Dimitrije Tucović (4): Pogibija ili likvidacija

Gusta i potmula tinta rata razlivala se Balkanom i spajala se sa tintom Trubadura ništa manje gustom, mračnom, sablasnom. Pred elitom beogradske varoši se na pozornici u dramatičnim arijama i silovitom ritmu ređaju dueli, spasavanja, bitke, ciganski i vojnički život. Sa makedonskih i albanskih ratišta stižu vesti o pobedama srpske vojske.

Nikada ranije nije Beograd, utvrdio je Slobodan Turlakov, toliko slušao Verdija kao u vreme Apisovih i Pašićevih balkanskih osvajanja i pred Prvi svetski rat. Muzika i vihor rizorđimenta sa Apeninskog prešao je na Balkansko poluostrvo. Srbija je imala biti Pijemont za porobljenu braću, jer kao što je Apeninsko poluostrvo italijansko, tako je i Balkansko srpsko. Podelile su se uloge: Pašić je imao biti Kavur, a Apis Garibaldi. Pogonski motor arija i scena iz Trubadura pojačavao je i opravdavao je strategiju ujedinjenja.

Premijeru Trubadura 24. aprila 1913. godine pod dirigentskom palicom Stanislava Biničkog u Narodnom pozorištu, Slobodan Turlakov smatra činom osnivanja “naše Opere”. Za trinaest meseci opera je bila izvedena 23 puta. Apisov Pijemont objavljuje pohvale predstavi, a Turlakov tadašnje oduševljenje Beograda u doktorskoj disertaciji 1977. godine (objavljene 1994. u čast 125-godišnjice Narodnog pozorišta) tumači na sledeći način: „Retko gde je herojski i slobodarski zanos pozornice mogao dozvati tako jasne i istorijski autentične primere u svesti gledališta… a kako li je tek kod nas morao odjeknuti grčeviti poklič Kavurov sa arijom Di quella pira u vreme balkanskih ratova i pred novim, velikim ratom, za koji se onda mislilo i verovalo da je konačni rat za oslobođenje i ujedinjenje vaskolikog srpstva.”

Dimitrije Tucović sa ratišta šalje izveštaje i zapisuje u dnevnik da je to sraman, besmislen, gadan rat, prava lomača za Balkan, zbog kojeg će Srbiju i Srbe svi dugo mrzeti. Potresen je pred prizorom pokolja u LJumi 22. oktobra 1913. godine. Zar sve? u neverici su pitali rezervni oficiri. Sve! – odgovarali su kapetan Jurišić i potpukovnik Milićević. Za dva sata postreljano je celo selo, oko pet stotina duša: ”Plotuni su poobarali žene koje su držale odojčad u naručju; pored mrtvih matera drala su se njihova dečica koja su slučajno bila pošteđena kuršuma; tela, kao jela vitka, lepih gorštakinja rila su se kao crvi po ledini; žene su se porađale od straha”. Jedan deo srpskih oficira energično je protestvovao i satiranje je obustavljeno. Ali su leševi potrpani u kuće, a kuće zapaljene da bi se zločin sakrio. Pazite, dovikuje Tucović Narodnoj skupštini i vladi, ovi će se zločini, bez obzira što okrećete glavu od njih, pamtiti s kolena na koleno, kao što se pamti Vartolomejska noć…

Tucović je trubadur iz jedne radničke i antimilitarističke opere koju većina u Srbiji narednih sto godina neće ni čuti, a kamoli je pozdraviti aplauzom. Uostalom, radnička i ljudska prava tokom 20. veka realizovaće kapitalistički Zapad, a zaostala i nasilna Rusija izvitoperiće i uništiće projekat socijalizma u korenu. I danas bi ovde antiratnog Tucovića nacoši, kojima je patriotizam maska i kalauz za provalu u državnu blagajnu, stigmatizovali kao “izdajnika”. Vremešni i korumpirani Nikola Pašić, ministri i generali, izašli su iz rata bogati, a siromašni i učeni Srbin Tucović (doktor prava) se u naponu mladosti šalje pod zemlju. Vlastodržačko bratstvo je kapitalizovalo ratove, a hiljade raskomadanih seljaka i radnika od Beograda do Mediterana ostavilo je kosti na tri kontinenta i na dnu mora. I to je Velika Srbija.

