Dilema predsednika Buša

Vilijem Montgomeri Dok sam se pripremao za odlazak na svoje prvo ambasadorsko mesto u Bugarskoj, dobio sam nekoliko pesimističnih brifinga o situaciji s kojom ću se susresti. Vladajuća koalicija bila je tip vlade koja ne radi ništa i opire se svakom koraku u pravcu kompletiranja demokratske tranzicije i procesa privatizacije državnih preduzeća. Naše inicijative za saradnju bile su stalno odbacivane. Mesec dana nakon mog dolaska, tokom uvodnih sastanaka sa vladinim zvaničnicima i drugim, sećam se kako sam sedeo u svojoj rezidenciji do kasno u noć, analizirajući situaciju i prihvatao surovu istinu da će godine koje dolaze biti nezahvalne godine teškog rada sa malo toga što bi se moglo pokazati. Shvatio sam, međutim, da imam samo jedan izbor. Svakog dana tokom mandata morao sam da budem slika i prilika optimizma, nade i samopoverenja za svakoga, uključujući moje najpoverljivije saradnike, porodicu i prijatelje. Da sam ikad dozvolio sebi da pokažem svoja istinska osećanja, ostatak osoblja bi sledio moj primer, moral bi trpeo, a i ono malo progresa koji smo mogli da ostvarimo bilo bi izgubljeno. I tako sam gotovo tri godine održavao spoljnu fasadu i maskirao stvarna osećanja. Za profesionalnog diplomatu, to je ponekad neodvojivi deo mandata.
Sećam se vrlo često mog bugarskog iskustva kad razmišljam o situaciji u Iraku i domaćim debatama koje su otpočele u Sjedinjenim Državama. Tu smo gde smo u Iraku zato što su teroristički napadi od 11. septembra bili religiozno bogojavljanje za predsednika Buša. On je postao uveren da mu je bog dao isrorijski krstaški pohod da „terorizam“ potuče do nogu. Njegov početni uspeh u Avganistanu ubedio ga je ne samo u ispravnost njegove stvari već i da bi to moglo da bude urađeno prilično lako i efikasno. I tako kocka je bačena i naše vojne snage poslate su na Irak.
Sve je ispalo užasno pogrešno. Ponovo oživljeni talibani sada dovode u pitanje naš početni uspeh u Avganistanu. Na terenu u Iraku nijedna od tri etničke grupe (Kurdi, šiiti i suniti) ne prihvata našu viziju ujedinjenog, demokratskog Iraka. Kurdi žele sopstvenu državu. Suniti žele da se vrate dani Sadama Huseina kada je njihova manjina apsolutno vladala čitavim Irakom. Šiiti, pak, žele da nametnu sopstvenu vladavinu. Sadašnja vlada odražava ta tri ekstrema i uzajamno nepomirljive razlike. Ona nema stvarnu vlast, a različiti elementi unutar nje zaverili su se da ostvare ciljeve jedne ili druge etničke grupe. Islamski ekstremisti koriste ćorsokak da bi ojačali i sebe i svoju stvar. Iran tiho podstiče nasilje i nemir, znajući veoma dobro da to isisava našu snagu i odvlači pažnju. Ne postoji apsolutno nikakav mogući put da bi bilo koja spoljna vojna snaga mogla da odvrati tri etničke grupe od njihovih ciljeva. Sve što možemo da uradimo jeste da privremeno sprečimo da trenutna nestabilna situacija postane katastrofalno loša. Drukčije rečeno, naši vojnici ginu, naši resursi osiromašuju, a naša međunarodna uloga je oslabila i spala na veštačko održavanje statusa kvo, ispunjenog bombašima samoubicama, bekstvom Iračana iz sopstvene zemlje i vladom koja je nesposobna ili nevoljna da preduzme oštre mere koje zahtevaju naši „akcioni planovi“.
Domaća kritična masa povodom rata dostignuta je pre mnogo meseci. Nedavno istraživanje javnog mnjenja pokazalo je da sedam od deset Amerikanaca želi gotovo potpuno povlačenje trupa do kraja aprila, a da samo 29 odsto Amerikanaca odobrava predsednikov učinak. Trenutna demokratska kontrola nad Kongresom odražava, više nego išta drugo, takvo antiratno raspoloženje. Problem je, međutim, u tome što svako moguće rešenje može samo katastrofalno da pogorša situaciju. Savim je realistično zamisliti scenarije koji obuhvataju regionalni sukob; zlokoban građanski rat u Iraku nasilniji nego bilo koji dosad; i uspostavljanje solidnih terorističkih skrovišta, poput onih u Avganistanu koje smo krenuli da uništimo na prvom mestu. Demokrate veoma pametno insistiraju da se odredi datum povlačenja trupa, a da pri tom ne ulaze u detalje kursa akcije. To je zato što postoji rašireno neslaganje među njima (kao i među republikancima) povodom toga šta treba uraditi.
Dilema predsednika Buša je u tome što dobro zna da sadašnja politika ne funkcioniše. Ali, ako ikad prizna ili ispolji bilo kakvu nesigurnost, dogodiće se dve stvari. Prvo, bilo bi to priznanje da je ova administracija pogrešno postupala prema Iraku. Drugo, to bi uništilo njegovu slabu i krhku kontrolu nad republikancima u Kongresu. Izgubio bi i kontrolu nad iračkom politikom.
Stoga je njegova strategija da nastavi da naglašava pozitivno i da ukazuje na sitne znakove napretka dok pokušava da odloži svaku promenu kursa. To povremeno dovodi do trenutaka koji liče na one iz „Alise u zemlji čuda“, kao kad spouksmen Bele kuće opravdava odluku iračkog parlamenta da ode na odmor kao razumljivu, imajući u vidu „vrućine u Bagdadu tokom leta“. Ukratko, Buš pledira za odlaganje akcije za dva meseca, do septembra, kad će general Petrius dati ocenu našeg „talasa“. Možemo se kladiti da će izveštaj biti dvosmislen i da će imati dovoljno pozitivnih znakova da opravda predsednikovo traženje da mu se dozvoli još vremena da bi „talas“ proradio.
Njegov je, međutim, stvarni cilj da prepusti rešenje tog problema svom nasledniku i da okrivi svoje protivnike. Apsolutno sam siguran da će kroz pet godina, penzionisani predsednik Buš davati intervjue u kojima će tvrditi da bi situacija u Iraku bila mnogo bolja da smo ostali na njegovom kursu. On i njegove pristalice navodiće svaki teroristički napad u Sjedinjenim Državama kao dokaz da su bili u pravu kad su poveli „rat protiv terora“, protiv neprijatelja koji je daleko od američkih obala.
Ono što me zbunjuje, imajući u vidu važnost Iraka za predsednika i Sjedinjene Države, jeste zašto on i njegova administracija nisu bili spremni da stvarno iskoriste punu snagu američke diplomatije i moći da bi se krenulo u boljem pravcu? Zašto naši viši državni funkcioneri nisu primenili Dejton prilaz i insistirali da različite etničke grupe postignu sporazum o raspodeli prihoda od nafte i drugim pitanjima? Zašto insistiramo na vojnom aspektu kad problem ne može biti rešen bez političkog sporazuma? Moj jedini odgovor, što se toga tiče, jeste da uprkos bogatom iskustvu kabinetskih ministara ne postoji stvarno razumevanje u administraciji kako koristiti i projektovati punu američku moć i uticaj.