Desimir Tošić (1920-2008): Deset godina posle

Stasao je u prvoj, monarhističkoj, na sopstvenoj koži doživeo njen slom, i pred komunistima pobegao u slobodan svet. U drugoj je, socijalističkoj, iako fizički odsutan, taj emigrant sa doverskih stena Albiona intenzivno bio mentalno angažovan oko njenog popravljanja. Vratio se, i Jugoslavija se pred njegovim očima opet raspala, i opet je pred srpskim porazima napuštao zavičaj i umro u slobodnom svetu.

Krajem osamdesetih prošlog veka, kao što se odlučilo i u drugim jugoslovenskim republikama, Slobodan Milošević i Socijalistička partija Srbije uveli su višestranački sistem, uspostavila se prećutna abolicija svih političkih emigranata koji nisu pripadali terorističkim organizacijama. Nadležne institucije su digle rampu, garantovale bezbednost, uspostavili su se kontakti i među prvima se vraćaju lideri jugoslovenske Demokratske alternative – LJubo Sirc u LJubljanu, Adil Zulfikarpašić u Sarajevo i Desimir Tošić u Beograd. Sa Tošićem godinama ranije su već održavali vezu Dragoljub Mićunović i Aleksa Đilas. Tošić ulazi u novoformiranu Demokratsku stranku i njim samim trebalo je da se pokaže da je ta stranka Mićunovića, Koštunice, Čavoškog i Đinđića autentični nastavak stranke legendarnih prvaka građanske Srbije LJube Davidovića i Milana Grola. I ta iluzija se kasnije razvejala, ali se tih godina rađala nada da se ipak kreće ka nekim boljim vremenima.

Tošić je pripadao malobrojnoj intelektualnoj i republikanskoj srpskoj i jugoslovenskoj emigraciji. Za razliku od 90 posto gibaničarske, šajkačke i klero-monarhističke emigracije, folklornog nacionalizma i kafanskog patriotizma, polupismene, nesposobne da nauči jezik sredine u kojoj se našla, i autogetoizirane, a sa terorističkim planovima, Desimir Tošić se sa Božidarom Vlajićem, Živkom Topalovićem, Evgenijem Jurišićem, Ivanom Pajićem, te Vane Ivanovićem etablirao u zapadnoevropskom društvu. Održavao je kontakte sa intelektualnom kremom i u Jugoslaviji, sa profesorima, lekarima, književnicima, novinarima. Pripadao je, dakle, najvišem intelektualnom krugu srpske emigracije okupljenom u Savezu Oslobođenje i pisao u „Našoj reči“.

Bilo mu je neprihvatljivo da terorizmom ruši Novu Jugoslaviju i bacio se na pero da publicističkom aktivnošću konstruktivno pridonese razvoju društva i liberalizaciji komunističke države. Žestoko je osuđivao komunističku represiju, jednako kao i majski masakr 1903., i na silu izglasan Vidovdanski ustav, streljanje hrvatskih predstavnika u Skupštini, šestojanuarsku diktaturu kralja Aleksandra, ali i ustaška klanja Srba, masovan i morbidan zločin nikada do tada izvršen na Balkanu. Sa velikom pažnjom pratio je politički život u Jugoslaviji, od jednog kongresa Saveza komunista do drugog, od ustava do ustava, i studiozno razotkrivao stranputice „revolucije koja teče“. Osamdesetih godina je svoju dobronamernost i spremnost da pomogne pokazao predlogom komunističkim vlastodršcima da Demokratska alternativa uđe u Socijalistički savez radnog naroda koji je inače, po definiciji i u stvarnosti, okupljao nekomuniste, vernike , ljude van vladajućeg partijskog profila. Do smrti je verovao (i praktikovao) da se društveno-političkom kritikom i kritičkim uvidom u istoriju Srbija može probuditi, civilizovati, te se sam svrstavao među istomišljenike Zorana Đinđića, Latinke Perović, Olge Popović Obradović, Nikole Samardžića i drugih nacionalno i građanski odgovornih srpskih intelektualaca. Tošićevi tekstovi objavljeni u knjigama „Stvarnost protiv zabluda“, „O ljudima“, „Kritikom ka prosvećivanju“ i „Crkva, država i društvo“ neće skoro izgubiti aktuelnost, i lucidnošću proživljenog znanja dijagnosticiraju sve što je dobro i sve što je loše za dalji opstanak – naravno, „Ako mi imamo pameti…“ kako se sam Tošić na jednom mestu podrugnuo.