Nije moralo sve tako da bude da su Tucović, socijaldemokrate, moderni i napredni Srbi mogli da prevladaju. Forza del destino dobila bi sasvim drugačiju energiju. LJubitelj Verdija, Apis, pošto je u maju 1903., kao u krešendu operske drame sproveo scene klanja i streljanja, postaje apsolutni gospodar Srbije do 1915. godine. NJegov miljenik i saučesnik je oficir Vladimir Tucović, brat Dimitrija koji će postati najoštriji kritičar srpskog crnorukaškog militarizma. Pravi operski i biblijski zaplet – rođena braća na oštro suprotstavljenim stranama.

Već 1911. Tucović objavljuje opširnu analizu države i kritiku militarističke fantazme male, privredno nerazvijene zemlje. Nesrazmerno je veliki vojni teret prema produktivnoj moći naroda. Izračunava ogroman gubitak narodne privrede zbog zatvaranja u kasarne 22.559 ljudi u najboljoj snazi. Ali je u kasarnama za tri godine (1903-1906) bolovalo 14,256 vojnika (63 posto). Srbiju je militarizam svake godine koštao sto miliona, a ceo budžet je iznosio 120 miliona dinara. Vrhunac zla, pisao je Tucović, jeste što vojska troši i ono što je za nju određeno i što nije određeno. Budžet im je bio nedovoljan, dizali su naknadne kredite.

Poslanik Lapčević je 1907. u Skupštini pitao ko je pokrao 50 miliona iz ratne kase? Ignorisan je, nikada nije dobio odgovor. Poslanik Kaclerović je 7. januara 1909. u dve interpelacije ministru vojnom izneo “strahovite zloupotrebe u vojsci”. Zloupotrebljen je kredit od 46 miliona iz zajma za nabavku brzometne artiljerije i vojnog materijala: kvalitet municije iz francuske fabrike Krezou nije odgovarao ugovoru; fabrika je podvaljivala sa jeftinijim materijalima; od hiljadu šrapnela 330 nisu dobri; bilo je nekoliko hiljada šrapnela za škart; a predsednik srpske vojne komisije slao je pozitivne izveštaje. Ministar vojni priznao je opravdanost interpelacije, pravdajući se da je odobravao primanje rđavog materijala po paprenim cenama “imajući u vidu hitnost ove nabavke u sadašnjim prilikama”. Anketni odbor je i drugu interpelaciju o javašluku u barutani u Obiliću potvrdio i zaključio: ”Barutana u Obiliću je u punom neredu. Neznanje, neispravnost, izigravanje zakona, povreda zakona, nepravilnosti i zloupotrebe u vođenju knjiga, deficiti, nevršenje dužnosti od strane činovnika sviju kategorija, jednom reči, pustoš u svakom pogledu”.

Da li je neko odgovarao? Odjednom su nestala akta iz poverljive arhive Ministarstva vojnog. Kada je Anketni odbor potražio od artiljerijskog odeljenja proračun za naoružanje od 46 miliona odgovoreno mu je da se “akt strogo poverljiv” nalazi lično kod ministra vojnog. Kada su se obratili ministru vojnom, upućeni su na blagajničko odeljenje, a tamo im poručuju da je “prednji poverljivi akt sastavni deo zakona, pa se kao takav nalazi u arhivi Narodne skupštine”. Iz Narodne skupštine obaveštavaju učtivo:”U povratku akta čast mi je izvestiti Ministarstvo vojno da se traženi akt ne nalazi u arhivi Narodne skupštine”. Anketni odbor je sa sebe skinuo teret izjavom:”Odbor se po ovome nije mogao više obaveštavati, jer je pukovnik Kasidolac, koji je 1906. bio načelnik art.-tehničkog odeljenja i koji je overavao ove kopije, umro”. Proizvodi rada parazitske birokratije su divan materijal za Gogolja, zaključio je Tucović i pita: Kad bi bilo suda u buržoaskoj državi za njene organe, koliko bi ovih lupeža na čijim grudima sija Karađorđeva zvezda ili koje drugo “priznanje za otadžbinu” trebalo da trune po kazamatima?

