Dete u nama bi da se vrati kući, ali bi svakog dana i da pojede nešto i da nahrani svoju decu

Svoju priču za Danas Aleksandar je počeo od trenutka u kom je odlučio da napusti Srbiju.

„Onog trenutka kad je počelo da me bude stid da kradem iz majčinog frižidera i da čekam šarenu torbu na Autokomandi. Ništa ne usreći i ne osramoti provincijalca u Beogradu kao ta čuvena bugarska vreća. Ne moram da napominjem da sam u to vreme uveliko bio zaposlen“, kaže Aleksandar i dodaje da nikada nije „pocepao povratnu kartu, iako joj je više puta pretio“.

„Mi smo bili prilično mladi kada smo doneli odluku da ćemo graditi budućnost tamo negde gde je trava zelenija. S obzirom da smo imali skromno iskustvo u svetu odraslih, mi smo se više bavili maštanjem, nego razmišljanjem i analizom. Kasnije se ispostavilo da ona teorija o vizualizaciji nije baš tačna“, objašnjava on.

Aleksandar kaže da mu se život umnogome promenio otkako je došao u Austriju, kako zbog okruženja, tako i zbog kvaliteta života.

„Život mi se svakako dosta promenio, delom zbog novog okruženja, a delom zbog toga što nam se dvoje dece rodilo u ovoj zemlji. Naravno da je prisutna i promena u kvalitetu života, ako je potrošačka korpa merna jedinica za to. Sada koristimo roditelje više kao bejbisitere nego finansijere. Trenutno radim u gastronomiji, u prelepom hotelu koji se nalazi blizu jednog od lepših skijališta. Obučen sam i radim kao konobar, ali ako vas pita neko kod kuće – radim na poziciji Operation Manager.“

Austriji je zahvalan jer ga je naučila da manje troši energiju na sindikalne aktivnosti, a više na rad.

„Naučila me je i da budem odgovoran i preduzimljiv“, kaže Aleksandar.

Kao glavnu razliku između Srbije i Austrije navodi sistem kome nalazi i prednosti, ali i mane.

„Taj čuveni sistem zaista postoji i on je zasnovan na principu moraš dati da bi uzeo, dok je kod nas ’ukradi i beži’ i dalje aktuelan. Ovde ljudi primaju 14 plata, bez obzira na status ili platni razred. Radnika štiti Komora rada, nisu mu potrebni advokati koji bi ga dodatno ojadili kada bi se našao u problemu. Državni službenici su zadovoljni svojim primanjima i statusom, tako da je doktor ljubazan, a policajac nepotkupljiv, bar ne sa iznosom koji sam ja spreman da mu ponudim“, kaže Aleksandar i dodaje da postoje i „čari druge strane“.

„Taj sistem ima i svojih mana. Ono što ga čini tako funkcionalnim i efikasnim mu stvara i nedostatke, a to je da je taj sistem iznad svega i svakog, čak i iznad ljudskosti, rekao bih objektivan, ali mi se sve vreme otima reč rigidan. On nije elastičan i nema apsolutno nikakvog sluha za bilo kakva opravdanja ili razloge“, objašnjava on.

U opisivanju mentaliteta svojih domaćina, Aleksandar kaže da bi „definicija njihovog mentaliteta mogla da se odredi matematičkom formulom, dok bi se naša mogla verovatno otpevati u ritmu neke starovlaške pesme“.

„Oni se rekreiraju da bi bili što duže zdravi, mi da bismo se takmičili, oni piju da bi se napili, mi da bismo pocepali košulju, kod njih plaća svako svoj račun, kod nas onaj ko je konobaru najsimpatičniji. Ovde trudnica mora da zamoli u prevozu nekoga da ustane, kod nas čik nemoj nekoj da se digneš. Najlepše u celoj priči je što se oni ponose svojim atributima isto kao i mi našim, ali ostati ponosan i integrisati se je osvajanje Kilimandžara u japankama“, objašnjava sagovornik Danasa.

Kuhinja im je kao naša, ali metro…

„Ono što prvo primetite je da njima nije toliko bitno u kakav lokal će sesti. Tipični austrijski lokali su jako skromno opremljeni i estetski miljama daleko od naših. Što se hrane tiče tu ne postoji sredina, ljudi su ili vegani ili okoreli mesožderi. Kuhinja im je kao i naša, uglavnom zasnovana na bazi mesa i krompira, što kuvarima ne daje mnogo prostora za kreativnost. Mada se i oni hvale kao i mi da imaju vrhunsku kuhinju,“ kaže Aleksandar i osvrće se na druge pojedinosti po kojima se Srbija i Austrija drastično razlikuju.

„O prevozu i saobraćaju je besmisleno praviti bilo kakva poređenja pre svega jer njihov metro stvarno postoji i nalazi se ispod zemlje, verovali ili ne. Pravila u saobraćaju svi poštuju jer kamera ima više nego na filmskom setu i jako je kratak vremenski period od trenutka vašeg prestupa do plave koverte u vašem sandučetu“, dodaje on.

Jovanović za Danas kaže i da se susreo sa brojnim iznenađenjima u načinu života u Austriji, kao i određenim pogledima na okruženje.

„Mi često stavljamo Austrijance u isti koš sa Nemcima, što je potpuni apsurd, što sam shvatio kada je ceo lokal navijao za Južnu Koreju protiv Nemačke na svetskom prvenstvu u fudbalu“, priča Aleksandar.

