Dimna zavesa političkih elita

Ove godine u avgustu, na 25. godišnjicu Oluje, premijer Plenković je otišao na komemoraciju u Varivode, gde je tokom Oluje ubijeno devet srpskih civila, i rekao da je to težak zločin i da je to uvreda za Hrvatsku. Da li taj gest premijera nagoveštava promenu stava vlasti prema zločinima počinjenim nad Srbina tokom Oluje?

Branka Vierda: Potez premijera Plenkovića – i ne samo njegov nego i odlazak ministra branitelja Tome Medveda u Grubore, mjesto gdje su također stradali srpski civili – predstavlja zaokret prema politici pomirenja. To je isto tako zaokret prema načinu kako smo dosad obilježavali vojnoredarstvenu operaciju Oluja. Ona se više ne predstavlja isključivo kao vojna pobjeda nego se suočavamo i s onim neslavnim dijelom Oluje i svim što je nakon nje uslijedilo.

Karabeg: Ima li naznaka da bi vlast u Srbiji mogla da napravi neki pomak kad je reč o prihvatanju odgovornosti za zločine koje su počinile srpske snage u ratovima devedesetih?

Ivan Đurić: Sve je manje naznaka da Srbija ima snage da to uradi. Na gest hrvatskog premijera i ministra branitelja Beograd, ne samo da nije odgovorio recipročnom merom, već je reagovao suprotno. Beograd se udaljio od predstavnika Srba iz Hrvatske, a nacionalistička struja u srpskoj vladi krenula je s novom parolom o srpskom svetu i porukom kako svi Srbi na svetu imaju jednog predsednika, a to je predsednik Vučić koji govori u njihovo ime. Pomirljivi tonovi na obeležavanju Oluje i zvanično priznavanje srpskih žrtava predstavljali su ogroman korak, a s druge strane Save videli smo skarednu predstavu sa traktorima i sa Vučićem i Dodikom koji su pokušali da dimnom zavesom prekriju približavanje između srpske zajednice u Hrvatskoj i zvaničnog Zagreba.

Karabeg: U Srbiji se dešava da ultradesničarske grupe upadaju na pozorišne predstave i skupove gde se govori o zločinima u BiH. Ko stoji iza tih huliganskih napada?

Đurić: Iza tih huliganskih napada stoji ona ista ideologija koja je inspirisala te zločine. U Srbiji se često kaže da vlast stoji iza tih grupa kao da su to neke veštačke grupe. Ne mislim da su to veštačke grupe. One su proizvod nacionalističke ideologije koja je nekad bila u institucijama, a sad je mnogo više na ulici.

Karabeg: A da li vlast reaguje?

Đurić: Bolje da ne reaguje. Ako reaguje na način kako je to uradio odlazeći ministar kulture – bolje da nije reagovao.

Karabeg: Da li u Hrvatskoj ultradesničari upadaju na skupove gde se govori o zločinima koje su počinili pripadnici hrvatske vojske i na kojima se odaje počast žrtvama?

Vierda: Koliko znam ne. Ali imali smo nešto drugo. Prošle godine u prostorijama Studentskog centra u Zagrebu održan je skup na kome je govorio ratni zločinac Dario Kordić, osuđen u Hagu za zločin u bosanskom selu Ahmići. Mi smo tim povodom reagirali i upitali ravnatelja SC da nam omogući da u Centru organiziramo projekciju dokumentarnog filma o zločinima u srednjoj Bosni, ako je već omogućio promociju Darija Kordića. Međutim, to se nije dogodilo.

Karabeg: Čini se da je genocid u Srebrenici tema koja se danas u Srbiji ne sme otvarati?

Đurić: Danas je apsolutno nezamislivo da se na javnom servisu govori o Srebrenici na način kako je to bilo 2001. i 2005. Vučić je pokušao da se predstavi kao neko ko ima želju da o tome progovori kada je 2015. otišao u Potočare, ali se licemerje tog njegovog gesta pokazalo odmah po povratku, jer se od tada do danas u režimskim medijima samo priča o napadu na njega, a o srebreničkim žrtvama se uopšte ne govori. Na nezvaničnom nivou postoji grupa ljudi koja pokušava da govori o genocidu, ali njih stalno napadaju. Vlast je uspela da ubedi ljude da je razgovor o Srebrenici nepotreban. Ali to ne važi za pripadnike ekstremne desnice koji su veoma glasni u negiranju genocida. Oni vode glavnu reč.

Karabeg: U Hrvatskoj je verovatno napravljen pomak kad je reč o zločinima nad Srbima u Oluji. Ali kad je reč o zločinima u BiH, čini mi se da se ništa ne menja?

Vierda: Predsjednik Milanović je u govoru povodom 25 obljetice Oluje izjavio u Kninu da udruženi zločinački pothvat ne trpi detaljniju racionalnu analizu. U zadnje vrijeme u javnom prostoru se dosta govori o udruženom zločinačkom pothvatu, ali ne na način da bi se prihvatila odgovornost, nego da bi se on izrelativizirao. Tome mogu posvjedočiti i burne reakcije u Saboru kada je zastupnica Katarina Peović govorila o Tuđmanu kao o sudioniku udruženog zločinačkog pothvata što je utvrđeno u presudi Haškog suda.

Karabeg: Kako se ponaša Hrvatsko pravosuđe? Da li je bilo suđenja za zločine u Oluji?

Vierda: Za zločine počinjene za vrijeme i nakon vojnoredarstvene operacije Oluja postoji samo jedna, jedina pravomoćna presuda.

Omer Karabeg: U Srbiji je izgleda preovladao stav da se ne treba baviti zločinima devedesetih osim ako to nisu zločini nad Srbima?

Đurić: Srbija ne može izbeći raspravu o sopstvenoj odgovornosti za ratove i zločine ako želi da postane demokratska država. Političke elite nisu za to spremne ili to uopšte ne žele. Mi iz Inicijative se trudimo da u taj proces uključimo što više mladih ljudi. Pošto nema izvinjenja sa najvišeg nivoa, želimo da pokažemo da u Srbiji postoji neki svet koji se ne ponosi zločinima, već se naprotiv sramoti. Mi ne možemo da kažemo – izvini jer u tome nismo učestovali, ali možemo da ispoljimo empatiju i pokažemo da postoji i drugačija Srbija.