Dijalog velikana: Jung i Niče

Seminar na kojem je podrobno analiziran Ničeov filozofsko-poetski spis Tako je govorio Zaratustra pokazao se ne samo kao najduži, pa stoga i najobimniji – trajao je šest godina (1934-1939) – već je bio i poslednji u nizu, budući da je prekinut usled približavanja Drugog svetskog rata, nakon kojeg Jung više nije nastavio sa praksom držanja seminara te vrste.

Izdavački, urednički i prevodilački poduhvat objavljivanja Jungovog četvorotomnog seminara o Ničeovom Zaratustri na srpskom jeziku započet je 2016. u okviru izdavačke kuće Fedon iz Beograda. Tada je iz štampe – u pouzdanom i stručnom prevodu Mirjane Sovrović – izašao prvi tom na 650 strana, a čine ga 26 predavanja koja je Jung držao od maja 1934. do marta 1935.

Od nedavno se pred čitaocima nalazi i drugi tom ovog kapitalnog ostvarenja na blizu 600 strana, sa 24 predavanja, održanih od maja 1934. do marta 1936. Rečit je podatak da Jungov seminar o Ničeu, koji se u celini odvijao na engleskom jeziku, još uvek nije preveden na nemački, odnosno da se srpsko izdanje pridružuje jedinom dosad postojećem prevodu: italijanskom.

Jungov pristup je tekstocentričan, uz primenu metode pažljivog čitanja i mikroanalize, odnosno komentarisanja Zaratustre poglavlje po poglavlje, a neretko i rečenicu po rečenicu. Imajući u vidu složenost i hermetičnost Ničeove misli, njenu zgusnutost do aforističnosti, kao i opasnu zavodljivost Ničeovih ideja, jezika i stila, Jungova metoda pokazuje se ne samo kao korisna već je ona verovatno i jedina ispravna ukoliko želimo da se kroz tekst probijemo koliko-toliko pouzdano i izbegnemo njegove brojne zamke.

Kad se u vidu ima i činjenica da su tri od ukupno četiri dela Zaratustre nastala u stanju svojevrsne ekstaze i egzaltacije, pa je svaki napisan za samo desetak dana, što Ničeov spis približava otkrovenju, dakle produktu kolektivnog nesvesnog par excellence, postaje jasno zašto je upravo Jungova analitička psihologija pouzdani vodič i dobar oslonac da se izbegnu uobičajena lutanja i stranputice, odnosno nesporazumi i pogrešne interpretacije Ničeovih ideja.

Uz pomenutu tekstocentričnost, Jung, međutim, pravi i mnogobrojne, sadržinski veoma raznovrsne digresije, pa njegovo izlaganje postaje prava riznica psiholoških, medicinskih, religijskih, mitoloških, istorijskih, književnih, idejnih i kulturoloških znanja i iskustava.

On, pritom, ne vodi dijalog samo sa Ničeom, već i sa svojim slušaocima, koji mu postavljaju pitanja, traže dodatna objašnjenja, iznose nedoumice, ali i daju dragocene komentare, nudeći sopstvene uvide, što bitno doprinosi životnosti i dinamičnosti izlaganja. Jungova zadivljujuća erudicija i prodorna oštroumnost praćene su duhovitošću i ironičnim opaskama, koje osvežavaju tekst i olakšavaju razumevanje neretko veoma kompleksnih sadržaja.

Dok su predavanja u prvom tomu bila usredsređena na najznačajnije filozofske ideje Ničeovog Zaratustre: smrt Boga, ideju natčoveka, pitanje dobra i zla, problem imoralizma, nužnost prevrednovanja svih vrednosti, ili pak podrobno razmatranje arhetipa Starog Mudraca, čiji je Zaratustra manifestacija (pominjemo neke od najvažnijih), Jung se u izlaganjima predočenim u drugom tomu više usredsređuje na životne i psihološke teme, posebno ističući bezvremenost i univerzalnost, ali i aktuelnost sadržaja o kojima Niče, to jest Zaratustra, govori.

Kao predavač, on neprestano ima na umu svakodnevicu, život koji se odvija ovde i sada, pa time i opšteljudske, ovozemaljske probleme, uz snažan kritički otklon od Ničeove težnje da boravi i misli šest hiljada stopa s one strane čoveka i vremena. Jung, štaviše, takvu poziciju smatra pogubnom za Ničea-čoveka i njegovu ličnu sudbinu, ali i za svakog drugog pojedinca koji bi krenuo tim putem, budući da je, kako ističe, od najveće važnosti da ljudi budu ukorenjeni u razumnom dnevnom svetu.

Stoga se Jung, čitajući Ničea, uvek iznova vraća svom bogatom terapeutskom iskustvu, praveći paralele i posežući za primerima iz sopstvene prakse i života savremenog čoveka. NJegovi seminari tako postaju svojevrsna enciklopedija društvenih i egzistencijalnih tema.

Sledeći Ničea, on, pored ostalog, razmatra problem odnosa institucija i pojedinca, zločina i smrtne kazne, pitanje države, rata, odlike psihologije mase, pojavu mentalne zaraze ili pak galamdžija koji uvek imaju svoju publiku i sledbenike, problem crkve kao institucije, odnos izvornog, ranog hrišćanstva i kasnije uspostavljene hrišćanske dogme, a pažnju posvećuje i stvaralačkom procesu, kreativnosti, ljubavi i mržnji, pitanju bivanja u samoći i bivanja u odnosu, odgovorima na to kako doći do boljeg razumevanja među polovima, uz razmatranje problema braka, dece, ili pak položaja muškaraca u društvu, sve do, recimo, teme mode, praćene jednim mini osvrtom na istoriju odevanja.

Poseban ton drugom tomu ovog seminara daju tada aktuelni istorijski događaji, odnosno društveno-politička atmosfera u Evropi, a pre svega učvršćivanje Hiltera na vlasti u Nemačkoj, uz uspon i širenje nacizma.

Ove okolnosti bacaju novo, jarko svetlo na Ničeov tekst, pa se tako izolovani, usamljeni filozof ukazuje i kao prorok koji je prvi osetio, ali i prvi bio zahvaćen nadolazećom razornom bujicom koja će se raširiti celom Evropom, sejući smrt i razaranje, a njemu lično donoseći tragični duševni slom, do kojeg bi, po Jungovom mišljenju, došlo čak i da nije postojala organska komponenta u Ničeovoj bolesti. Jung, međutim, više nego jasno razgraničava Ničeove lične stavove od onih koji prodiru iz kolektivnog nesvesnog i stoga nemaju ništa zajedničko sa Ničeom-čovekom i njegovim idejama. On smatra i da je Niče pogrešio što je objavio Zaratustru u obliku u kojem je to učinio, jer takav materijal nije trebalo učiniti dostupnim svima, a posebno ne ogromnom broju onih koji ga nikako ne mogu ispravno razumeti, ali ga i te kako mogu zloupotrebiti.

Imajući u vidu pitanja koja je Jung smatrao ključnim i stoga ih uvek iznova postavljao – da li je nešto životno važno?, podržava li život? – i primenjujući ih sada na njegov seminar o Ničeu, čini se da nijedna druga Jungova knjiga nije u tolikoj meri hrabra, polemička, zaoštrena i razorna, a istovremeno toliko stvaralačka, konstruktivna, naklonjena životu i okrenuta ovozemaljskom iskustvu, s produbljenim poimanjem i prihvatanjem onog ljudskog, suviše ljudskog u svima nama.