„Jedan od paradoksa je da su pored njihove potrebe da imaju kontrolu nad svakom situacijom dosta opušteniji u odgoju dece od nas. Uvek su oskudno obučena, hodaju bosa po parku i stavljaju u usta apsolutno sve što im se nađe na putu. U porodilištu praktikuju da bebe budu samo u pelenama što je duže moguće, što je nama koji opasujemo decu i u julu mesecu bilo prilično čudno“, dodaje on i naglašava da u jednoj stvari Srbija prilično prednjači.

„Jedina sfera u kojoj se ne može porediti Srbija i Austrija je noćni život. Ipak je to naša sfera delovanja.“

Pogled ka Srbiji

Aleksandar Jovanović u Srbiju dolazi bar dva puta godišnje, kako bi se video sa dragim ljudima koji mu nedostaju uprkos svakodnevnoj komunikaciji. Tim dolascima se uvek raduje, ističući da o stvarnosti treba da sudimo i po našim najbližima, a ne samo javnoj i političkoj sceni koje smanjuju šansu da se kaže nešto pohvalno.

„Nama danas upravljaju preživeli šverceri i šaneri devedesetih, koji su logično postavili retoriku i kulturološke standarde koji njima odgovaraju, mejnstrim se gradi po njihovom ukusu. Scenografija koja nas okružuje davno je prevazišla Kusturicu, a uskoro će i Kjubrika“, kaže Aleksandar i naglašava da se ne govori dovoljno o „reakciji mladih, zdravih ljudi na sve to“.

„Oni nastavljaju da se školuju, jure korak sa svetom u svim mogućim sferama, snimaju dobre filmove, dominiraju u sportovima, osnivaju porodice. Poetički rečeno, stvarni heroji u nestvarnim okolnostima“, kaže sagovornik Danasa.

On dešavanja u Srbiji prati vrlo pažljivo i smatra da „nije fer previše kritikovati vođenje naše zemlje“.

„Pre svega jer se nisu baš najbolje snalazili ni pre čitave ove situacije. Ova romansa između opozicije i vlasti govori ili da nisu toliko iracionalni i da shvataju da samo ujedinjeni imamo šanse da preživimo ovaj armagedon ili da se elita ukrcava na neku ‚Nojevu barku‘ i ostavlja nas neupućene da pravdamo njihove akcije istoku i zapadu. Vreme će pokazati“, ocenjuje Aleksandar.

Njegov utisak je da se u poslednje vreme „bahata retorika“ stišala, ali da je i dalje daleko od prihvatljive. Ono što mu posebno smeta je, kako kaže, „podsticanje pop kulture u pogrešnom smeru“.

„Muzika i serije u tonu devedesetih, predstavljanje kriminala kao nekog neizbežnog, donekle simpatičnog nacionalnog identiteta. Da li smo mi stvarno nostalgični prema stilski najužasnijem periodu, ili se još gore ponosimo njime. Nadam se da shvatamo koliko pop kultura utiče na mlade umove u razvoju. Jer sve što se dešava na televiziji je prihvatljivo ponašanje, tako smo bar mi kao deca razmišljali. Sve se to definiše kao umetnost, što niko i ne spori. Biti urednik i producent je odgovornost ravna roditeljstvu. Mislim da nije fer narodu, koji je sklon idolopoklonstvu, poturati pogrešne heroje“, kaže naš sagovornik i dodaje da je i njegovo okruženje, koje uglavnom čine ljudi iz zemalja bivše Jugoslavije, takođe prilično dobro informisano.

„Trenutno je Kesićeva emisija taj izvor informacija, ali ne samo to, mislim da je i merna jedinica za humor i satiru, bar po onome što ja vidim. Mišljenja i stavovi o nama su raznoliki, ono što se ponavlja je da smo mi pre svega duhovita nacija koja se satirom bori i protiv vanzemaljaca, da smo donekle drski, opravdano ili ne puni samopouzdanja, do te mere da se javno deklarišemo kao nebeski narod i naravno da je SFRJ propala jer smo mi hteli da budemo prvi među jednakima, svašta priča taj narod“, priča Aleksandar.

On navodi i da su ljudi koji su otišli iz svoje zemlje u neprekidnoj „potrazi za receptom idealnih okolnosti za povratak kući“.

„Mi smo generacija u raskoraku, dok sizifovski pokušavamo da se lečimo od komunizma, zarazili smo se virusom kvazikapitalizma koji nas je doveo u totalnu konfuziju. Vaspitani smo patrijarhalno, a ne želimo da živimo u zajednicama kao generacije pre nas. Učeni da poštujemo autoritet i ne dovodimo ga u pitanje, dok svi želimo da se osamostalimo i postanemo “svoje gazde”. Pojam letovanja su nam bili kampovi državnih institucija u Čanju, dok nas sada ni bungalovi na Sejšelima ne intrigiraju, jer su postali pase. Totalno šizofreno. Tako nespremni smo se okovali u mesečne pretplate, kredite, lizinge. Doveli sebe u nepovoljan položaj zarad svojih želja i gladnih očiju. Dete u nama bi da se vrati kući, ono bi da nastavi da mašta, ali bi ono svakog dana i da pojede nešto i da nahrani svoju decu“, naglašava Jovanović za kraj razgovora, uz napomenu da za to kapitalizam, već one koji su „nam ga prodali bez uputstava za upotrebu“.