Veran Matić: Desničari su preobučeni šljam na koji institucije ne reaguju

Ono što me zabrinjava dosta dugo i na šta ukazujem u svakoj prilici je velika predvidivost kada je reč o novinarima i medijima koji se pojavljuju kao mete napada, pretnji, uznemiravanja, omalovažavanja, širenja nacionalne, rasne, verske mržnje i netrpeljivosti, rodno zasnovanog nasilja prema novinarkama, ukazuje za Danas Veran Matić, član Stalne grupe za bezbednost novinara i koordinator SOS grupe za prijavljivanje slučajeva pretnji novinara.

Povod za razgovor sa njim su učestale pretnje novinarima Danasa, ali i Dinku Gruhonjiću, novinaru i profesoru Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

* Pretnje Dinku Gruhonjiću i novinarima Danasa samo su poslednje u nizu, a poruke koje pozivaju na „klanje“, „silovanje“ i slično, sve učestalije. Koliko je ovaj trend zabrinjavajući?

– Dinko Gruhonjić je jedan od „šampiona“, uz Nedima Sejdinovića, kada je reč o broju pretnji, diskreditacija, uvreda, ugrožavanja bezbednosti. Oni su najčešće serijski napadani. To što se evidentira jedan napad, to je obično serija od nekoliko desetina napada istog dana, istim povodom. I to je ono što zabrinjava, šta god uradili, dovoljno je samo da se poklopi neki datum, neki događaj koji već iritira deo populacije, najčešće šoviniste, one koji sebe tituliraju kao desničari a radi se o kriminalcima, društvenom šljamu preobučenom u fine definicije kao što je neka desnica, koji su najčešće javno organizovani u različite grupe, čak i partije, sa namerom da uzmu pravdu u svoje ruke. Što i čine, bez otpora sistema koji je, sa nadležnim institucijama, dozvolio institucionalizaciju tog tipa, i to omogućava da imamo serijske napade na unapred definisane mete.

Zaokret od Putinove politike sigurno je da će uticati na povećane frustracije dela populacije koja će ih iskaliti na nekoj za njih lakoj meti. To su obično novinari i borci za ljudska prava koji su im trn u oku i na kojima jedva čekaju da iskale neki svoj bes. To se može i mora različitim aktivnostima preduprediti. Dinko, Nedim i još nekoliko ljudi, kao i Danas i još nekoliko redakcija imaju zavidan broj nerešenih slučajeva istorijski gledano od 2016. godine, od kada se vodi evidencija RJT za Stalnu radnu grupu za bezbednost novinara. Upravo nekažnjivost je ta koja multiplukuje pretnje…

Moram da navedem i da je bilo primera koji su govorili da je moguće biti efikasan, i primera u kojima su i tužilaštvo i MUP odradili dobro svoj posao, ali potrebno je mnogo više i mnogo šire, da i druge institucije budu efikasne da bi se trend promenio.

* Oni koji prete novinarima uglavnom su desničarski nastrojeni, predstavljaju se kao vernici i patriote. Da li je klima u društvu doprinela pre svega razvoju desničarskih grupa a samim tim i povećanom broju pretnji?

– Pretnje Danasu na Veliki petak podsetile su me na moj slučaj od pre nekoliko godina. Ova pretnja upućena je iako nije postojao ni jedan negativan tekst niti izjava vezana za Blagodatni oganj na portal u na kojem je i ostavljena pretnja smrću. Preteće pismo je i potpisano sa Nemanja Ristić. „Poštovani, vi kao nevernik i saradnik CIA… dajete sebi pravo da pišete negativno o dolasku Blagodatnog ognja. Čim se proglasi ratno stanje, a to će uskoro, bićete uhapšeni i osuđeni na najtežu kaznu predviđenu zakonom, što znači da ćete biti streljani od strane Vojske Srbije po naredbi državnog vrha“. Nemanja Ristić potvrdio je za „Blic“ da je poslao spornu elektronsku poruku Matiću. Osuđen je na lečenje u ustanovi zatvorenog tipa neko vreme. Međutim, on je nastavio da se bavi uznemiravnjima, pretnjama, u CG optužen za saučestvovanje u državnom udaru itd… I danas ga viđam sa desničarskim grupama. On nije jedini, ovakvih pojedinaca organizovanih u grupe ima puno ili su glasni onoliko koliko im se dozvoljava za zastrašivanje. Prateći cikluse napada, mogao bih da zaključim da su ove grupe kontrolisane, da ih je moguće drugačijim pozicioniranjem predstavnika vlasti i institucija lako suzbiti. Ako ne bi iz vrhova vlasti bilo optužbi medija koji će kasnije biti napadani na ovaj način, ako bi postojalo ozbiljno ohrabrenje institucija da rade svoj posao, mislim da bi se mogao lako bar prepoloviti broj pretnji. Zabrinjavajuće je što nema dovoljno jasne procene koliko ima opasnih osoba u toj sferi, koji su često i sa duševnim problemima, a opet znamo da je svakakvo oružje dostupno svima.

Prevencija je zbog toga jedini spas od neželjenog epiloga. A ona uključuje mnogo šire aktivnosti pored nekažnjivosti.

* I iz međunarodnih organizacija stiže zabrinutost za situaciju na medijskoj sceni Srbije. Može li se i na koji način, u datim okolnostima, ona popraviti?