Potekao sa juga Srbije, nosio je u sebi južnjački elan vital, veselu okretnost, optimizam i mekoću Nišlije, a oštro je iz Londona kritikovao i staru i novu Jugoslaviju. I kada se ponadao da se 1. septembra 1990. godine vratio u konačno oslobođenu Srbiju, pogodilo ga je teško saznanje da je ona zarobljena sama sobom. Kao i svi emigranti verovao je da je komunistički režim odgovoran za sva zla i čim padne – sve će se vratiti u normalno stanje. Bila je to, shvatio je kasnije, iluzija. Godinu dana pred smrt u razgovoru za „Nedeljni telegraf“ poverio nam je da je „bez obzira na greške, Jugoslavija bila ozbiljna zemlja“. Tog februara 2007. godine najviše ga je uznemiravao, kako je govorio, „bosanski lobi“ koji je zauzeo pozicije u medijima i državi, upoređivao ga je sa „Šestom ličkom“ iz 1945., i strahovao je da će svojim militantnim srpstvom državu Srbiju opet uvući u neki rat na Balkanu, kao što se to još od hercegovačke bune pa do Radovana Karadžića događalo. Primećivao je da Srbi iz Srbije nisu toliko nepopustljivi u zahtevima, niti fanatizovani, kao što su sunarodnici izvan Srbije, koji žive, ili su živeli, izmešano sa katolicima i muslimanima.

Što je duže boravio u zavičaju, sve više se topila njegova vedrina, pa je u Beogradu sumorno zaključivao:“Mi smo još uvek napušteno društvo, poluprimitivno, primitivno“. Čak je podsećao i na reči Mihiza, sa kojim se uglavnom politički nije slagao, da „naši ljudi nisu svesni koliko je Srbija jedno zapušteno prigradsko naselje. Nije reč o Evropi, reč je najpre o nama!“ A ko smo to „mi“? Subjekti ovdašnjih prilika i neprilika za Tošića su „naši ljudi, stanovnici“ i naglašava „neću reći – građani“. Još uvek se tu radi o radikaliji, o „jednoj čudnoj kombinaciji paganskog seljaštva, arhaičnog četništva, areligioznog pravoslavlja, površnog dinastičkog monarhizma, izblesavljenog slovenofilstva, intelektualne hajdučije, vrlo ograničenog slobodarstva i naše antiorganizacijske stihijštine“. Celo to klupko je još uvek van urbane civilizacije. Zapisao je da je „naša zemlja“ posle raspada komunističke Jugoslavije „metež, pakao i cirkus“. Opominjao je da Srbi nisu „integrisana nacija“, a žive pored Slovenaca i Hrvata koji jesu. Sve ono što je ovaj autohtoni Srbin iz Srbije, kosmopolita, trezven i skroman, želeo da ne budemo – mi smo u međuvremenu postali, i sve ono što je želeo da odgurnemo – mi smo prihvatili. Emigracija ga nije ogorčila, ali duži boravak u Beogradu jeste.

Snagu i ubedljivost Tošićevim političkim analizama sadašnjosti je dalo njegovo suvereno i kritičko poznavanje srpske i jugoslovenske prošlosti koje razbija uvrežene nacionalističke stereotipe i razmetljivo klaustrofobično srbovanje. Pogrešno je idealizovati bilo koju epohu iz prošlosti, smatrao je Tošić, i nabijati kao noj glavu u pesak. Posle pada komunizma mora se stvoriti novi politički i društveni identitet saobrazan modernom svetu. Srbija je pre 1914. bila zatvorena, zagušljiva, palanačka sredina. Između dva rata sa nedozrelim kapitalizmom bila je trula od korupcije, masovno se pretrčavalo iz stranaka u opoziciji u stranke na vlasti. Moralno-političko prostituisanje srednje klase je „proizvodilo haos i mrtvo more bezidejnosti i apatičnosti širokih narodnih slojeva“. U toj Jugoslaviji je slogan „Za kralja i otadžbinu“ otvarao vrata svim mogućim prestupima. U toj „srećnoj zemlji – ironičan je Tošić – 350 srećnih izabranika skakalo je na noge s poklikom „Živela vojska“, da bi se bespomoćno u Krunskom savetu pred 25. mart 1941. zaključilo da nismo vojnički spremni ni da se branimo“.