Šta ako su Balkanski ratovi pokrenuti upravo da bi se prikrile ovakve milionske krađe nosioca “vojničke časti”? Šta ako je ceo narod gurnut u pogibiju da bi vrh vlasti sebe oprao, sačuvao i obnovio moć i beneficije? Tucović u izveštajima sa ratišta piše o pohodu velike improvizacije, o golim, bosim i iscrpljenim vojnicima, bez hrane i municije, bez kvalifikovane komande, prepuštenim svom snalaženju i milosti ili nemilosti stanovnika na koje su poslati da ih “oslobađaju”. Dimitrije Bogdanović u “Knjizi o Kosovu” tvrdi da je “Srbija u balkanski rat ušla, po svemu sudeći, bez neke jasne koncepcije o tome kako da trajno i pravedno reši pitanje albanskog naroda na prostoru koji je bio predmet njenih ratnih ciljeva… Osnovna je pogreška u potcenjivanju albanskog pokreta i brzine njegovog prerastanja u proces političkog integrisanja albanskog naroda, koji se nije mogao zaustaviti i da se to htelo”. Crnorukci i Pašić su bili i vojne i političke analfabete bez osnovnih informacija sa terena. Ponoviće se to i 1915. godine.

Jedan od kvaliteta opere Trubadur jeste njena “insistenza”, navala napetosti koja je pogonski motor za odvijanje radnje. U crnorukaškom Beogradu zahuktavala se dance macabre, sasvim bi joj odgovarala arija iz Trubadura – Deserto sulla terra. Znameniti visoki službenik, prečanin, Nikola Krstić se u dnevniku jadao kako kralj Milan neodgovorno pravi visoki oficirski kor vrbujući i unapređujući ljude lošeg karaktera i ponašanja, neobrazovane, vetropire, badavadžije i nasilne. Kada oni budu shvatili kakve činove nose, pa im porastu apetiti, pisao je Krstić, njihovoj bezobzirnoj ambiciji i surovosti neće biti kraja.

Nije prošlo mnogo vremena da bi se Krstićevo predviđanje obistinilo. U istraživačkom radu “Vojna elita i civilna vlast u Srbiji 1903-1914. godine” Olga Popović-Obradović je obradila proces militarizacije zemlje, koji je počeo “serijom ubistava na srpskom kraljevskom dvoru”. Nikola Pašić je sa radikalima oprao oficire-zaverenike (iako je i sam mislio da su zločinci), i umesto da ubice preda sudu, preko skupštinske većine ih je proglasio za narodne dobrotvore i revolucionare. Kao “oslobodioci” dobili su legitimitet izvan i iznad zakona, a Pašić je postao njihov zastupnik, zatočenik i kalauz za državnu blagajnu.

U Srbiji Dimitrija Tucovića, prema akademiku Obrenu Blagojeviću, živelo je 2.690.000 stanovnika. Varoškog sveta je bilo nešto više od 260 hiljada i to u 85 varoši. Beograd je imao 78, a Niš 25 hiljada stanovnika. U seljačkoj zemlji (preko 87 posto) radnika je bilo zanemarljivo malo, tako da je stvaranje masovne, samosvesne i solidarne radničke klase, kakvu je Tucović želeo, bila utopija. Biti radnik ili osposobiti se u kakvoj zanatskoj ili poljoprivrednoj struci u Srbiji je bila sramota. Kroz celi dvadeseti vek stručne škole su bile za “seljake”, “pametni” su se spremali za državnu, partijsku, rukovodeću službu. Tucović je smatrao da je na zborovima imao masovnu posećenost ukoliko bi se okupilo četiri stotine radnika. Dok su slovenačke socijaldemokrate brojale oko pet hiljada članova, u srpskoj je bilo jedva hiljadu, a Slovenija je imala mnogo manje stanovnika nego Srbija.

