Desnica u protestu

„Kad je reč o protestima, DSS ima svoje uzuse i nije se često pojavljivao na protestima. Praktično su drugi protestovali umesto njih i to ne bih mogao oceniti kao distanciranje predsednika od vlastite partije. Naprotiv, to je stil koji DSS neguje od svog nastanka“, smatra politikolog Vladimir Goati.

Imajući u vidu da ankete javnog mnjenja tvrde da se između 60 i 70 odsto građana protivi ulasku Srbije u NATO, protesti DSS, kao stranke koja najozbiljnije artikuliše ovaj stav, nisu ni izdaleka bili masovni, mada su ih interno pohvalili naprednjaci Tomislava Nikolića, koji su se savršeno držali po strani po pitanju beogradskog evroatlantskog vojnog samita. Naprednjaci su nezvanično ocenili da ideja DSS da u prvom planu budu mladi ljudi koji se bune protiv NATO ima jači i smisleniji efekat od paljenja zastave ovog vojnog saveza ispred zgrade Predsedništva na Andrićevom vencu, koje su u prisustvu jakih policijskih snaga uspeli da izvedu radikali sa gotovo kompletnim rukovodstvom na licu mesta. Nikolićeva SNS u sudovima prema svojoj matičnoj radikalskoj stranci može da bude pristrasna, ali su i jedni i drugi odskora uspeli da prostorno izmeste polje političke bitke. Naime, do pre par meseci, izuzev sporadičnih primera, mesto za protestne skupove nije bio prostor oko zgrade na Andrićevom vencu u kojoj radi predsednik Srbije i DS Boris Tadić, ali je od kraja aprila i višesatnog okupljanja naprednjaka tokom Nikolićevog neuspešnog pokušaja da izazove izbore glađu i žeđu, prvi put označen kao glavni centar moći ispred kojeg se demonstrira.

Drugi čovek SNS Aleksandar Vučić odmah je po okončanju NATO skupa i pazeći da ga ne pominje mnogo, ispred Predsedništva održao pres-konferenciju na otvorenom, na taj način komentarišući navode iz Tadićevog intervjua RTS prethodne večeri, u kome je rekao i da bi mu kao predsedniku bilo teško da sarađuje sa naprednjačkom vladom, jer bi povratak Nikolića na vlast značio i ponovnu izolaciju Srbije.

Slavljen, pak, pre deset godina kao čovek koji je posle pobede nad Slobodanom Miloševićem zemlju izveo iz izolacije, Koštunica sada optužuje Tadića da polutajno Srbiju učlanjuje u NATO. Sve postkomunističke zemlje prvo su postale članice vojnog saveza pa onda EU, DS besomučno gura Srbiju u NATO, ali ne želi da se o tome mnogo zna, protesti nisu deo izborne kampanje nego nastavak akcije od prošle godine kada je prikupljeno 200 potpisa intelektualaca protiv zapadnog vojnog saveza, tvrde u DSS. Srbija u NATO nije tema, jer niti mi hoćemo tamo, niti nas oni traže, ali je saradnja ekonomski probitačna, pravo na proteste predstavlja deo demokratskih sloboda, ulazak u EU je istorijski čin i zbog odnosa u regionu, očekuje nas tri milijarde evra evropskih fondova, navode uglavnom funkcioneri DS. Osim što su se po pitanjima NATO, Kosova i EU dve stranke sa predznakom demokratska u nazivu razišle na suprotnim polovima političkog spektra, ovakva dijalektika celu scenu vraća na stadijum ili-ili iz devedesetih, samo u obrnutoj varijanti. Sad je pitanje da li Tadić, u takvoj međusobnoj isključivosti na unutrašnjem planu, može da stvori kreativna rešenja koja tako često pominje, na spoljnopolitičkom. Prema nezvaničnim izvorima, spoljnopolitički cilj vezan za EU uzda se u važeći američki strateški princip definisan u vreme Džordža Buša starijeg da će se sve geografske zemlje Evrope pre ili kasnije naći u EU, a za Kosovo, u mogućnosti da se iznađe originalno rešenje koje neće biti po uzoru na neka već poznata i predlagana (uključujući i taj famozni Išingerov plan o međusobnom nepriznavanju dve Nemačke za koji DSS tvrdi da je odbio dok je bio na vlasti).