– Puno je propušteno u proteklih nekoliko godina, a moglo je da bude puno urađeno, između ostalog i kada je reč o prevenciji nasilja prema novinarima i medijima. Kasni se nedopustivo i sa realizacijom medijske strategije, niko se nije potrudio iz vlasti da učini funkcionalnom RG za zaštitu i bezbednost novinara, modelom koji bi odgovarao i udruženjima koji su ga napustili. Mislim da je puno propušteno time što su sprečene izmene Krivičnog zakonika. Izmene bi omogućile da se presuđuje u svim slučajevima koji se danas odbijaju zbog toga što nije izrečena direktna pretnja upravnim govorom. Verujem da bi te izmene ostavile bez alibija tužioce i sudije da odbacuju evidentne slučajeve koji sa sobom nose pretnje i ugrožavanje bezbednosti, ometaju slobodu govora.

Praktično, deo novinarskih udruženja je učestvovao u zamrzavanju posla koji je uz podršku OEBS-a u potpunosti završen. Mogle su se napraviti brzo zadovoljavajuće izmene koje su sugerisane u raspravi, ali kompletno odbacivanje predloga sa tezom da nema potrebe za promenama KZ od strane nekih ljudskopravaških NVO samo će doprinositi u budućnosti ovakvim tendencijama o kojima sada govorimo. Ono što često predlažem kao minimum pored ostalih inicijativa je da se izdvoje slučajevi koji nisu rešeni, a koji se ponavljaju i da se i MUP i tužilaštvo posebno njima pozabavi. Npr. slučaj upada u stanove tri novinarke i medijske radnice Krika. To se nije nikome više dogodilo. Taj slučaj istražuju tri tužilaštva i tri različite službe MUP-a u zavisnosti od adrese. Neophodno je da se objedini istraga i da se na taj način pokuša da se pronađu zajednički imenitelji, modus operandi itd.. I sam Krik i pretnje njihovim novinarima zaslužuje poseban pristup jer je nekoliko novinarki i novinara iz globalne mreže kojoj i KRIK pripada ubijeno u proteklih nekoliko godina, od Malte do Slovačke, a negde u tom okviru je i ubistvo kolege u Holandiji. Slučaj prebijanja Matorčevića sa portala Žig info zahteva reviziju i novi pokušaj rešavanja.

Mi imamo novinara koji je verovatno najduže u Evropi pod policijskom zaštitom – Vladimira Mitrića, dopisnika Novosti iz Loznice, koga policija štiti od 12. oktobra 2005. godine, dakle već 17 godina. Nikakva revizija u ovom slučaju se ne radi, niti se pravi ozbiljan plan oslobađanja ovog našeg kolege (jer je njemu efektivno ograničena sloboda kretanja, život potpuno izmenjen i njemu i njegovoj porodici koja je u stalnom strahu). Sa druge strane, imamo potcenjivanje situacija. Verica Marinčić iz Inđije radi pod konstantnim pretnjama i nasrtajima na nju i motorom, a pošto je u pitanju malo mesto i mali medij, kao da ne postoji svest o opasnosti. Ugrožavanje života novinarki i novinara ne sme da bude selektovano po broju zaposlenih, poznatosti ili nekim drugim merilima.

I posle 23 godine nemamo pravosnažnu presudu u slučaju ubistva Ćuruvije, koji je simbol odnosa prema novinarima i medijima u ovoj zemlji i mislim da će sa pravosnažnom presudom biti napravljen taj trenutak preokreta. Da zaključim, sa ozbiljnom političkom voljom mislim da je moguće za godinu dana preokrenuti trend padanja na međunarodnim listama, a za dve godine moguće je vratiti se na pozicije iz 2014. Kada smo bili među prvih 60 zemalja.

Odugovlačenje

* Procesi protiv onih koji prete novinarima traju isuviše dugo. Neki i pored prijava nastavljaju sa pretnjama. Ima li prostora da se sa pravnog aspekta ovi slučajevi pred tužilaštvom i sudstvom ubrzaju?

– Za mene je neobjašnjivo kako do sada nije završen proces sa kaznom za počinioca napada na Snežanu Čongradin ispred Doma omladine od strane predstavnika Levijatana. U tom slučaju sve je bilo poznato u trenutku u kojem se dogodio napad. Sve je dokumentovan snimkom sa Snežaninog telefona, drugim svedocima, počinitelj odmah poznat. Zbog čega to nije moglo da se završi za dva meseca, eto, možda je u tome odgovor. Kao i u drugom slučaju sa istom koleginicom i pretnjom od strane osobe čiji identitet nije bio sporan ni u trenutku kada je zapretio, a radio opet u javnoj ustanovi, u fudbalskom savezu… Konsekvenca još ne postoji. I to ne obična konsekvenca već ona koja će biti poruka svima. Isti slučaj imamo sa pretnjama kolegi Miljku Stojanoviću u Zaječaru, izvršilac je odmah bio poznat, u roku od 48 sati bio je u pritvoru, a sada je na slobodi i dalje preti a u komšiluku je kolege Stojanovića. Slučaj još nije presuđen. I na kraju mislim da je neki simbol svih naših problema sve ono što se događa sa slučajem paljenja kuće Milana Jovanovića. Pravosnažne presude još nema a obnavljanje kuće za ovu porodicu je prava agonija.

I samo postojanje Danasa dovoljan motiv za napade

– Redakcija Danasa izložena je napadima bez povoda. I to je ono što sam naveo na početku teksta da je zabrinjavajuće to što je samo postojanje Danasa za te ljude dovoljan motiv da upućuju pretnje, uznemiravaju, računajući da će proći bez sankcija, a ako ih i bude, to će im biti samo dodatno odlična platforma za širenje govora mržnje i pretnji. Eventualne sankcije se u tim krugovima tretiraju i kao dodatna čast… – navodi Veran Matić.