Dežurna elita

Ono što je više puta rečeno i argumentovano upravo je stvaran odnos vlasti spram mladih i ja se u ovom slučaju neću baviti time. U politici, kao i u opštim međuljudskim odnosima, stvari funkcionišu dvosmerno i problem odnosa između mladih i lokalne zajednice tj. lokalnih vlasti ne počiva samo na samovoljnim i nekompetentnim političarima, već i na samim mladim ljudima.

Svakako, uzgred moram napomenuti da se slažem sa konstatacijom da su mladi samo zbunjeni jer im je, eto, sistem vrednosti u društvu planski razoren i zamenjen pink-kulturom koja dehumanizuje ljude. No to nije opravdanje, složićete se sa mnom. To je samo izgovor za isključenje sopstvene odgovornosti. Takođe, čujemo mlade koji kažu da su političari korumpirani, neobrazovani i nekompetentni i jedini cilj im je da se fino nakradu, i uopšte ih ne interesuje stanje u gradu niti zadovoljenje potreba mladih.

To uglavnom tačno, ali i dalje ne pruža amnestiju mladim što ne čine ništa jer političke i ine elite rade svašta. Mladi ljudi su društveni „akteri“ od kojih se najviše očekuje u procesima doprinosa urbanom, ekonomskom i kulturnom razvoju grada, u promovisanju pravih vrednosti i opšte političke kulture. Ti mladi ljudi, visokoobrazovani, studenti i diplomci, budući nosioci smelih ideja, formalno su spremni da rade na promovisanju tih novih rešenja problema, i imaju optimističnija viđenja budućnosti od svojih starijih sugrađana.

Mladi ljudi u Novom Pazaru najčešće i u najvećoj meri izgledaju ovako: imaju 18 do 29 godina, najverovatnije studiraju, najverovatnije nemaju posao, imaju svoj krug „urbanih“ prijatelja koji su tako različiti od ovih „ne urbanih“ ljudi sa kojima, uglavnom, nemaju šta da pričaju ili, ako pričaju, ne misle na iste stvari. Dakle, ne izlaze u bilo koji kafić, već u one „urbane“. Tu, u toj potpuno „urbanoj“ atmosferi elitnog kafića, oni verovatno s ogorčenjem govore kako su „pukli na ovaj grad“, kako je grad pun seljaka, kako su smoreni, kako im je svaki dan isti i kako se ništa interesantno ne događa. Možda govore i kako još uvek nema posla i kako bi voleli da u gradu postoji neka velika strana firma koja bi, u željenom slučaju, cenila njihov talenat koji „lokalna zajednica ne prepoznaje“. Nakon toga plaćaju svoje studentske kafe, iskuckaju neki SMS i zapute se na dežurstvo u neki drugi od tih par „urbanih“ kafea. I opet, sutra uveče, nakon faxa/posla/spavanja do podne, žalovaće na istom mestu, u istom terminu, za istim stolom ili uz isti zid, ispijajući istu kafu sa uglavnom istim ljudima. Tako iz dana u dan. E sad, kad ovim mladim ljudima ponudite mogućnost da urade nešto za sebe, to jest i za ostale mlade ljude, i time zadovolje neku potrebu koju ovaj grad, na našu žalost, ne može da zadovolji sve i da hoće – oni će reći kako je ta ideja „unapred propala i kako se Pazar ne može promeniti“. Neki će čak reći da oni i nemaju vremena za gubljenje na takve gluposti i iz istih stopa otići da se, na elitističan način i u stilu, smaraju u nekom drugom urbanom kafeu.

Svakako, reći ću da svako ima pravo da vodi svoj život onako kako priželjkuje i kako mu odgovara, to niko ne spori, niti traži od mladih ljudi da po svaku cenu vode svoj život u skladu s nekim određenim društvenim modelom. Razlog zbog kojeg pišem jeste upravo moje shvatanje važnosti društvenog razvoja, te da stoga mladi ljudi trebaju biti okosnica javnog, društvenog i političkog života grada, naša obrazovana, perspektivna i nadasve entuzijastična i optimistična elita.

Elite nikada nisu velike. Gradskom elitom, kao i svakom drugom, postaje se kroz predani rad i izvanredne rezultate na nekom polju, uglavnom intelektualnom. No, žao mi je, zvezdani uspesi u smaranju, nabeđenom zgražavanju i ispijanju kafa nisu osnova za status pripadnika takvoj eliti. Sa druge strane, evo svetlijeg primera. Letos, ne tako davno, grupa od 20 mladih Bošnjaka i Srba sakupila se na Zlataru i u roku od pet dana, uz podršku programa Alijanse civilizacija pri UN i Kulturnog centra DamaD, dobila znanja i veštine neophodne da osmisli program pod nazivom Dani kulture, koji je obuhvatio šest humanitarnih akcija i pet javnih kulturnih događaja. Da sve ne bi ostalo prazna priča, oni su uložili svoje vreme i energiju, znanje i kreativnost, a dobili podršku više od 20 preduzeća iz Novog Pazara, kao i gradske uprave, i sproveli u delo sve to sto su planirali. Ostvaren je veliki uspeh samom činjenicom da oni nisu hteli sebi dozvoliti da budu nezadovoljni stanjem u gradu a da ništa ne urade da se takvo stanje ne prevaziđe. Pride, svi njihovi javni napori bili su primećeni, akcije su dobile medijsku pažnju, bile su posećene i svi su bili veoma zadovoljni činjenicom da, bar na kratko, neke od njihovih potreba jesu ispunjene. Zamislite sad šta bi se desilo da imamo 200 namesto 20 mladih ljudi koji žele da ulože mesec dana truda, namesto jedne nedelje, u poduhvate koji menjaju zajednicu na bolje, i gde usput sebe izgrađuju kao lidere i buduću elitu.

Za kraj, moram da se setim velike Margaret Mid i njene čuvene rečenice: „Nikada ne potcenjujte moć male, posvećene grupe ljudi da promeni svet; zaista, to je jedina stvar koja ga je ikad i menjala“.

Autor je apsolvent Fakulteta političkih nauka iz Novog Pazara