Tucović je svake godine stavljao budžet pod kritičku lupu i isticao da nismo samo najsiromašnija, nego i najnepismenija zemlja, ali da su rashodi za vojsku osam puta veći od rashoda za narodnu prosvetu i privredu. Raspodela u budžetu Tucoviću je pozorno pokazivala da se radi o “klasnoj, pljačkaškoj, antikulturnoj i antinarodnoj vlasti”.

U Srbiji je 1910. bilo samo 87 institucija za stručno obrazovanje sa 6.731 učenikom. Nigde u Evropi u to vreme, zaključila je Mari-Žanin Čalić (“Socijalna istorija Srbije 1815-1941”), nije tako malo ulagano u stručno-tehničke tokove obrazovanja, kao u Srbiji. Nisu se ni mogli razviti ljudski resursi, preduzetništvo i produktivnost, bez opismenjavanja i osnovnog obrazovanja, jer su oni, uočava Čalić, “kamen temeljac širenju praktičnih znanja, razvijaju sposobnost za problemsko mišljenje i jačaju motivaciju i spremnost za novine…”. Seljacima je bilo vrlo teško i da shvate i da se prilagode strogom radnom ritmu mašine, da se pridržavaju radne discipline. U Srbiji se nije ni mogao razviti kapitalistički sistem kakav je bio na Zapadu. Radna snaga je bila bez-kvalifikovana, a “kapitalisti” su to postajali korupcijom preko monopola.

Nacionalističkoj i militarističkoj demagogiji takve mase su lako nasedale. Zaostalosti i bedi i radikali duguju svoje dugo držanje vlasti. Uz zastrašivanja i sa raznim oblicima nasilja, te mahinacijama sa biračkim spiskovima, oni su iznova, većinski, osvajali vlast. Retko ko je imao dovoljno obrazovanja da bi kritički mislio i da bi se usudio da javno govori. Pojedinci koji su imali te sposobnosti, kao Tucović, stigmatizovani su preko radikala i kroz vrlo prljavu i podlu žutu štampu kao “neprijatelji srpstva”. Možda su koheziju tog haotičnog društva i mogli da drže samo vojska i mitovi, sa političkim faktorom koji je nudio političku stabilnost samo kada je na vlasti, jer radikali su u opoziciji snažno destabilizovali društvo i državu, spremni i na izazivanje oružanih sukoba.

Početak je rata, zamukle su po Beogradu arije Trubadura i brzo stiže tamna i gusta tinta finala Tucovićevog života. Već duže predoseća dolazak ratne krize i upozorava da će radnici u “borbama koje nastupe, morati žrtvovati ono što je najdragocenije i od najviše vrednosti kod čoveka: život! Jezovito društvo kostura koji stoji stalno iza naših leđa sa zamahnutom kosom smrti! Došao je red na Balkan.”

Prezirao je skrivenu huntu i njenu kamuflažu Pašića, ali kada je otadžbina bila napadnuta, sam je otišao po vojnu opremu i ratni raspored. Na položaju i u rovovima beležio je sve što je video, pod kišom kuršuma i šrapnela, na kolenu ili iza kakve bukve. Kao da predoseća kraj brza da sakupi što više informacija, ne bi li takvim svedočanstvom naterao Srbe da se prizovu pameti i shvate da moraju da paze kome dopuštaju da vlada njima i državom. Vulkansku njegovu energiju ni smrt nije mogla da zaustavi, sto godina već njegovi ostaci skaču iz groba u grob i ne dopuštaju da se zaboravi.

