Diković, Mali i Stefanović funkcijom do "pravde"

… ali samo kada se radi o državnim zvaničnicima, tajkunima poput Milana Beka i drugim pripadnicima političkog establišmenta.

Obični građani i građanke, borci za ljudska prava, bivše supruge visokih funkcionera, žrtve ratova iz devedesetih, vlasnici bespravno srušenih objekata u Savamali, traže pravdu kroz mukotrpne i stresne sudske procese koji traju godinama ili zastarevaju. S druge strane, tužbe iz agende moćnika mogu dobiti sudski epilog za dva pa čak i mesec dana.

Suđenje po tužbi načelnika Generalštaba LJubiše Dikovića protiv Nataše Kandić i Fonda za humanitarno pravo (FHP) trajalo je nepune tri godine, a okončano je presudom prema kojoj je FHP morao da mu plati 550.000 dinara na ime pretrpljenog duševnog bola, i to bez uvažavanja dokaza koji su ponuđeni na sudu.

Milica Kostić iz Fonda za humanitarno pravo ističe za Danas da se postupci po tužbama koje državni zvaničnici, „tobože kao privatni građani, podnose protiv nevladinih organizacija i medija su najbolja ilustracija političke kontrole pravosuđa“.

– Umesto da govorimo o ljudskim pravima streljanih i mučenih civila u ratovima ili o ljudskim pravima porodica žrtava pokopavanih po masovnim grobnicama u Srbiji, ili o ljudskim pravima vlasnika bespravno srušenih objekata u Savamali, mi govorimo o ljudskim pravima predstavnika državnih institucija umešanih u ove događaje – naglašava Kostić.

Prema njenim rečima, evidentno je da su sudovi samo u ovim slučajevima prilježni i promptni, jer je Diković na presudu čekao svega tri godine, između ostalog „zato što je sudija odbila sve dokaze FHP-a“. S druge strane, navodi Kostić, devojčica koja je završila sa 13 metaka u ruci kada joj je srpska policija streljala familiju, za šta ima potvrdu krivične presude (Podujevo), devet godina čeka na naknadu štete pred sudom u Srbiji.

– Prema nalazu suda, načelnik Generalštaba je pretrpeo duševnu bol zbog toga što su javno izneti dokazi koji govore o umešanosti njegove brigade u masovne zločine protiv civila na Kosovu, a on ocenjen kao nedostojan za obavljanje državne funkcije. On je za to dobio 5.000 evra, što je više nego dvostruko veći iznos od onoga što pred sudom u Srbiji dobijaju, na primer, maloletnici koji su tokom rata svakodnevno tučeni i nezakonito držani u pritvoru po godinu dana – kaže Kostić.

Ministar policije Nebojša Stefanović dobio je tužbu koju je podneo protiv NIN-a zbog teksta „Nebojša Stefanović, glavni fantom iz Savamale“, i to mesec dana nakon prvog i jedinog ročišta. NIN je u obavezi da mu za povredu ugleda i časti plati 300.000 dinara. Na ovu presudu usledile su očekivane reakcije srpskih intelektualaca, NVO, novinarskih udruženja, a zabrinutost „zbog negativnog uticaja na slobodu medija“ izrazio je i komesar za ljudska prava Saveta Evrope Nils Muižnieks, koji je podsetio da su, prema dobro utvrđenoj praksi Evropskog suda, granice prihvatljive kritike „šire u pogledu političara nego za privatna lica“.

Gradonačelniku Beograda Siniši Malom je neverovatnom brzinom, rešenjem o privremenoj meri, dodeljeno starateljstvo nad troje maloletne dece. Proces je vodila sutkinja Lidija Alagić, u donošenje mere bili su uključeni centar za socijalni rad i komisija veštaka psihologa i psihijatara, a netipična odluka kojom su deca oduzeta majci doneta je za svega dva meseca, odnosno nepuna tri od momenta kada je Siniša Mali podneo tužbu i zahtev za starateljstvo.

