Majdanpek je ovih dana bio u hedovima televizijskih vesti i na naslovnim stranama, što štampanih, što elektronskih izdanja. Međutim, stanovnici ove opštine u istočnoj Srbiji, bar veći deo njih, nisu mogli da vide i pročitaju ono što se o njima piše. Ovakvu „slavu“ Majdanpeka nakratko je zasenila ledenica koja je pala na glavu ministra energetike dok je govorio novinarima u četvrtak, što je na neko vreme problem sa strujom, vodom, grejanjem, fiksnim i mobilnim telefonima i čime sve ne stavilo u drugi plan.
Da podsetimo, svetla su se pogasila u ponedeljak, negde oko 17 sati i ako se ne računa kratkotrajno uključenje u sredu veče, čitava opština je bila u mraku sve do četvrtka oko 19 sati. Valja naglasiti – opština – zbog brojnih izveštača koji nijednom nisu pomenuli ostala naselja u kojima živi više ljudi nego u Majdanpeku, i koji su, ako se izuzme daljinsko grejanje četiri dana mučili istu muku. Sat, gore dole i nije tako puno bitno, posle puna 74 sata i jako puno izgorelih sveća, potrošenih baterija i nerviranja, nerviranja, nerviranja. Bez ikakve vremenske mašine, vratili smo se skoro vek unazad. Prvi sati i nisu tako teško pali jer je vladalo uverenje da će to brzo biti sređeno, međutim, već prvo jutro bez struje najavilo je probleme.
Od utorka ujutru slavine u domovima Donjomilanovčana počele su da presušuju, baterije na telefonima približile se minimumu, internet je već bio misaona imenica, a posle par sati bila je lutrija pronaći u prodavnicama sveće. Slično je bilo i sa dnevnim novinama.
Ono čega je bilo u izobilju jesu dezinformacije – tako ste na ulici ili čak kod nekih koji bi trebalo da budu obavešteni mogli da čujete da je neki dalekovod na dijametralno raznim mestima, da je izgorela trafostanica, da struja samo što nije stigla, a pravih informacija – šta se i gde događa, nije bilo. Srećnici koji nisu arhivirali tranzistore ili su im baterije pametnih telefona bile izdržljivije dolazili su do vesti u kojima su prva dva dana davane neke optimistične prognoze o „samo što nije“ uspostavljeno snabdevanje strujom ili su nas sa danom zakašnjenja obaveštavali da smo dobili signal mobilne i fiksne telefonije.
Iako je bilo za očekivati da lokalna Elektrodistribucija raspolaže bar nekom proverenom informacijom, električar koji je došao da očita stanje brojila pitao je „znaš li ti nešto u vezi s ovom strujom?“
Kao i u Majdanpek i u Donji Milanovac dopremljena je flaširana voda i hleb kao pomoć. I opet je bilo onih koji su uzimali više nego što im je bilo potrebno, valjda zato što je džabe. Sram je imenica koja ne postoji u njihovom rečniku. Cisternama je dovožena tehnička i pijaća voda. Prodavnice su bile uobičajeno snabdevene, kao i pijaca, bez podizanja cena, a trošila se najviše konzervirana roba i ono što ne zahteva posebne uslove čuvanja. Autobusi su normalno saobraćali, škola i obdanište nisu radili.
Taksisti su, dok nije stigao agregat na benzinsku pumpu, gorivo i plin točili u obližnjim mestima. Budući da novac nije mogao da se podigne na uobičajeni način, rešenje je bilo otići do šezdesetak kilometara udaljenog Golupca ili Kladova. U firmama u kojima je bez struje mogao da se organizuje posao radilo se i ovih dana. Još malo, pa kao i svakog drugog, normalnog dana. Da nije bilo sveg pomenutog haosa, koji je sigurno mogao da se ublaži.
Tablić uz „smederevac“
Ruku na srce, ovo mrakovanje imalo je i dobre strane. Odmorili smo se malo od dnevnopolitičkih informacija. Provodili više vremena zajedno. Sa porodicom i prijateljima, jer je u društvu bilo lakše. A i toplije, naročito ako prijatelj ili komšija ima „smederevac“ ili peć na drva. Podsetili smo se raznih društvenih igara – od tablića, ne ljuti se čoveče, jamba, pa do monopola. Naučili kako skuvati ručak sa suženim izborom namirnica ili se okupati sa nekoliko litara vode, pošto nemaš više. I kako smo i koliko postali zavisni od struje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
