Devojka predsednika ne sme biti novinarka

Gospođa Trirvajler vodila je dosad i jednu emisiju na televiziji Direct 8 i još čeka na odgovor svog drugog poslodavca. Pari mač i Trirvajlerova potpisali su ugovor prema kome ona nije dužna da dolazi u redakciju, svoj će posao obavljati iz biroa u Jelisejskoj palati, koji po zakonu pripada prvoj dami Francuske, sa četiri savetnika, koje plaća država.

Obavezna je da mesečno napiše dva do tri teksta. U njima će se, objasnila je ona, baviti isključivo kulturom, što je njena profesionalna oblast uglavnom bila i do sada. „Slažem se 100 posto da političko novinarstvo više za mene nije moguće, ali što se ostalog tiče, ne vidim nikakav problem“. Trirvajlerova je smatrala da će je to objašnjenje spasti od ogorčenja novinarske profesije koje se na nju obrušilo i sa desna i sa leva. Ali nije.

Pozivanje na političko-novinarsko domaćinstvo Frenklina i Eleonore Ruzvelt još je više razgnevilo kolege. Pa je levičarski Liberasion praktično zavapio da je svima dosta te predstave koju su uveli u modu levičari da se čim dođu na vlast prave kao da su i dalje kao svi (obični) normalni ljudi, kao što se prva dama Francuske sad pravi da je (obična) normalna žena.

„Ali ne, Valeri Trirvajler nije normalna“, dvosmislen je Liberasion. Kao što ni novinarstvo nije normalna profesija. „U demokratiji, dok se ne dokaže suprotno, novinarstvo je posebna profesija. Bez obzira o kom se sektoru radi. U demokratiji, novinar ima misiju da traži informacije koje će isporučiti građanima – čitaocima i slušaocima – novinar se uvek mora stavljati u kožu čuvara, koji nije tu da štiti vlast nego baš naprotiv, da je neprestano kontroliše na korist građana koji su je izabrali. Što je apsolutno suprotno onome što se sasvim s pravom naziva saučesničko novinarstvo razotkriveno od mnogih građana u vreme kad novine nisu… dobre novine.“ Takvu misiju Valeri Trirvajler, misli novinarka Liberasiona, ne može da obavlja jer, htela to ili ne, pripada samoj vlasti. A novinarstvo je divna profesija koju se ona sprema da destabilizuje. A tek je njena tvrdnja da kultura nije politika izazvala i ljutnju i podsmeh. I nabrajanje niza pevača, glumaca, režisera, književnika koji su učestvovali u kampanjama raznih predsedničkih kandidata i predsednika. Ljutnja i podsmeh još su podstaknuti njenim izjavama da će predsedniku pomagati kod škakljivih intervjua, a kod ekskluziva odlučivati koji medij će ih dobiti.

Da je dvaput razvedena, kolege su primetile kad je rekla da „ne želi da pripada ni muškarcu ni državi“. Ni namera da se „bori za sve žene, one diplomata, one perfekata, koje napuštaju svoje karijere zbog karijere muža, odnosno partnera“ nije ih ubedila. Ni vickasto rešenje za zaista pravno neregulisan položaj prve dame nije pomoglo.“ Prva dama, termin koji mi se uopšte ne dopada uloga je benevolentna i treba takva i da ostane. Ali posvetiti joj sve svoje vreme, to znači biti bez finansijske nezavisnosti, penzije i socijalnog osiguranja… Šta da radim? Da demisioniram ili da se prijavim Službi za nezaposlene?“ Radi šta god hoćeš, kaže Liberasion, samo što dalje od novinarstva.