Ova tri slučaja vidno iskaču iz mora drugih postupaka koji se pred sudovima u Srbiji vode više godina ili pak ostaju u fioci. Srpsko pravosuđe, međutim, posebnu inertnost pokazuje u slučajevima koje pokreću pripadnici/e manjinskih grupa poput LGBT populacije ili ženskih organizacija.

Radomir Počuča, nekadašnji portparol Protivterorističke jedinice MUP, oslobođen je prošle godine odgovornosti za govor mržnje i javni poziv na linč aktivistkinja Žena u crnom. Napadači na prostorije Kuće ljudskih prava i demokratije, koji su u januaru 2016. razbili prozore ove nevladine organizacije, nikad nisu uhvaćeni. Gej aktivistkinja Dragoslava Barzut je sa drugaricama napadnuta septembra 2015. u beogradskom lokalu „SFRJ“ samo zato što je lezbejka. Najviše udaraca dobila je njena prijateljica – povreda glave, zatvoreno oko, izbijen zub i udarac nogom u kičmu. Nijedan nije priveden pravdi. Početkom septembra pretprošle godine kod Sava centra napadnut je urednik gej magazina „Optimist“ Predrag Azdejković. Dvojica mladića su mu, dok su napuštali gradski prevoz, pretili da „peder gradom neće šetati“ i šutnuli ga u stomak. Slučaj nerešen. Gej aktivista Boban Stojanović, koji je nedavno dobio azil u Kanadi, od 2004. podneo je više tužbi zbog napada, pretnji, obijanja njegovog stana, lažnih umrlica sa njegovim likom, ali ništa od toga do danas nije rešeno. Prijavio je i video igricu koja se pojavila na jednom desničarskom sajtu 2009. u kojoj mu se puca u glavu. Ni ovaj slučaj nije okončan, a tužilac je poručio: Ako vam se ne dopada, postoji dugme „shut down“.

Kazne u visini mokrenja na javnom mestu

Gej aktivista Marko Ilić, kaže za Danas je revoltiran donetom presudom protiv lista NIN u veoma kratkom roku, „a u korist politički podobnih građana“.

– Moje dosadašnje iskustvo monitoringa sudskih postupaka u kojima su žrtve pripadnici LGBT zajednice nije pokazalo takvu koordinaciju „svetog trojstva“ tačnije policije, tužilaštva i sudstva u Srbiji. Setimo se slučajeva protiv Mladena Obradovića i Miše Vacića, koji su trajali godinama, a njihove minimalne kazne dodatno umanjene na Apelacionom sudu. Postoji nebrojeno slučajeva gde je „zapelo“ još u istrazi pa počinioci nikada nisu nađeni. Iz ličnog primera kao jednom od organizatora Parade ponosa, kada sam doživljavao svakodnevne pretnje, nasrtanja na ulici i pokazivanja da će mi vrat biti prerezan, mogu navesti da je pokrenut 121 sudski postupak u kojima sam oštećen, a rešeno tek pet, ostali su ili odbačeni ili ostali nerešeni – ukazuje Ilić i dodaje da su u tih pet rešenih slučajeva počinioci kažnjeni u visini mokrenja na javnom mestu, a bilo je i onih koji su oslobođeni zbog lošeg materijalnog stanja.

– U ovim sudskim postupcima od kojih neki traju od 2013. bio sam pozvan nebrojeno puta da svedočim i uglavnom odgovarao na pitanja odakle se finansiram, da li sam provocirao, da li se ja to stvarno plašim, ali i davao svoje lične podatke, pa je okrivljeni iz sudnice odlazio uz dodatno znanje gde živim, a ja o njemu nisam znao ništa, jer sam morao da napustim sudnicu. Moj partner je takođe pretrpeo nasilje zbog toga što je gej, bio je napadnut na radnom mestu od strane kolege. Policija je privela napadača, ali su dalji postupak i presuda izostali bez ikakvog obrazloženja – navodi Ilić i zaključuje da je država Srbija pokazala da može kada hoće da hitro rešava slučajeve, a u slučaju LGBT populacije ona to neće.