige i napisao posvetu. Bilo mi je drago što je došao da se pozdravi i podrži. Posebno me je obradovalo to što je moj dragi drug i komšija, Zoran Kesić, došao sa sinom na štand Danasa, kupio knjigu sa posvetom i što je i na taj način dao podršku „mladim piscima“ kao što sam ja. Rekao sam mu da je knjiga takva da se čita za 24 minuta. Bilo je puno smeha.

Čuo sam se sa doktorima i bratom i saznao da mi je otac bolje i stabilno.

Posle potpisivanja knjige, jurim na Skupštinu Levice Srbije, gde u društvu brojnih delegata iz cele Srbije usvajamo novi Statut i članove predsedništva, Izvršni odbor i principe za formiranje Glavnog odbora. Razgovaramo otvoreno i kritički o dešavanjima u opoziciji i grozničavim pripremama za beogradske a možda i parlamentarne izbore. Bilo je divno provesti celo popodne u društvu sjajnih ljudi iz Levice. Posle sa nekolicinom odlazimo na piće u obližnju Knez Mihailovu ulicu, ali nema nigde mesta da bi se popila kafa. A nema ni vode. Jedva smo našli neki kafić. Posred Kneza prolazi procesija sa krstovima, plakatima Valjevske Gračanice i porukama protiv NATO i EU. Čuje se tiho crkveno pojanje jednog od ljudi u procesiji, na megafon. Stojimo i propuštamo njihovu kolonu, ne želeći da remetimo njihov red. Gledaju me sa iskrenim, negativnim, emocijama. Ipak, ne kažu ni reč. Razumem ih. Verovatno nisam u skladu sa onim kako oni vide ljude. Nisam po toj meri. Poštujem njihovo mišljenje i sve protiče mirno.

Nedelja, 29. oktobar

Javljaju mi da je prodaja knjige na Sajmu bila odlična. To me raduje. Ipak, još ne može da se kupi u knjižarama. Uveravaju me da će i to biti uskoro. Idem kod brata na ručak u Novi Sad. Pričamo o ocu, vlasti, teškoćama, neplaćenim računima… uobičajene teme za nedeljni ručak.

Umoran, odlazim za Beograd u susret sjajnoj seriji „Senke nad Balkanom“. Uživam posle napornog dana u izuzetnom ostvarenju. Raduje me da su Bjelogrlić i RTS pokazali da možemo imati ostvarenje na nivou velikih kuća, kao što su HBO i Netflix. Sama tema je intrigantna i atraktivna za gledaoce. Uživao sam. Posebno mi je drago kako su realno prikazali tadašnje prilike u Kraljevini, kao i ulogu Belih Rusa. Jedno veliko bravo. Isto tako, Radoš Bajić je ponovo napravio odličnu seriju, koja se takmiči u rekordnoj gledanosti sa „Senkama nad Balkanom“. I Radoš je pokazao naše „Mućke“ i pravo lice naših predgrađa, koje mnogi odbijaju da vide. Mislim da je nekima lepše da misle da su im prabake i dede bili bankari i prinčevi iz Senki, a ne stanovnici Jatagan male ili Radoševe Ostružnice. Između skoro svakodnevnih monologa predsednika Vučića, gledam „Senke nad Balkanom“ i „Psi laju“. I Bjela i Radoš su pokazali da znaju da naprave gledane i kvalitetne serije i da su majstori svog zanata. Između njih, gledamo Vučića. Gledamo i slušamo nervozu, agresiju, laži, fingirane podatke. Učini se čoveku da je daleko bolje po ceo dan sedeti u Radoševoj Ostružnici ili Bjelinoj Jatagan mali nego slušati ovo skoro svaki dan. No, bledi taj nekada veliki portret vođe.

Ponedeljak, 30. oktobar

Ceo dan sam na telefonu i na sastancima sa ljudima iz Levice Srbije. Dajem intervju za Nedeljnik. Povod je knjiga „Depeša Vašington“. Dobijam pozive sa nekoliko TV, naravno ne sa onih pod kontrolom režima. Vidim da će cela nedelja biti puna aktivnosti u medijima, ali i jačanjem naših odbora po Srbiji. Dobijam poziv za dve tribine o Kosovu, sa sjajnim sagovornicima. Imam utisak kao da na momente postoje senke pluralizma i slobode u Srbiji. Kao, pričamo, debatujemo, razmenjujemo ideje i argumente. Znam da je to privid i da ovaj štetočinski režim ostavlja mala ostrva slobode, na koje posle može da se poziva i da pokušava da od svih tih časnih primera napravi smokvin list. Neće im uspeti.

Utorak, 31. oktobar

Odlazim na tribinu o „Unutrašnjem dijalogu o Kosovu“ koju organizuje Institut za evropske poslove u Kulturnom centru Beograda. Bilo je sjajno, sa odličnim sagovornicima Radom Trajković, Nenadom Čankom i izuzetnom Oljom Bećković. Bila je dobra posećenost, razmena argumenata i ideja. Bila je to prilika da ljudi pokažu svoje stavove i da čuju pitanja i komentare mnogobrojne publike. Zaista izuzetno veče u kojem sam uživao.

Sreda, 1. novembar

Dan počinjem razgovorima sa ljudima iz Levice Srbije i dugačkim intervjuom za dva nedeljnika. Povod je knjiga, ali i dolazeći beogradski izbori. Veče protiče uz dobru knjigu.

Četvrtak, 2. novembar

Gostovanje na N1 kod sjajne Minje Miletić i nakon toga odlazak u redakciju Danasa na dodatne dogovore oko knjige. Posle toga odlazim da Olji Bećković odnesem primerak knjige „Depeša Vašington“, radi pripreme intervjua sa mnom u petak za NIN. Spremam se tokom večeri za gostovanje rano ujutru na TV Naša i pokušavam da razumem neke ljude iz opozicije koji su nezadovoljni mojim porukama na N1. Ipak, završavam dan sa nadom u razum i buduće pobede. Nikad nam nisu bile potrebnije.

Autor je predsednik Levice Srbije i autor knjige „Depeša Vašington“