„Unija je postala veća i opreznija je sa novim članicama, a kod nekih je došlo do zamora od proširenja. Međutim, ne mislim da su vrata za Srbiju zatvorena. SAD ne misle da bi trebalo da budu zatvorena“, rekao je ove nedelje Filip Gordon, pomoćnik američkog državnog sekretara za evropska i evroazijska pitanja. U svetlu ovakvog stava povremeni Tadićevi bojkoti regionalnih skupova mogu da budu protumačeni kao uzvraćanje na činjenicu da su dve susedne zemlje, Hrvatska i Crna Gora ispred Srbije u evrointegracijama (Hrvatska upravo zatvara poslednja poglavlja pregovorima i smatra se da je datum prijema u EU jul 2013, dok Crna Gora čeka datum početka pregovora, a Srbija se nada da će ih izboksovati na proleće 2012). U svemu tome, i u odnosu na NATO ipak je najvažnija simbolika – ovaj vojni savez toliko razvijan u vreme hladnog rata prvi put je imao borbeno dejstvo protiv srpskih snaga u Bosni 1994. kako ističu njegovi protivnici, a ipak je održao samit u Beogradu, ni tri nedelje nakon što je, posle 16 godina skrivanja, uhapšen Ratko Mladić. Nikakve trgovine nije bilo, kaže Boris Tadić opovrgavajući navode da je Mladić „dat“ za prihvatanje kandidature EU, i dosledno, od prvog saopštavanja ove vesti, ustrajava u tome da je odluka doneta u Savetu za nacionalnu bezbednost, telu koje je inače poslednji put bilo u žiži javnosti kad je pre nekoliko godina smenilo Zdravka Ponoša sa funkcije načelnika Generalštaba zbog sukoba sa Draganom Šutanovcem, ministrom odbrane. Mladić je u dva navrata, na nekoliko sati i oba puta tokom pojavljivanja pred sudom, istražnim u Beogradu, i većem za ratne zločine u bivšoj SFRJ u Hagu, izašao iz legende i pokazao stvarno lice – ograničenog i zadrtog čoveka koji je vodio kaznenu ekspediciju a ne vojnu operaciju. Pre i posle toga mitologizacija je nastavljena – od detalja njegove porodične tragedije, do toga da kobajagi pobeđuje u šahu Vojislava Šešelja. Zašto NATO ili nedavno potpisano učešće u odbrambenim i bezbednosnim misijama EU kao što je borba protiv somalijskih pirata, mogu biti gori od toga?

Neutralnost Srbije

U ime Srbije, sporazum o tranzitu NATO snaga potpisao je u leto 2005. tadašnji ministar spoljnih poslova državne zajednice Srbije i Crne Gore Vuk Drašković, a parlament ga je ratifikovao u jesen iste godine, da bi krajem 2006. Srbija pristupila NATO Partnerstvu za mir. Odluku o vojnoj neutralnosti Skupština Srbije donela je u okviru Rezolucije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka, usvojenoj decembra 2007. sa 220 od 250 glasova u parlamentu. Rezolucija se odnosila na Kosovo, a jedan njen član utvrdio je vojnu neutralnost na sledeći način: „Zbog ukupne uloge NATO, od protivpravnog bombardovanja Srbije 1999. bez odluke Saveta bezbednosti UN do Aneksa 11 odbačenog Ahtisarijevog plana, u kome se određuje da je NATO ’konačan organ’ vlasti u ’nezavisnom Kosovu’, Narodna skupština Republike Srbije donosi odluku o proglašavanju vojne neutralnosti Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka o tom pitanju“. Poslanicima su se obratili i predsednik Srbije Boris Tadić i tadašnji premijer Vojislav Koštunica, a odredbu o neutralnosti kritikovali su LDP i G17.