Haos posle sloma je bio strašan, gotovo neljudski. Slom 1941. biće isti, vlast je uspela da pobegne sa narodnim parama, ali joj nije uspelo da se kao 1918. vrati i trijumfalno opet zasedne na tron poreza. Novembar je i pada sneg, smrznutim prstima Tucović zapisuje da “pada u oči da je svekolika vlast ostavila ovaj narod svojoj sudbini u najtežim trenucima. Ni državnih, ni opštinskih, ni vojnih vlasti, kao da je zemlja obezglavljena, kao da više ne postoji. One su izbegle ponevši samo onaj groš koji je od naroda uzet. A pljačka opustošava sve. Kao besan, vojnik juri da razori i opljačka sve što se razoriti i opljačkati moglo”. Deca i žene uzaman zapomažu, “nastao je takav haos kao da ova zemlja ne postoji i kao da niko nikoga ne poznaje”. Ostali su bez artiljerijske municije, vlast je osudila narodne mase da svojim telima i životima nadoknađuju nedostatke u naoružanju.

Dva dana će pred njegovu smrt neprestano, i dan i noć, padati kiša. Kisnu do gole kože, od zime ruke se ukočile, vojnici cvokoću i proklinju sudbinu. Potoci vode oko njega, ali on završava čitanje kultne knjige u originalu “Pele Osvajač” danskog pisca Martina Andersena Neksea. Pakao oko njega mu ne smeta da sa najvećim zadovoljstvom uživa u “divnom delu, iz surove realnosti svakidašnjice niču divne slike budućnosti…”

Šta se zatim dogodilo, do danas se nagađa. Da li je poginuo ili je likvidiran? Moša Pijade je bio oprezan pa je rekao da je Tucović na Vračem brdu “našao svoju smrt”. Rano ujutru, neki kažu da je bila još noć, i magla, nađen je prostreljenog srca i beležnice. Dr Živko Topalović koji ga je našao, deset godina kasnije na grobu je rekao da “on nije ranjen u leđa, niti je pao u potok, bio je pogođen spreda iz neposredne blizine”. Već tada se nije verovalo u zvaničnu verziju. Početkom decembra 2016., u Politikinom Magazinu objavljen je tekst publiciste Branka Bogdanovića u kojem piše da je “poručnik Tucović neočekivano poginuo”. Pre toga se navodi da su u Kolubarskoj bici učestvovale i hrvatske jedinice, čak je na Vračem brdu, tvrdi autor i daje fotografiju iz privatne arhive, baš 1914. pronađena i vojna kašičica za pričest 53. zagrebačkog puka. Tucovićevi dnevnici netragom su nestali, a pronađena je hrvatska kašičica i čuvana do danas!? Trebalo bi, dakle, između redova zaključiti da su Tucovića ubili Hrvati.

Mesto i okolnosti njegove smrti kao da su se desile na sceni Verdijeve operske drame, in quest’ oscura notte: tu je noć, tu je magla, i leš prostreljenog srca, samo nedostaju karbonari. Crna ruka je bila osvetoljubiva, Tucović se i njima i vladi dovoljno zamerio, video je što nije smeo da vidi, Pašić ga je targetirao. Svedok podlih izdaja i alave nesposobnosti ometao je laganje. Pred kraj života, u socijalističkoj Jugoslaviji, jedan od majskih zaverenika Bora Buki Jovanović se ispovedao i setio se naredbe koju je dobio od oficira-zaverenika Damjana Popovića:”Sve što nije za ovu zemlju imaš da uteraš pod zemlju, a za to nemaš ni pred kim nikakve odgovornosti”.

Najbolji epitaf Tucoviću bile bi reči Dušana Popovića, saborca i druga:”Malo je ljudi koji su toliko voleli ovu tako originalnu, tako za život sposobnu, a ipak tako nesretnu smešu balkanskih naroda, koji bi udruženi, isto tako uspešno mogli raditi na velikom delu Civilizacije, kao što se danas razjedinjeni i pocepani međusobno uspešno kolju. Nema toliko ljudi da kao Tucović imaju duboko razumevanje i poznavanje ovako zamršenog balkanskog pitanja i sposobnost da mu nađu rešenje”.

Hor potlačenih i poniženih peva i dalje nad našom dolinom plaća: Va’ pensiero sull’ali dorate…