A 2004. godine Tošić opominje da smo postali „jedna od najmračnijih zemalja u političkom smislu na jugoistoku Evrope“. Koliko smo „moralno neuravnoteženi i mentalno i nervno rastrojeni“ pokazuje što umesto „žute“, mi imamo „crnu štampu“ koja svakodnevno poziva „na linč i optužuje takoreći sve političke ljude za ubistva i krađe“. Umesto ozbiljnih razgovora imamo „neprestana ismevanja“. Kultura je odbačena, njen prostor ispunjavaju „pesnici narikače“, razvijaju se kult policije i kult vojske, neprestano se huška na rat – „od vremena Drugog svetskog rata nisu se pojavile tolike količine mržnje i osvetoljubivosti“. Tvrdimo da se haški sud „ustremio na nas i da nas kolektivno optužuje“, a da li je ijedna zemlja na Balkanu, pitao je Tošić, imala stranku koju je osnovao profesionalni ubica i profesionalni pljačkaš banaka u Evropi, a Srbija je toj stranci na izborima redovno davala 200-300 hiljade glasova? Da li je ijedna zemlja na Balkanu imala toliki broj ljudi koji se „profesionalno“ bavio terorističkim akcijama, pitao je dalje ovaj borac za civilizovanu Srbiju i javno prozvao pravoslavnu Crkvu, šta čini ona u tom pogledu, jer je istorijski najodgovornija. Naš nacionalni problem je terorizam, konstatovao je Tošić, Srbiji je danas potreban konsenzus protiv terorizma, jer „kakva je to država koja je toliko suverena da u njoj teroristi mogu još uvek da prete i ubijaju?“

Tošić je posle ubistva Đinđića predlagao da se stvori široki kulturni front koji bi se borio: protiv mafije – inače ćemo nestati kao istorijska i pravna država; protiv apstinencije na izborima (jer to je neodgovornost i nihilizam); protiv primitivizma (jer to je mentalna i društvena retardacija); protiv rehabilitacije Nedića, LJotića i saradnika okupatora (nema jugoslovenske savezničke vlade koja ih 1945. godine ne bi izvela na sud); protiv restauracije monarhije i Karađorđevića (nasilno su izglasani 1903. na krvavi presto, izvršili su državni udar 1929., od 1941. do 1946. potpuno se kompromitovali, monarhije u Evropi su danas živi fosili); protiv iluzije da smo mi pobednički narod (samo su nam saveznici omogućavali da učestvujemo u zajedničkoj pobedi, kad god smo sami ratovali doživljavali smo poraze, kao devedesetih).

Upravo zato što su mu deda i stric bili pravoslavni sveštenici, a i on sam vernik, Tošić je bio protiv klerikalizacije društva (jer smo po ustavu sekularna država, jer to nije hrišćanstvo već manipulacija praznoverjem, i nikada nije bilo da se političari krste u javnosti, niti su stranke imale svoje slave). Pobunio se, a gotovo niko drugi nije, protiv „politikanstva episkopa pravoslavne Crkve“ i njihovog naknadnog histeričnog antikomunizma (jer su svojevremeno sa komunističkim režimom živeli u slozi i ljubavi, jer su vodeći ljudi Crkve na niskom obrazovnom i moralnom nivou, mnogo su kvalitetniji sveštenici na nižim stepenima hijerarhije). I konačno, upozoravao je Tošić, nikako ne smemo dozvoliti oživljavanje sukoba iz prošlosti, a najpogubnije bi bilo vratiti se natrag u rat između partizana i četnika.

Iskusnom oku političkog opservatora nije promaklo da je ravnomerno rastao intenzitet konfliktnosti i u Srbiji i na Balkanu, kao da neko intencionalno generira retrogradne energije iz prošlosti, i on se pitao:“Da li nas velike sile i njihove agencije šalju na ove besputne puteve? Ono što nam se bude dogodilo u sledećim mesecima i godinama, biće samo naša krivica“.

NJegovo strahovanje podseća nas da bi na ovim prostorima komunisti teško zadobili i održali vlast da Josip Broz nije imao imperativnu podršku Vinstona Čerčila. Obilato je Zapad slao pomoć dok je Broz uspostavljao diktaturu, kult ličnosti i ukidao ljudska i građanska prava. Kada su Čerčila prekorili „Zašto podržavaš tog Broza, pa on je komunista, zavodi diktaturu?!“ stari imperijalni lisac im je uzvratio pitanjem:“A što to vas uzbuđuje, da li ćete vi da živite u Jugoslaviji!“ Može neko biti i diktator, Zapad će ga, dok je u službi njihovih interesa i voleti i podržavati. Tošić se na kraju pomenutog intervjua u „Nedeljnom telegrafu“, prisetio zagonetke iz svog emigrantskog života:“Meni je bio neobjašnjiv britanski odnos prema Titu. Za njih je on bio originalna ličnost. Englezi su voleli i njegove pudlice. Ukoliko ste u ono vreme govorili nešto ružno o njemu u Londonu niste mogli da dobijete stipendiju. NJihov ekskluzivni časopis o kraljevskim porodicama objavljivao je stranice o njemu. Ni prema kome drugom u spoljnoj politici Englezi nisu bili toliko sentimentalni“. I ta ljubav je trajala sve do Titove smrti i pada Berlinskog zida.